Rat, gnev, snaga

Verovatno će mnoge iznenaditi podatak da je prvo izdanje odlomaka iz Mahabharate kod nas objavljeno u Beogradu 1868. (Indijske pripovetke – Epopeje iz Mahabharate).

Iako u knjizi nema podatka sa kojeg jezika je Sima Popović te epopeje preveo, po svoj prilici je u pitanju prevod sa nemačkog. Nezavisno od toga, vidimo da je interes za indijsku književnost kod nas pratio razvoj tog interesovanja u Evropi.

Naime, od početka XIX veka javlja se i jača interes na Zapadu za indijsku književnost i kulturu. Jedan deo tog interesovanja išao je u pravcu studija sanskrita, delom kao pretpostavke upoznavanja (prevođenja) klasične indijske književnosti, a delom zbog interesa za indo-evropsku tradiciju) zbog pretpostavke da je sanskrit prajezik (izvor indoevropske grupe jezika). Sa tom motivacijom u Petrogradu, u drugoj polovini XIX veka pri Kraljevskoj akademiji nauka, okupljaju se kao stalni ili povremeni saradnici filolozi sanskrita iz zapadnog sveta i (1853–1867) stvaraju 7-tomni sanskritsko-nemački rečnik (primerak i u biblioteci SANU-a). Drugi deo interesovanja bio je vezan za književnost, kad se otkrilo da u Indiji postoji najveći ep na svetu (Mahabharata – sedam puta duži od Ilijade i Odiseje zajedno) i najveća zbirka priča (Okean priča – u odnosu na koju je zbirka 1001 noć vrsta izvoda).

Zbog veličine, Mahabharata je po pravilu objavljivana u skraćenim verzijama, koje sadrže ključne epizode. Za to su se odlučili i dvojica beogradskih prevodilaca – Slobodan Vlaisavljević i Goran Andrijašević – koji su obavili velik posao (560 str. teksta). Njihov prevod je prvi put objavljen 1989. u hrvatskoj verziji, a sada u (polaznoj) srpskoj (Svetovi, N. Sad, 2005)

Istoričari smatraju da je naslov Mahabharata (doslovno: Veliki Bharata) skraćenica punog naslova koji glasi Veliki ep o plemenu Bharata, ili Ep o velikoj bici Bharata, a reč je o zbivanjima vezanim za pleme Bharata.

AUTORSTVO I SADRŽAJ: Različiti delovi teksta su različite starosti (porekla), a u pitanju je kolektivno autorstvo. Mahabharata je dopunjavana i „redigovana“ (u rasponu od 400. g. st. ere do 400. g. nove ere), ali najstariji delovi (epska okosnica) potiču iz vremena pre 400. g. st. ere. Glavna radnja (fabula) pada u vreme između 850. i 650. g. st. ere (tada su vođene bitke opisane u Mahabharati). Delovi različite starosti ugrađeni su u pojedine odeljke (knjige), tako da ni odeljci nisu (kao celina) iste starosti. Sam tekst i tradicija kao autora pominju Vjasu (Vyasa). Vjasa inače znači „priređivač“ i to je ime-nadimak-titula za priređivače različitih tekstova u indijskoj književnosti, ili osnivače pojedinih učenja.

Epska radnja i zaplet predstavljaju samo deo teksta, u kome ima velikih delova drugačijeg karaktera – neki su mitovi, mitska objašnjenja pojedinih tema (kao što je nastanak sveta, ili poreklo smrti, ustrojstvo svetskog vremena i poretka, veliki ciklusi nastanka i nestanka), a drugi filozofska objašnjenja, ili lamentacije vezane za ljudsku sudbinu i život, treći verski sadržaji, a četvrti lirske epizode.

Zapravo je cela Mahabharata jedna ogromna, složena kompilacija tekstova (tj. najpre kazivanja – jer je potka bila usmena) koja su nastajala u velikim vremenskom rasponu (povezivana, dodavana jedna drugima), a potiču od različitih autora.

Za naše istoričare književnosti interesantan izazov bi bio poređenje naših ciklusa – predkosovskog, kosovskog, Kraljevića Marka i pokosovskog – sa Mahabharatom (inače, sukobi Nemanjića i Mrnjavčevića se zapanjujuće podudaraju sa sukobima Pandava i Kaurava u Mahabharati, koji su poreklom iz iste loze, Bharata). Takođe su interesantne i druge analogije, kao pesma junakove majke (recimo, Vidula – u 5. knjizi, 133-6), ili tužbalica majki poginulih junaka (posebno u 11. knjizi).

Pored glavne priče (fabule) postoje i mnogi drugi tokovi (epizode) koji se čitaju i kao samostalni epovi (priče, lirske drame, alegorije): ep o Rami, po kome će pesnik Valmiki (oko 300 g. st. e.) sastaviti zaseban ep Ramajanu (24.000 stihova, u 7 knjiga); indijska priča o potopu (ili priča o ribi); ljubav kralja Nala i kraljice Damajanti (u Evropi poznata od početka XIX v. u latinskom prevodu); epizoda o Šakuntali, majci Bharate, po kome će celo pleme dobiti ime. Temu Šakuntale obradio je u svojoj istoimenoj drami u V veku, Kalidasa (jedno od prvih dela, koje je Evropa otkrila početkom XIX v.); Krišna (Kršna) se uključuje u sukob, pomažući strelcu Arđuni da savlada svoje moralne dileme (6. knjiga, posebno Bhagavad–gita). Početkom nove ere, Krišna (kao otelovljenje Višnua) dobija nov značaj u vaišnavizmu (višnuizmu); brojne alegorije, basne i parabole – o čoveku u jami, ili o nastanku smrti.

RADNJA I SMISAO: Potomci Bharate su se podelili u dve porodične linije (stabla): Kaurave i Pandave. Između njih nastaje borba za premoć, sa nizom zapleta i smicalica (ko je stariji, a ko mlađi – ko ima, a ko nema pravo nasledstva, nekad i stoga što ga se sam odrekao, ko je bračni, ko vanbračni potomak itd.). Ono što počinje kao unutarporodični sukob, postepeno prerasta u sukob sve širih razmera, koji uvlači u vrtlog nove strane i stranke, donoseći sve veća razaranja i patnje, prepoznatljive u različitim epohama i kulturama.

Mnogi iskazi i situacije u ovom delu, čitaoca će podsetiti na aktuelna zbivanja u svetu i kod nas. Tako jedan od likova (Arđuna) kaže: „Vidura nam je jasno rekao da će obe strane zaploviti u beskonačno more žalosti. Da mi je samo znati zbog čega mi jedni drugima donosimo samo jad i propast? Zar zbog imanja? Kakve li ćemo radosti imati i mi i oni od toga imanja kada se završi ovo ubijanje?“

Smisao Mahabharate u celini je da nas pouči o ljudima i ljudskim prilikama uopšte, posebno o njihovim (našim) sukobima. Iz istog razloga je Piter Bruk (brit. reditelj) 1985. kreirao mamutsku pozorišnu adaptaciju ovog epa (trajanje 318 minuta) sa velikom međunarodnom ekipom glumaca, uključujući i indijske, a 1989. napravljena je kraća (117 minuta) filmovana verzija te predstave. Kad je ova filmska verzija predstavljena na BITEF-u 1990, Bruk je bio sprečen da dođe, ali je poslao propratno pismo, u kome je – između ostalog – izrazio nadu da narodi Jugoslavije, u vremenu koje dolazi, neće ponoviti bratoubilački rat, kakav su vodili Kaurave i Pandave.

Pa ipak, oni su ponovili mnogo toga, kako vidimo po opisima u Mahabharati:

„Pandave i Kurui tukli su se kao da su ih opseli zlodusi. Sin ne prepoznavaše oca, ni otac sina, rođak udaraše na rođaka, a drug na bivšeg druga. Ratnici su se jarosno bacali jedan na drugoga žudeći da protivnika rastave od života.“

Nalazimo i uvide koji nadilaze bitke, ali ni to bitke ne zaustavlja (ni danas):

„Ljutit čovek pada u greh. (…) U besu može ubiti i nevinog, a ukazati poštovanje onome ko zaslužuje smrt. (…) Samo se neznalicama čini da je gnev isto što i snaga. Gnev nam je dat na propast sveta. Da među ljudima nema onih koji su strpljivi i snošljivi kao Zemlja, ne bi na svetu bilo mira, nego samo neprestano ratovanje koje izaziva gnev.“