Svanuće

Spavanje, samo po sebi, jeste pravo uživanje, ali…

Spavači, kad će, bre, bar malo da vam svane?!

Nije li vreme da se umesto svakojakog hrkanja od vas čuje i ono najvrednije što spavanje može da sačini – san?!

„San je laža, a Bog je istina“ – kaže srpska narodna poslovica.

I kad su vas učili da nema Boga, zabranjivali su vam vaše, lične, snove. Bez snova i bez Boga, ostala vam je samo – istina.

Zbog te istine biste najradije zauvek zaspali. Mnogi to i učiniše, na silu, sami sebi.

Ne traži se od vas da se zauvek probudite, samo nek’ vam svane bar toliko da zapamtite svoje snove. Stručnjaci kažu da se san može prepričati samo ako je buđenje naglo, naprečac, ako se nešto – radost, strah, bol… – oseti toliko snažno da se razbije koprena sna.

Radost odavno ne stanuje ovde, ali zar nemate dovoljno bola i straha?!

„Iako večno sanjiva, dotle da više ni ne opaža sopstveni hropac, naša otadžbina proklinje snove“ – zapisao je Jovica Aćin, ovogodišnji Andrićev laureat, u svojim „Gatanjima po pepelu“.

Zato i ne pomažu bilo kakvi budilnici.

Prodavcima kolektivnih, pridružuju se šverceri jedinstvenih snova.

Pred spavanje bombarduju sa sredstava masovnog uspavljivanja: Svakom Krevet – Po Jedan, Svakom Posebna Soba, Svakom Stambena Jedinica!

Spavači i ne primećuju dečurliju iz komšiluka koja ispisuje po tarabama: Snovima Protiv Omamljivanja, Deca Sanjaju Stojećki, Nema Dremanja, Gradimo Svoje Snove…

Kad se spavači probude i krenu u red za hleb i mleko ili na autobusku busiju, još je mrak. Nikako da im svane.

A i ispisivači to čine naivno i trapavo: svako za sebe, svaki čas menjaju boje i slova, kad ne znaju šta će, i oni nude neke davno istrošene snove…

Spavače nije mogao da uzbudi ni onaj što je znao da pravi prave, farmaceutske, praškove za spavanje. Kažu, zbog njih se sanja američki san.

Njihove snove samo ponekad ukrase Dugotrajni Spavači, ponekad im se čini da bi sve rešio Strogi Režim Spavanja, ali čim im se neki ledolomac suviše dopadne – spavači se uplaše da bi nešto moglo i da se promeni.

Nama, kažu spavači, niko ništa ne može da zameri.

Mi priznajemo sve vrste spavanja: na leđima, potrbuške, na bok… samo nek’ se čvrsto spava.

Mi dozvoljavamo mogućnost da se pre spavanja kontaktira sa drugima, ali svoje jastuke i dušeke nikome ne damo.

Mi se brinemo kad će se vratiti kućama i početi mirno da spavaju oni koji su večno budni u rovovima, ali kad zaspimo, ne znamo šta sve oni mogu da učine.

Mi znamo da zbog toga surovi svet hoće da nam uvede sankcije i na snove.

Oni, spavači, jedino ne znaju šta bi sa snovima.

Suzili se, stanjili, zalutali u lavirintima pređašnjeg života…

Ko danas da prizna da mu je san vekna hleba i litar mleka, bon za brašno, topla soba, ili, čak – čašica pića s prijateljima.

Danas, kad su snovi de luxe kanta benzina, mesto u trolejbusu, nove cipele ili, čak – deset dana u Vrnjcima.

Kako se probuditi i ispričati tu bedu od sna?!

Zato bi bilo dobro kad bi omamljeni i u zdrav mozak utucani spavači prespavali Svetog Nikolu. Da bi svanulo onima koji su tek počeli da sanjaju.

Neka postupe onako kako je u „Znakovima pored puta“ zapisao Ivo Andrić: „…predajem se tupom snu bez sećanja i bez izgleda. Ali ne bez nade, i ne zauvek. Predajući se ja kažem: ‘Imam poverenja u jutro koje će doći neminovno’. I te reči ostavljam kao signal iznad tame pod kojom ću ležati zavejan snom, kao znak da tu postoji umorna ali živa duša koja, pokopana, čeka zrake jutra i znak vaskrsenja, i povratak u svet misli i rada.“