Ješćemo korenje

Prvo je Tempo pedesetih pretio Amerikancima kako ćemo jesti travu, ali se nećemo pokoriti; onda je Jure Bilić rečenicu ponovio sedamdesetih; potom je rumunska Jerina Elena Čaušesku lansirala sistem naučne ishrane stanovništva, uz gajenje duda i svilene bube; zatim se Branko Kostić potukao sa nekima koji su ga, kao glavara Crne Gore, izazivali, na Cetinju. Ko je koga tu i kako udarao, sada znati ne možemo, pa i o posledicama samo možemo nagađati. Ostaće za sporenje zaludnih da li je njegova najnovija izjava (da ćemo jesti korenje, ali suvereniteta ne damo) rezultat te tuče, ili starog kolektivističkog virusa, ili novog kolektivističkog masovnog misticizma? Psihijatar (Radovan) Karadžić reče kako Srbi mogu bez hleba, ali ne mogu bez države.

„Ješćemo travu“ – ponavljaju oni koji su, kako kaže jedno reformističko saopštenje, vladali, trošeći tuđe pare. Imalo, pa se potrošilo. Sad više nema. Bivši predsednik srpske vlade Stanko Radmilović, koji je nedavno najavljivao novi investicioni i razvojni ckklus u Srbiji, priznao je na kraju mandata da se „iz suve drenovine ne može izvući ono što ne postoji“. Ješćemo travu, pošto u drenovini nema soka, pa ćemo onda preći na korenje.

Tako se sa egzistencijalne ravni inscenira jedna kolektivna regresija, koja svojim učesnicima može biti predstavljena i kao vid uživanja.

U pobunama izazvanim oskudicom, mase obično traže hleba, a sredstvo kojem obično pribegavaju je – uništavanje pekara, piše Hose Ortega i Gaset (Hose Ortega y Gasset) u „Pobuni masa“. Prepuštena vlastitim nagonima, masa nastoji da razori temelje svog života, i to iz čiste strasti za tim životom, kaže on pozajmljujući, za primer, od Mauel Danvila, događaj koji se 1759. zbio u Niharu, selu nedaleko od Almerije, u kome su lumpujući povodom krunisanja nekog kralja najpre izbacili svo žito iz seoskih ambara, zatim uništili zalihe duvana, pa robu iz dućana, „te im“, kaže kraj opisa, „ne preosta ni hleba, ni brašna, ni žita, ni ječma, ni tanjira, ni zdela, ni avana, ni stolica – i pomenuto selo bi uništeno“.

Krunisanja imamo svakog dana, ali nema ambara.

Primer je, ipak, bliži kraju priče „Pukovniku nema ko da piše“, kada pukovnik Buendija, posle dugog čekanja biva obavešten da nije dobio penziju… Na ženino pitanje „Šta ćemo sad jesti?“, pukovnik odgovara rečenicom koju je spremao četrdeset godina: „Ješćemo govna!“

Rečenica „ješćemo travu“ je, zapravo, hipnotička. „Rečnik simbola DŽ.K. Kupera o travi govori kao o simbolu potčinjenosti. O ponosu onih koji pasu, kulturni arhetip ne postoji. Dakle, reč je o potčinjavanju podanika. Oni nam, zapravo, poručuju: „Ćuti i pasi“.

Naš kulturni obrazac, inače, liči na herbarijum, za birku veselih uputstava o bilju; vedra apoteka – jabuka, javor, raskovnik, kovilje, sveto drvo šljiva ispod koje i decu sahranjuju, orah koji se ne sme poseći, jasen senovito drvo pod kojim ne valja zaspati jer ćeš se probuditi na drugom mestu, javor, dren, jorgovan, majoran za spravljanje vode protiv strave, ljutić za neurednu menstruaciju, majčina dušica, ponikla iz groba jedne majke na kome su deca svaki dan plakala, senovita biljka u vezi sa starim božanstvom Baba (Terra Mater), dobra da se njenom vodicom oblože vilice onoga ko ne može da govori.

Predanje vazeno za biljke je vedrije, sačuvana su mnoga kratka uputstva o tome da list hajdučke trave leči rane, da se jovovim lišćem oblažu sise dojilje kad bole, da je kaloper lek od ruse (jedne kožne infekcije) i od stomačnih bolesti, da je kopriva biljka sa magičnom silom – na Veliki petak od svih variva samo se ona sme jesti, zapisao je etnolog Begović.

Cvetovi, lišće, bobice, kora, venci, pepeo od pojedinih biljaka… Uputstvo iz predistorije retko i veoma oprezno poseže za korenjem biljaka kao lekom i ta da se uglavnom prognozira opasni, neuhvatljivi sled događaja. Uostalom, zbog tog opreza su u Evropi vođeni čitavi ratovi da bi se legalizovalo gajenje krompira.

„Koren bokve treba“, beleži Čajkanović, „da iskopaju oni koji pate od priširenja stomaka i da joj kažu: ´Travo bokvo, pomozi! Želuče, dođi gde si bio!´, i da ga pojedu. Ispod žile bresta provlači se bolesna stoka. Na dimu od zapaljnog korena broća naknađuje se konj koji pati od sipnje“, kaže isti izvor.

Ovi sada, međutim, bahato zalaze u donje svetove, nude korenje, što je čudan znak.

Ovi što nude korenje ne samo da nesvesno svedoče o kulturnoj regresiji već i o nemirnim dušama, o vraćanju u tamne vilajete koje su upoznali u noćima bez elektrike kada su slušali mračne babine priče. To je jedna nekrofilna crta koja se u našem javnom životu otkriva na svakom koraku.

Pre nekoliko godina uništili su talentovanu redakciju „Studenta“ zbog naslovne strane na kojoj su bili nacrtani neki oštri zubići koji su zagrizli list gloga, „drveta senovitog“ u kom danju borave demoni. U veoma tupoglavoj analizi sadržaja ispalo je, na kraju, da su branioci jednog imena nesvesno proglasili heroja za vampira. Posle svih simboličnih i stvarnih raskopavanja grobova, „kolektivno nekrofilno“ obeležilo je duh vremena. Otkuda ta ponovna simbolička vezanost za busen trave? Prvi ponedeljak posle Uskrsa zove se „Busani ponedeljak“. Tada žene odlaze na grobove svojih umrlih i „busaju ih“ – oblažu ih busenjem trave. Ako nije mislio na krtolu ili tartufe, Branko Kostić je, možda, bio kolektivni predstavnik na kauču.

Uživajte, dakle, u bilju; ono budi fantaziju.

Ako neko ipak odluči da ih posluša, neka pogleda u najbližem selu – kravu; ona to, onako krupnooka, radi veoma selektivno.

VREME BR. 32. 3. jun 1991.