Geografija

Kao izvor sopstvenog znanja o svetu, nijedan ozbiljan čovek – ili, statistike radi, ogromna većina ljudi uopšte – neće navesti geografiju, školski predmet nastao, nekada davno, deobom prethodnog „poznavanja prirode i društva“. U geografiji je oduvek bio najzanimljiviji njen najkraći deo, uvod i početak, s kosmosom, Sunčevim sistemom, sazvežđima, kometama, oblikom i presekom Zemlje. Sve ostalo bilo je ubistveno dosadno „gradivo“ o rudama, prirodnom bogatstvu, morima, rekama i jezerima, planinama, klimi (u obliku padavina, ovakvih leta i onakvih zima), glavnim gradovima, broju stanovnika… I, uopšte, stvarima koje su prikazivane kao stvarne, a u međuvremenu smo – neko ranije, neko kasnije, milom ili silom – naučili da većina od pomenutih, svejedno da li počevši ili završivši na kosmosu, pripada kategoriji efemernih. To jest dnevnih, i da ta njihova osobina uopšte ne zavisi od školske ocene iz geografije, čak ni specijalističkog (astronomskog, geološkog, istorijskog, meteorološkog, filozofskog ili „geografskog“) pogleda na svet.

Većina ljudi zemljopis je (na)učila iz sopstvenog, ma koliko ograničenog iskustva, tuđih priča, iz šund ili bar popularne literature, filmova i, najzad, s televizije. Samo, u tom smislu, potonju je ne samo dozvoljeno već i nužno nazvati prozorom u svet. Televizija, film i knjige – da pribegnemo obrnutom redu – neuporedivo su zaslužnije za opšte (pa, prema tome, i geografsko) obrazovanje stanovnika Zemljine kugle, nego bilo koji na pomenutoj planeti postojeći školski sistem. Svako ko je za Stenovite planine saznao iz udžbenika geografije, morao bi ozbiljno da se zamisli nad smislom i svrhom sopstvenog života.

Teško da će se u bilo kojoj istoriji geografije naći poglavlje zahvalnosti neizmerno značajnom uticaju dece kapetana Granta, Kon-Tikija ili Zemlje ljudi, Sindbada moreplovca, Amundsenovih putovanja i/ili nikad završenih roto-serija pustolovina kapetana Kida, Crvenog i drugih obojenih gusara i tipova najčešće ne manje sumnjivih reputacija i biografija od one Korta Maltežanina ili kapetana Nema. Umesto toga, pasionirani, tj. posebno zainteresovani čitaoci pronaći će informacije o predstavama sveta kod Homera, Anaksimandra (navodnog autora prve mape sveta), Hekateja, Herodota, Vavilonaca, Sumeraca… Drugim rečima, isto to, samo malo drukčije. Slagali se ili ne u pogledu pretpostavke da kraj sveta ne leži mnogo dalje zapadno od Heraklovih stubova i ne mnogo istočnije od Arabije felix – kod svih njih izvor podataka i mape potom nacrtane samo su nečija priča o čudesnim, dalekim zemljama, neobičnim narodima koji ih nastanjuju, blistavim gradovima i neverovatnim običajima, srećnim ostrvima i „dobrim divljacima“ (naročito lepim divljakinjama).

Tako su se na starim – neobično ozbiljnim i spram vremena tačnim, to jest praktično upotrebljivim kartama, portolanima i mapama puteva, osim upozorenja o danima nužnim pešaku ili konjaniku da do ovog ili onog mesta dospe, na šta da obrati pažnju („ovde živi Starac sa planine“), gde da spava i šta da jede, našla i mnoštva isto tako verovatnih čudovišta. Među njima žirafa i nosorog nisu bili manje neverovatni od morskih zmija, riba veličine ostrva (sa sve stanovnicima na njima) i slične zveradi, do najraznovrsnijih predstavnika ljudske vrste, uključujući „šumskog čoveka“, kasnije otkrivenog pod imenom gorila. Neobično bogatstvo vekovima se činilo beskrajno raznovrsnim, jer su na mapama obitavali čitavi nepoznati kontinenti, među njima Terra australis incognita, Nepoznata južna zemlja, najduže.

Dvadeseti vek, za manje od svojih stotinu godina, načinio je od kartografije jedan od najživljih svetskih poslova. Na početku i na kraju jedva da se mogu porediti geografije i opisi sveta: još se ostaci svetskih imperija nisu ni ustanovili kao desetine novih država, a iz istorije stižu nove količine. Kraj veka preselio je nebrojene količine atlasa u prošlost: gde su sad Istočna Nemačka (sportska velesila), veliki Sovjetski Savez, ili vekovna težnja južnoslovenskih plemena – Jugoslavija? U kojoj državi se nalaze nekada najviše planine SSSR: Vrh komunizma (7495 m), Vrh pobede (7439 m), ili Lenjinov vrh (7134 m)? Gde su Buhara, Samarkand, Alma-Ata, Komsomolsk na Amuru i Komsomolsk na Ustjurti, Ordžonikidze, Jerevan, Taškent, Ašhabad, Smilčić, Islam Grčki i Islam Latinski? Neki u (sad već istorijskim) atlasima, neki u ruševinama, a neki, kao i uvek, u bajci.

Priča o Atlasu ide ovako: bila su četiri brata – Menetije, Epimetej, Prometej i Atlas. Prvi se proslavio bezobrazlukom spram bogova, te je bačen u Podzemlje. Epimetej je napravio glupost i najraznovrsnije potrepštine neophodne za život – kandže, krzno, brzinu, njuh, sluh, očnjake i slično – podelio životinjama pre no što je na red stigao čovek. Prometej je, potom, da bi stvari popravio, na korist ljudima od bogova ukrao vatru. Kažnjen je da mu doveka, okovanom za kavkasku stenu, orao kljuje džigericu. U znak zahvalnosti, ili, uzvišenije, kao spomen da su prometejskog roda, ljudi danas nose prstenje s kamenjem, simbol okovanosti. U stvari, iz Atlasove sudbine vidljiv je razlog stradanja sve četvorice: bili su titani, nisu trpeli Olimp i izgubili su bitku sa bogovima-skorojevićima na tom brdu.

Spram tako nepostojanih razglednica iz večno promenljive prošlosti, utešno je što Prometejev brat još čvrsto stoji. Eno ga tamo, na istom mestu – kod Heraklovih stubova, pod istim, nebeskim teretom na ramenima. Još se zove Atlas, za razliku od zemalja na kojima počiva, koje su u istoriji, geografiji – i atlasima – menjale imena.