Pasulj

Pasulj! Čorbast naročito! Večita tema sedeljki i priča o vojsci (kad su dede služile kadar, a njihovi potomci, ovi što se sve više sa tugom još sećaju nedavno prošlih vremena – armiju), priča o radnim akcijama. Pasulj vojnički, pasulj solunac (čorbast, al’ sa puno mesa, dakle neopravdano tako nazvan, jer na solunskim kazanima mesa verovatno nije preticalo), pasulj proglašen lovačkim (na pitanje zašto se tako zove, sledi šeretski odgovor: ima malo mesa, pa ga loviš po tanjiru), pasulj u grnetu, pas. sa gov. (iz jednog menija)… Al’ čorbast svakako! O prebrancu ovoga puta neće biti reči (iako je pesnik, u trenutku nadahnuća, uzviknuo: Dole car samozvanac, živeo pasulj prebranac!), jer je tema uživanje (i preživljavanje) o jelu. Treba znati da je jelo hrana koja se jede kašikom (postoje, dakle, dve vrste hrane: jedna je jelo, a druga je ‘rana u užem smislu, što bi rekli učeni). A najbolji reprezent jela je pasulj; to je danas, valjda, jedini iskaz o kome među Srbima postoji konsensus. I u tome su oni i dalje članovi međunarodne zajednice, jer se sa njima slažu i Meksikanci, i Skandinavci, a bogami i Amerikanci – u jednom od restorana (za sitniju ribu) Kongresa na Kapitol Hilu čorbast pasulj je na meniju kao „preporuka šefa“, ali pod zvučnim imenom „senatorska supa“ (dolepotpisani je, svojevremeno, željan domaće kujne, kad je shvatio o kakvoj je „supi“ sa slaninom reč, posle prvog tanjira, odjednom poručio još tri, i zapetljao se objašnjavajući zabezeknutoj kelnerici kakve su mu sve misli pale na pamet… sve je pogrešno shvatila).

Dakle, ne kaže narod slučajno: Jelo je, ipak, najbolja ‘rana! Reklo bi se, na osnovu ove mudrosti, da se jelo (čitaj: pasulj) jede iz neke nužde, kad je čovek gladan, kad nema drugog. Ali nije (samo) tako – u pasulju se može i uživati; ili, tačnije: najesti se na ovim prostorima znalo je da bude pravo i vrlo, vrlo retko uživanje. (I, da kucnem u drvo, da sadašnja generacija o tome i dalje govori samo na osnovu priča – neće nas pasulj, valjda, ponovo spasavati). Mada, ruku na srce, pasulj (da podvučem: naročito čorbast) i najsitiji ljudi često jedu kao da hleba tri dana okusili nisu. Tako ga jedu i oni koji nikada u životu (opet da kucnem u drvo) nisu bili gladni (mora da su u pitanju geni, sigurno je nešto u genima; da pozovem opet narodnu mudrost u pomoć: Koga je gladan otac pravio, taj se nikada ‘leba neće najesti!). I, kad smo već kod hleba, jelo se (a naročito pasulj, posebno čorbast) jede sa velikim količinama hleba (tj. na valjevski način); nijedno jelo nije tako dobro, kada se nadrobi, kao pasulj. Ako se tome doda paradajz salata, ostaje samo da se kaže: Služiti po volji, što će reći da se pasulj, naročito čorbast, može jesti vruć, mlak, hladan, usulcan, jednom, dvaput, triput podgrejan (i, kao kod sarme a obrnuto od ljubavi, sa svakim podgrevanjem raste mu vrednost).

Uživanje u pasulju, čorbastom naročito. Tek kada se zahvati, zavitla, potegne, zaroni, (raz)mahne, razgoropadi, razigra, raspeva… kašikom, može se kako valja napuniti blagoutrobije. Lično poznajem nekoliko našinaca, viđenijih, koji ne jedu običnim velikim kašikama iz „escajga“, već imaju specijalne, goleme, još malo pa kao kutlače (po kubikaži, ali zgodnije za baratanje) kojima kusaju jelo, znači – čorbasto (pasulj itd.; ne: itd. nego treba da stoji: naročito!). Rečju, ovdašnji su ljudi virtuozi (srpski: virtouzi) sa (na) kašikama.

Jedino se ne može objasniti kako to da se ovde u narodu potkrala takva figura kao što je Prost k’o pasulj!? Nit’ je pasulj prost, kažu domaćice da (više) nije ni jevtin, nit’ se granica na proste i one druge ikada pravila po tome ko jede i ko ne voli pasulj. Manj ako nije u pitanju rđav prevod latinskog naziva pasulja – phaseolus vulgaris.

U mnogim porodicama se i dandanas, po običaju koji je uvela neka daleka prababa, petkom još uvek jede pasulj (a toga dana obično za stolom ima i gostiju; neki su se specijalizovali i nose „bedž“ sa natpisom koji se pominje na kraju teksta). Mnoge domaćice imaju posebne šerpe samo za pasulj (sačuvaj, Bože, da se pasulj kuva u pretisu, prva voda mora da se baci, a da se ne bi stvarali gasovi, doda se malo lovorovog lista). Kako, dakle, jelo koje se sprema s lovorovim listom može da bude prosto!? Čak su i oni junaci koji su se prvi put od majke i kuće odvajali kad bi pošli u vojsku (i kojima je glavno jelo ipak bila supica – ‘Ajde jednu kašiku za mamu, ‘ajde jednu za baku…), vrlo brzo uklapali u zajedničku feštu kada bi na vojničkom jelovniku bio pasulj, naravno čorbasti. Ako bi se vojnički kuvari prevarili u proceni broja porcija, spustili bi šuber i u ono pasulja što je ostalo staviti makarone (koje su se kuvale u drugom kazanu) i tako dobili pašta fažolu, što nije kod vojske izazivalo nikakve negativne reakcije.

Uživanje ili nasušna potreba, ili i jedno i drugo, tek – pasuljem se bavimo. Što bi rekao jedan (što nosi bedž sa natpisom: Jedem pasulj po kućama): ‘Rana je luksuz, jelo drži čoveka!