Doručak

Krug (deveti) se zatvara. Sve više (preživelih) žitelja eks-Jugoslavije danas doručkuje – kada se za to ukaže prilika i ako se uopšte ukaže – poput svojih srednjovekovnih predaka: kaže od zobi, ječma, prosa ili heljde, bajat ovseni hleb preliven vrelom vodom ili čorbicu od koprive.

Naš srednjovekovni predak, koji svakako nije bio plemić, biskup ili trgovac, ostavio nam je u nasledstvo recepte koje bismo mogli, a sva je prilika i da ćemo morati, da obnovimo u narednom periodu. Zahvaljujući zna se kome možemo slobodno da zaboravimo da na Zemlji postoje i druge zemlje u kojima će se tradicija doručka i dalje negovati.

Aromatični miris vrele, crne kafe, reš pecivo, čaša hladnog mleka, sveže isceđen sok od pomorandže, ružičasta praška šunka, pravi kačkavalj, barena jaja, med ili džem – neke od nas to asocira na doručak, koji smo ranije najčešće preskakali jer smo kupovali masne, hladne, bljutave pogačice i usput ispijali mlak jogurt iz prljavog tetrapaka.

Mora li čovek uopšte da doručkuje? I zašto i šta?

Doručak naših pomenutih predaka od pre 5-6 vekova, znači u doba Kosova, sastojao se od supa i kaša (na vodi ili sa malkice mleka) od raži, ovsa, ječma. U „supu“ se dodavala poneka mirišljava biljka kao začin, a za praznik bi se ubacio i po komad mesa.

Drevni Grci, naravno, shodno učenju da telo ne treba opterećivati, započinjali bi dan komadom ukusnog hleba umočenim u gusto, crno vino. Rimljani su ovaj običaj preuzeli, i u skladu sa svojim opštepoznatim orgijastičko-raskalašnim stilom poprilično obogatili: uz vino i hleb jeli su nar, bademe, lešnike, kajsije, breskve… A danas?

U Brazilu doručak izgleda ovako: café de manha (jutarnja kafa), pâozinhos (pecivo), buter, salama/kobasice, puno tropskog voća (papaja, mango, marakuja, banane, ananas) i, naravno, sveži voćni sokovi.

Japanac će ujutru prvo pojesti pirinač sa algama (mehuroviti okrep), ribice sa gradela, filovane slatkim od smokava ili šljiva i omekšanom, blago buđosanom sojom. Uz to obavezno ide supa od soje i zeleni, odnosno smeđi čaj.

Rusi u Rusiji (kada nađu sve sastojke i ako ih nađu) najradije bi jeli: bline (uštipci, baslamača, odnosno priganice), sa kiselom pavlakom. Uz to su se u srećna vremena služile pikantne kobasice sa graškom, tvrdo kuvana jaja, kiseli krastavčići, paradajz, pili su se kefir i čaj.

U skladu sa geslom nepoznatog gurmana: „Moram nešto da prezalogajim; ne smem da jedem na prazan stomak“, Amerikanci neguju tradiciju bogatog doručka: palačinke (pancake) prelivene sirupom od jagorčevine, kornflejks sa šećerom, voćem i mlekom, jaja na oko sa šunkom ili slaninicom. Jevrejski deo tog naroda jede „bigl“ – beskvasno testo premazano žumancem, zapečeno pa dopunjeno lososom ili belim sirom.

U državi Virdžiniji doručak su dopunjavali svežim, toplim oblandama (vaflama), jagodama, šlagom, a uz to je servirana – o ukusa! – tanka pržena slanina.

Australijanci obožavaju pečene kriške šunke (rashers) kao prilog krmenadlama ili natur-šniclama, sa jajetom na oko i prženim krompirićima. Sve to se zaliva pozamašnim količinama filter-kafe.

Naši nekadašnji susedi Italijani i Grci, kao i Francuzi, ujutru najradije popiju kafu, ponekad sa mlekom, i toplo pecivo (kroasane).

Naši nekadašanji daleki nesvrstani prijatelji iz Sudana ujutru ispeku kao papir tanke kore od prosa, pa ih – onako prazne i bez ičega – jedu za doručak, ručak, večeru…

I potomci ponosnih Inka u Peruu moraju da se zadovolje činijom barenog povrća ili pasulja sa kukuruzom – za ceo dan.

Šveđani u jutarnjim satima konzumiraju slatki crni hleb i knakebrod (veliki krekeri), jetrenu paštetu, ukusne kobasice, razne sireve, kolač od kiselog testa, đuseve i čaj/kafu.

Danci na sto iznesu dimljenu ribu, tvrd hleb, jaku crnu kafu i – čašicu-dve rakije.

Na Britanskim ostrvima jede se engleski doručak: voćni sokovi, kornflejks sa mlekom i šećerom, hem-end-egs sa prženim paradajzom, pečurkama, malim viršlama i posebnim hlebom, pečenim u tiganju. Uz to idu kafa/čaj, tost, slani buter i marmelada od pomorandže.

Srećni Polinežani pojedu srž hlebnog drveta, uz to i poneki njegov list, i sve to zaliju kokosovim mlekom. Njima je hrana bukvalno nadohvat ruke.

Kinezi to rade, kao i sve ostalo, znatno komplikovanije. Za zajutrak pripremaju pirinčanu kašu sa mesom, ribom i datulama, supe sa testeninom i knedlama, na pari greju hleb punjen mesom, marmeladom ili šećerom. Sve se to začinjava dugačkim prženicama, kupusom, slanim šargarepama, kobasicama.

Švajcarci vole kašice i sutlijaše sa voćem, reš kifle sa marmeladom, zemičke, buter, džemove i slatka, kafu sa toplim mlekom.

Tajlanđani se služe sardinama prženim kao ražnjići, uz koje se služi vodenkast pirinač sa raznim povrćem.

Evropska sirotinja XVII veka je za doručak imala samo suv hleb i, eventualno, ovsenu kašu. Oni koprive ni tada nisu jeli. Doduše, zob, ječam i koprive ne spadaju u famozno „korijenje“. Znači, čeka nas deseti krug.