Božić Bata ili Božić Seka

Kažu da se čak i Gaj Julije Cezar, preobučen u Svetog Nikolu, Fatalnoj Kleopatri približio kritskim igračkicama i sirijskim suvenirima. Antropolozi pretpostavljaju da su ljudi jedni drugima poklone darivali mnogo pre no što su stupili u trampu robom. Darivanje, izgleda, predstavlja čovekovu prapotrebu. Ritualnu, simboličnu – svakako.

Približava se 365 dana očekivana ponoć. Zagledani svi smo u lažljive kazaljke na zidu. Među decom u mom komšiluku raste nemir: „Hoće li Deda Mraza ubiti ‘zenga’, ili će ga spasiti dobri vojnik?“ Jasno postaje: vreme u kome živimo definitivno je vreme u kome umiremo. Nejasno je samo u kojim granicama: „avnojevskim“, „londonskim“ ili, pak, Miljkovićevim.

Izvesnost da će nas Božić Bata nagraditi svojom posetom ravna je verovatnoći dolaska „plavih šlemova“. Prvi nosi „kitu zlata da pozlati vrata“, a i drugi bi, verovatno, nešto da pozlate, samo čekaju da postavimo vrata na nepostojećoj kući. Kao da ni za jednu od predviđenih poseta nismo tokom godine bili dovoljno dobri. Mi. A naša deca?

Setimo se na trenutak sa koliko smo poverenja očekivali saonice sa Severnog pola. Zar nije belobradi debeljuca prva kult-ličnost koju pamtimo. Deus ex machina za sve nestašluke i nesuglasice sa roditeljima; večito nasmejani, pomirljivi, za koga smo uvek dovoljno dobri da nam u čarapu ili pod jelku ostavi baš ono što smo u tajnosti, ali ne i skrivajući, priželjkivali. Potvrda naše poslušnosti, ispravnosti. Prva petica u zamišljenom dnevniku nultog razreda škole života. Danas, kaže drugar moje kćerke (4,5 godine): „Je l’ da, mama, da Deda Mraz ne postoji, ali je lepo da verujemo u njega?“

Možda ovo rano otrežnjujuće iskustvo i ne bi zvučalo alarmantno da nije u sprezi sa navedenom nedoumicom. Jer, ako nam deca više ne veruju u romantične mitove, to znači da su racionalna, što i nije tako loše, ali ako dozvolimo da u prastari mit prodru novokomponovani politički klišei, znači da smo još jednom, na pogrešnom mestu, iracionalni. A to je veoma loše. Nije li nagoveštaj sumnje u dolazak Deda Mraza (Ili Božić Bate, zvuči modernije) surovi napad na neophodno osećanje sigurnosti dobijeno u primarnoj porodici kroz, hteli mi to ili ne, hrišćanski moralni kodeks, koji je već odavna tako labav u našem bezbožnom drušvu?

„A Deda Mraz i Božić Bata stari su znanci i oni od davnina dolaze jedan za drugim: prvo Deda Mraz, pa odmah za njim i Božić Bata.

Obojica nam donose darove: Deda Mraz deci, a Božić Bata i deci i odraslima“ (D. Erić).

Nekada je i nama, posleratnoj deci, tako beznačajna izgledala razlika između svetkovine sindikalnog tipa u maminom i tatinom preduzeću (uz nezaobilazno učešće tadašnjih zvezda – Đorđa Marjanovića, Cuneta…) i one domaće, sedam dana kasnije, u kojoj je nastupala u glavnoj ulozi Baka-kvočka, dok smo za njom, uživljavajući se u kućno-teatarsku iluziju, pijukali grickajući orahe i suve šljive. Slama je bila razbacana, naravno, ispod prvog kupljenog televizora, već tada ustoličenog u porodično ognjište. Sutradan ujutru bismo, kao papagaji, izgovarali ono: „Hristos se rodi!“, zaboravljajući da smo nedelju dana ranije za raskošne poklone recitovali prigodne pesmice u socijalističkom maniru. Čak ne ni Vojislava Ilića. Važno je bilo da je u paketiću električni voz ili lutka koja viče „mama“, sa oznakom „made in Italy“. U sasvim (malo)građanskom maniru, naravno.

Po svemu sudeći, nekoj našoj deci (a valjda su sva naša) ove godine doći će Božić Bata ne na sankama, nego u transporteru. Svejedno je da li će to biti dvadeset petog, sedmog ili kompromisnog trideset prvog. Važno je da dođe, pa makar u vreći nosio mleko u prahu, dvopek, brašno, so i šećer. Pa, kocka šećera i dalje je slađa od korenja, a to su još i partizani znali.

A šta će biti sa željama odraslih? Da ne bude kao u već zastarelom vicu o zlatnoj ribici koju upecaju Srbin, Hrvat i Bosanac. Znate ono, ako prvoj dvojici ispuni unakrsne čovekoljubivo-istrebljivačke želje, Bosancu još ostaje samo da poželi jednu crnu, tursku, i biće, bolan, zadovoljan.

Ponekad pomislim kako bi bilo da, i ne samo u vicu, tu metaforičnu ribicu upecaju Srpkinja, Hrvatica i Bosanka… Hoćeš, vraga! To je kao kada bi poklone donosile Božić Seka, ili ne daj bože, Baka Mraz.

Od vremena Kleopatre uvek je Cezar bio mera. Zato nam je i skuplja dara nego mera. Šta ćete, i Deda Mraz je, na kraju krajeva, samo muškarac.