Vreća za spavanje

U avanturu se može krenuti bez novca, kompasa i džepnog sata, bez iluzija, obzira i cilja, ali jedina stvar koja je stvarno neophodna jeste vreća za spavanje. Nešto hrane se uvek nađe; za pravac i vreme moguće je raspitati se; ali, na kraju dana neizbežno se postavi pitanje gde će se noćiti, a mesto za spavanje mora da bude suvo, toplo i koliko-toliko meko. Ko se ikada našao u prilici da na izgled toplu letnju noć prespava napolju, a bez vreće, zna o čemu govorim.

Mnogo više od komada opreme za kampovanje, vreća je dom u malom, intimna prenosna spavaonica koja putnika oslobađa od zamornog natezanja sa grabljivim gazdaricama soba za izdavanje, mrzovoljnim noćnim portirima i unezverenim domaćinima, koji možda u stanu nemaju slobodan krevet sa čistom posteljinom. Teorijski, čovek sa vrećom za spavanje predstavlja jedno od slobodnijih stvorenja na planeti – i da nije komaraca i člana 14 Zakona o javnom redu i miru koji pretnjom zatvora i/ili proterivanja ograničava fundamentalno ljudsko pravo da se spava tamo gde se zatekne, ništa mu ne bi stajalo na putu. Poznavao sam čoveka koji je, sa prtljagom koji se sastojao od četkice za zube, vreće za spavanje i jednog džempera, uspeo da obiđe veći deo Evrope i Azije. Jeste, bio je hipik. Pa šta?

„A šator?“, pitaće neko. Takvima treba objasniti da je šator ne samo kabast već, što je još gore, predstavlja prvi korak prema pogubnoj maniji kampovanja, što je priča za sebe i opasna bolest koja se u poznoj fazi završava nabavkom dvospratne kamp-prikolice, sa ugrađenim sanitarnim čvorom, televizorom i mikrotalasnom rernom. Ako je tle mokro, dovoljno je pod vreću podmetnuti najlon; ako pada kiša, tu je drveće ili kakva nadstrešnica; kad je o hladnoći reč, moguće je primeniti čitav niz postupaka, počev od tiskanja u istoj vreći sa voljenim bićem, do starog indijanskog trika koji se sastoji u tome da se žar od logorske vatre

zakopa u oko pola metra duboku rupu, pa se vreća postavi preko rupe. I u najhladnijoj noći, biće vam toplo, čak i previše toplo ako žar ne zakopate dovoljno duboko, pa vrelina odozdo zapali vreću, kao što se desilo jednom mom poznaniku (takođe hipiku).

Normalno, izboru i održavanju jednog takvog predmeta treba pokloniti odgovarajuću pažnju. Kao prvo, vreća treba da bude laka (ne teža od dva kila); svojevremeno su u modi bili vojni modeli – ne preporučujem ih, jer su vojne vreće u principu teške i kabaste – u domaćem slučaju, stiče se utisak da su pravljene specijalno za igmanski marš – sa izuzetkom izraelskog modela, koji je em lak, em pravljen tako da spavaču bude prijatno i u uslovima drastičnih promena temperature tipičnih za pustinju. Zatim, tu je pitanje postave – perje je dobro jer je lako, ali leti ume da bude pretoplo, a ako se pokvasi, treba mu dugo da se osuši. Zgodno je da donji deo vreće bude ojačan, i po mogućstvu nepromočiv; nikako ne valja da cela vreća bude nepromočiva, jer će u takvom slučaju spavač provesti noć naizmenično se kuvajući u sopstvenom znoju i smrzavajući se (kad se otkrije). Stoga preporučujem kombinaciju savremenih „svemirskih“ materijala, kao što su goretex i thinsulate, koji uglavnom uspešno čuvaju od vlage i hladnoće i još dozvoljavaju koži da diše. Kapuljača je poželjna (zbog komaraca), ali nije neophodna. I, najzad, valja odabrati i boju, koja bi trebalo da je zagasita, kako ne bi privukla pažnju čuvara javnog reda i mira. Jednom od one dvojice gorepomenutih poznanika, (vlasniku vreće svetloplave boje sa krupnim narandžastim cvetovima) desilo se da ga privedu zbog pokušaja da prenoći u parku, pa kad je pitao pozornika: „Kako ste me našli“, dobio je odgovor „Iz aviona“.

Moj lični izbor je vreća engleske proizvodnje, oker boje, teška nešto manje od tri kila. Odabrao sam je zbog takozvanog duplog sistema: postava se može izvaditi i tako se dobija još jedna, posebna vreća. Zahvaljujući pametno smišljenom sistemu rajsferšlusa, ta „vreća u vreći“, može se spojiti sa prvom, tako da se dobije vreća za dvoje, ili koristiti odvojeno, pa kako ko voli. Sve u svemu, oko 200 funti – isplati se, jer iz napred iznetih razloga na vreći ne valja štedeti. Ekstremistima prepuštam svoj davnašnji san, od koga sam u međuvremenu odustao: model „Baterflaj“, specijalno namenjen alpinistima, čija se posebnost ogleda u tome da je predviđen za spavanje na vertikalnoj podlozi: spretnim sistemom konopaca, ova vreća se drži na klinu zabijenom u liticu, pa spavač kao učaureni leptir visi nad ponorom u poluležećem stavu. Oni koji su probali, kažu da je super.