Deadline

Nostalgičari „bolje prošlosti“ tvrde da se nekada, pre industrijske, informatičke i ostalih revolucija, živelo natenane i da je za sve bilo vremena na pretek. To je verovatno istina, ali nisam tako siguran da zbog toga treba zavideti našim daljim precima. Zamislite svet bez tramvajskih gužvi, novina i radija, kancelarijskih derneka, fast-fooda, svetlosti velegrada (zimski restrikcijski Beograd se ne računa), automobilske buke i ostalih stvari koje (post)modernom čoveku tako ugodno komplikuju život? Hvala lepo, prepustićemo te morbidne maštarije teoretičarima „propasti Zapada“.

Famozna, od upotrebe odavno izanđala krilatica „vreme je novac“ postala je nezaobilazan refren u obavljanju poslova. Da bi se obezbedilo striktno poštovanje rokova – od čega često zavisi sudbina posla – u žargon mnogih profesija uselio se internacionalno prihvaćen anglizam deadline. „Webster’s new world dictionary of american language“ (izdanje iz l959) definiše deadline kao „vremenski limit, recimo za plaćanje, novinsku storiju itd.“; „Longman dictionary of business English“ tvrdi da je deadline „vreme utvrđeno ugovorom ili od strane ovlašćene osobe za koje neki rad ili aktivnost mora da bude kompletirana“. Drugi rečnici se uglavnom vrte oko sličnih definicija, potvrđujući dojam da je ova fraza postala sastavni deo rečnika današnjice.

Teško da neko može bolje od novinara da zna kako izgleda kada deadline udari na nezaštićenog, svim slabostima i porocima sklonog čoveka. Novine imaju neprirodnu i ljudskom bioritmu neprilagođenu naviku da izlaze u pravilnim razmacima – dnevno, nedeljno, dvonedeljno itd – a razmaženi čitaoci vole da se njihov omiljeni list uvek pojavljuje na vreme, i to, bogami, prepun dobro napisanih i zanimljivih tekstova koji će im držati pažnju do izlaska sledećeg broja. Teoretski, čitaoci su potpuno u pravu; nevolja je u tome što sve to neko mora i da napiše.

Novinari obično pišu svoje tekstove u poslednji čas, pred zaključenje rubrike ili lista. Takav ritam često diktira praćenje aktuelnih događaja i opsesivna potreba da se ne „zastari“ još pre nego što list stigne na kioske. Ipak, mnogi koji imaju vremena da polako i bez nervoze urade celu stvar takođe odugovlače do poslednjeg trenutka i pišu u znoju lica svog, dok im besni urednici, korektori, tehničari i ostali dahću za vratom. Što da se lažemo: tako se radi ne zato što se mora nego zato što nema smisla raditi drugačije. Čemu uopšte akanje oko novinarstva i izlaganje svog skalpa svakom (zlo)voljnom prolazniku za male pare, ako nema te sitne satisfakcije u vidu deadline adrenalinske terapije?

Čar posebnog deadline stanja (be)svesti je u apsolutnoj i apsolutno neurotičnoj koncentraciji na vlastiti rad i u totalnoj netrpeljivosti prema svemu i svima koji bi tom radu mogli da budu smetnja ili prepreka. Nevolja je u tome što su i drugi u istom adrenalinskom amoku zbog vlastite autorske muke, pa su gotovo sve najlepše i najnezaboravnije novinarske svađe, u kojima se potežu najteže reči, nastajale u stanju smanjene (izvantekstualne) uračunljivosti bez koje nema pravog deadline. Mozak se kasnije vrati u dosadnu normalu, ali neke svađe uspevaju da požive dugo, iako su njihovi protagonisti odavno zaboravili zašto su ih započeli.

Za razliku od umetnika i ostalih ljepoduha (jedan od najsjajnijih kroatizama svih vremena!), koji razigravaju duh na prostorno i vremenski neomeđenom terenu, novinarski arbeiteri moraju da isporuče nadležnim (redakcijskim) službama odgovarajuću, obično unapred dogovorenu količinu teksta i to u naznačeno vreme. Zato se članci neretko do poslednjeg trenutka bilduju ili, pak, nemilosrdno kasape ne bi li postigli odgovarajuće dimenzije. To, naravno, nikako ne znači da je celoj priči kraj onda kad nevoljnik koji potpisuje tekst otkuca svoj paraf na ekranu kompjutera. Novinar sa zebnjom prati svoje čedo na neizvesnom putu do uredničkog stola; ako tu nekako i preživi, uvek postoji opasnost da će, recimo, lektori ovaj put baš na njemu demonstrirati svoju kreativnost i dokazivati da bi i oni mogli da budu novinari, samo da nemaju važnijeg i pametnijeg posla. Tekstualni produkt (kako to drugačije nazvati?) koji prođe i kroz te ralje odlazi zatim na „prelamanje“, gde ga čekaju momci i devojke koji su puni kreativnih ideja kako bi tekst mogao da izgleda. Jedini problem je u tome što se, ako se dovoljno razmahnu, može desiti da se od silne likovne inovativnosti tekst prosto izgubi. Znam nekoliko novina iz naše bivše domovine za koje svi tvrde da su pune sjajnih članaka, ali je to nemoguće proveriti: treba izgubiti pola dana da bi se otkrilo gde se ono zaturio naslov, i ko je uopšte autor te umotvorine? Ipak, nema vajde od velikog jeda: posao je posao. Ko ne može da preživi deadline (i tako više hiljada puta…), bolje da se i ne laća ovog posla.

Koliko sam napisao? Pet hiljada? O.K. To je to, za ovaj put. Do sledećeg deadline. Štampaj, majstore!