Laku noć, Španijo

U Evropi se živi danju, u Španiji noću. U Frankfurtu na Majni, u Briselu i Mančesteru, noćni život počinje tek u petak uveče. Čak i Rimljani čekaju na subotu veče.

U Madridu je uvek subota uveče. Ovde se na večeru poziva obično u 10 uveče, u krevet malo ko ide pre ponoći, a na madridskim ulicama u centru grada kolone ljudi i automobila teku i u dva ujutru.

U madridskoj ulici Alkala, izračunali su gradski hroničari, ima više barova, restorana i kafeterija nego u celoj Finskoj, uz sve dužno poštovanje te skandinavske zemlje. A Španci u te kafane ne idu zato što ih je premnogo, nego one postoje u tolikom broju jer je za vesele i pričljive Servantesove potomke kafana oduvek bila „druga kuća“.

Tako je bilo. Tako je u dobroj meri i sada ali će, sasvim sigurno, sve manje biti tako. U Španiji je počelo ranije da se smrkava, brže sviće, vremena je sve manje, a para sve više.

Nekada je u španskoj svakodnevici veoma popularna bila reč „manjana“ (sutra), sada se sve više pominje reč „dinero“ (novac). Nekada su skoro sve stvari odlagane za sutra, sada je i danas kasno.

Zato valja ustajati ranije, a noću ne ostajati prekasno. Evropa je počela da ulazi u Španiju polako, s čipovima, automobilima i „letećim vozovima“. Polako, ali nezadrživo.

Laku noć, Španijo, kažu Španci nostalgiočno i dodaju – kako su stvari krenule, da će i ovde u pet popodne početi da piju čaj.

Te promene se već primećuju golim okom i lepo se vide na slučaju „sijeste“. Kad Španac kaže „Me voy eshar la siesta“, hoće da kaže da ode da malo prilegne po podne. „Sijesta“ je vekovni običaj Španaca da dremnu posle ručka. Španci jedu sporo, dobro i sa uživanjem. I svaki svoj zalogaj zaliju kapljicom dobrogh crnog vina. Posle takvog obeda, „sijesta“ dođe kao dar neba.

„Sijesta“ je sada počela da se gasi. Polako, ali neumitno. To spavanje po podne bio je običaj koji je sebi mogla da dozvoli preindustrijska i veleposednička Španija, zemlja dućandžija, činovnika od ranga, vojnika od karijere, bankara sa potkresanim brčićima. U osnovi siromašna i staleški rangirana Španija, u kojoj je malo ko patio od nestašice vremena.

Tada, u takvoj Španiji, pa i sve do odlaska Franka, radno vreme činovnika bilo je d vokratno – od 9 do 14 i od 17 do 20 časova. Trosatna pauza u podne bila je neprikosnovena. Ljudi su mogli da odu kući da ručaju i odremaju svoju obaveznu „sijestu“.

Tada se, kažu statističari, radilo po slovu zakona 48 sati nedeljno, ali je efektivna radna sedmica iznosila oko 25 sati. Bila su to ona komotna vremena kada su se ljudi na poslu pojavljivali s novinama ispod miške, nastavljajući u kancelarijama fudbalske svađe sa ulice, a posle bi se, negde oko osam uveče vraćali kućama, da bi nakon dva sata otišli u neki od onih barova i restorana po kojima ulica Alkala drži svetski rekord.

Stvari su počele da se menjaju sa demokratizacijom Španije, ali ne zato što se pod diktaturom manje radilo, nego stoga što je industrija ozbiljnije zakoračila u ovu zemlju. Definitivan prelom desio se na početku 1986. godine kada je Španija potpisala da ulazi u Evropsku zajednicu.

Nadleštva i radnje počele su da rade kao svuda u Evropi, najčešće između 9 i 17 časova, bez one duge pauze za ručak, a to će reći i bez „sijeste“. Ljudi piju kafu u kancelariji, ručaju u kantini, a na posao dolaze na vreme. Dolaze, jer su i u fabrikama i nadleštvima uvedene „kartice za otkucavanje vremena“.

Ljudi su počeli da ustaju rano da ne bi zakasnili na posao. Tome su se prilagodili radio i televizija. Jutarnje vesti počinju još u sedam, tačno vreme otkucava počev od pet ujutru. Vreme leti, pare su na dohvatu ruke, a ako se ne legne ranije, ni ujutro se ne može na vreme stići.

Laku noć, Španijo.

Nije, ipak, došlo dotle. U Madridu ne čekaju na „subotu uveče“. Ovde je još cele nedelje subota uveče, ali sve manje, mada se Španci grozničavo otimaju.

Pare su ipak jače. Nagli uspon španske privrede, neviđeni turistički rezultati, priliv stranog kapitala i ulazak Španije u EZ, otvorili su proces poslovne groznice da niko ne želi da gubi vreme.

U međuvremenu Španija je probila „zvučnu barijeru“ od 10.000 dolara po glavi stanovnika. Živeti bolje, kupiti kuću i promeniti kola, to više u Španiji nije luksuz, to je građanski manir, maltene dužnost svakog sposobnog čoveka.

Banke su počele ozbiljno da ugrožavaju kafane, a automobili novorođenčad. Sada i Španija počinje da se primiče „zaštitnom znaku“ bogate Evrope: jedno dete, dve kuće, troja kola.