Nežne reči teško se zabadaju u debele uši i tvrda srca

Međunarodni festival dokumentarnog filma Beldocs se ove godine održava po deveti put i publici donosi niz filmova koji se bave političkim temama. Jedan od njih, koji nosi respektabilnu preporuku ovogodi-šnjeg Filmskog festivala u Berlinu jeste film Dubina Dva mladog reditelja Ognjena Glavinića. Dubina Dva je dokumentarac koji se bavi zaboravljenim zločinom pripadnika srpske policije nad delom albanskog stanovništva sela Suva Reka na Kosovu 1999. godine i pokušajem prikrivanja tog zločina potapanjem hladnjača punih leševa u Dunav.

Ognjen Glavonić je rođen 1985. godine u Pančevu. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i do ovog filma snimio je nekoliko kratkih igranih, kao i dokumentarac Živan pravi pank bend. Osnivač je (pored Tatjane Krstevski) i direktor Filmskog festivala u Pančevu.

TERETOM U DUBINU: Na pitanje kako je rešio da napravi film Dubina Dva, Ognjen Glavonić u razgovoru za „Vreme“ kaže da je još tokom svojih studija slučajno na internetu našao dva teksta o grobnicama koje su se nalazile u policijskom kampu između Zemuna i Batajnice: „Jedan tekst je bio o predmetima koji su nađeni u grobnici u Batajnici, a pripadali su osobama koje su tu bačene i kojih je bilo više od 700. Drugi tekst je bio o jednom od vozača kamiona hladnjače kojima su tela prevožena i njegovom tadašnjem poslu. Razgovarao sam o svemu tome sa drugarima, kolegama, svima koji su mi bili bliski, želeći da saznam i da proverim da li neko zna nešto više, ali sam shvatio da niko od njih nije ni čuo za taj slučaj.“

Nekoliko godina kasnije, Glavonić je napisao scenario za dugometražni igrani film Teret, koji je trebalo da se bavi ovim slučajem. Glavni lik planiranog filma bio je vozač hladnjače, a radnja – njegov put kroz zemlju okovanu ratom, strahovi i sumnje o poreklu i vrsti tereta koji prevozi.

Rad na tom scenariju je trajao šest godina, a da svoj nesnimljeni Teret ne bi opterećivao svim informacijama i pričama do kojih je dolazio istraživanjem, Glavonić ih je odlagao „na stranu“. „Ali kako je vreme prolazilo, ta saznanja su počela da se razvijaju, spajaju, sazrevaju, rastu i shvatio sam da ih oblikujem i usmeravam ka nečemu što bi moglo da postane novi, drugačiji, neplanirani film, koji kroz drugačiji izraz, žanr, stil, ugao, obrađuje sličan događaj kao i Teret. Tako je počeo da nastaje dokumentarac Dubina Dva„, kaže reditelj i dodaje da se Dubine Dva, donekle, može čitati i kao kontekst u kome će funkcionisati igrani Teret.

Film Dubina Dva mnogi kritičari nazivaju eksperimentalnim dokumentarcem. Noseći aspekt filma je glas, naracija deset aktera zločina. Oni se ne vide, već se samo čuju njihove ispovesti. Slike koje ih prate su uglavnom lokacije na kojima su se delovi čitave priče zaista i odigrali, ali ima i predela koji nisu u vezi sa pričom već su, jednostavno rečeno, ilustracije koje svojom estetikom doprinose drami naracije.

„Što se samog pričanja tiče, stila i pristupa, znao sam da ne želim da ovaj film bude video-rekonstrukcija događaja, puna akcije, atraktivne montaže i sličnih zabavnih zavodljivosti, niti da liči na klasičnu novinarsku TV reportažu“, kaže Glavonić. „Želeo sam da film zagrebe dublje od standardne distribucije činjenica i informacija, objašnjavanja i prostog pokazivanja. Želeo sam, takođe, da ovaj film ne nudi i ne bude odgovor, nego da inicira roj pitanja. Namera je bila da pored eksperimentalno-dokumentarne forme, dokumentarac ima strukturu trilera, misterije, da se ostave samo nagoveštaji, tragovi i delići koji vode do celovitosti i sveobuhvatnosti priče, ali da se zadovoljstvo i zadatak povezivanja i čitanja takve filmske mape, izlazak iz tog lavirinta svedočanstava i praznih prostora, ostavi publici, tj. posmatraču. Na taj način, želeo sam da se obratim direktno doživljajima, osećanjima i mašti gledaoca, želeo sam da im dopustim da sami zamisle i stvore slike, da svaki posmatrač u isto vreme gleda jedan, a stvara drugi, svoj film.“

LAGANJEM O ISTINI: Glavonić još kaže da su razlozi ovakvog pristupa delimično i produkcijski. Većina ljudi koje je ekipa filma želela da snimi nije bila spremna da govori pred kamerom, tako je za ovaj film snimljen samo jedan intervju, a ostali iskazi su zapravo izabrani iz nekoliko stotina sati sudskih svedočenja aktera zločina kojim se film bavi. Svedočili su i žrtve i počinioci.

Snimanje je trajalo dvanaest dana, a montaža duže od deset meseci. Prva verzija film trajala je oko pet sati, a konačna verzija – 80 minuta. „Tek nakon meseci traženja i razmišljanja, Jelena Maksimović, montažerka filma, i ja shvatili smo da nam je potrebna neka čvrsta lista pravila kojih ćemo se držati i tek tada je film počeo da dobija oblik, strukturu i ritam koji odgovara nečemu iza čega možemo stati“, govori Glavonić i dodaje: „Film smo očistili od muzike, arhivskog materijala, lica osoba čija svedočenja čujemo. Odlučili smo se za ovakvu simbiozu videa i zvuka u kojoj slike nismo želeli da koristimo sugestivno i ilustrativno, kao simbole i metafore. Želeli smo da uvezivanje ide po tonu i atmosferi, vodeći računa da ritam montaže i slika prati tok individualnih priča.“

Glavonić ne misli da su dokumentarci „istinskiji“ od igranih filmova već kaže da „čim se kamera usmeri na nešto ili u nekoga, laže se“: „Samim odabirom optike, plana, onoga što ulazi u kadar i onoga šta ostaje van, usmerenjem kamere ka nečemu i snimanjem toga što želite na određeni vremenski period – vi, svesno ili intuitivno, pravite odabir između bitnog i nebitnog za budući film. Dakle, koristite laž da biste rekli istinu. U tom smislu, ne mislim da su granice između dokumentarnih i igranih formi danas toliko bitne. Svakako su manje vidljive. Za mene je sve to film.“

NASLEĐE OČEVA: „Ja želim da ovaj film bude jedna od refleksija moje generacije i njenog odnosa prema novijoj istoriji“, kaže Glavonić za „Vreme“ i nastavlja: „Izborom da se bavim jednim specifičnim događajem iz te istorije, želim da naglasim značaj preuzimanja i pokretanja priča o odgovornosti, bez večitog traženja alibija i upiranja prsta, i kamere, ka onom Drugom. Mislim i da kolege sa prostora Jugoslavije konačno kamere treba da okrenu ka sebi i svom okruženju, da koriste film kao ogledalo, a ne kao šminku. Umetnošću, pa tako i filmom, treba problematizovati, secirati i propitivati sebe i svoje okruženje i sve ono što se nudi i nameće kao nedodirljivo i jedino ispravno. Treba ugristi i zagnjuriti u taj svet za koji su odgovorne generacije naših očeva. Treba videti šta je u temeljima, šta je u zidovima i što tu zaista vredi sačuvati.“

U ispravljanju lošeg nasleđa, Glavonić ubraja stvaranje novih „mostova i veza“ koje su nasilno i organizovano pokidane i srušene. Da bi se to uspešno uradilo, potrebni su oni „koji ne dozvoljavaju sebi i drugima da im se nameće uloga žrtve, oni koji nisu opsednuti onim što ih čini drugačijim od drugih.“ „Nadam se da smo mi oni koje smo čekali’“, kaže reditelj.

Osim toga, on smatra da se „nežne reči teško zabadaju u debele uši i tvrda srca“, ali i da je neophodno stvarati umetnost koja se obraća „mladim fašistima i onima koji su na putu da to postanu“: „Zato ovaj film želim opisati i kao jedno filmsko seme. To seme se može ili ne mora primiti u glavi ili srcu gledaoca; može ili ne mora dobiti pravi smisao i novu snagu kada i ako proklija u tom ‘tlu’; kada i ako koren, stablo, grane i krošnja stasaju i očvrsnu, kada i ako dobiju plod. Takvo seme može da seje svaki umetnik, reditelj, pojedinac koji svojim radom i kroz svoj rad prkosi zaboravu, onaj čiji rad podseća i upozorava, rad koji je često u isto vreme i pobuna i blasfemija protiv sistema koji je i postavljen tako da bi se negovali oni kojima su razni dželati heroji. Ono što otežava svu tu borbu jeste da živimo u društvu koje se guši u lamentiranju, žalu za prošlim, boljim vremenima, kukanju o nedostatku para, podrške i pažnje, te raznim patetičnim i sentimentalnim oblicima samozaljubljenosti i samoviktimizacije. U takvom društvu je kontroverzno i subverzivno stvarati, imati entuzijazam, biti srećan, ne kriti osećanja, pokazati razumevanje i saosećanje.“

REAKCIJE: Film Dubina Dva je dosad prikazan u nekoliko gradova u Srbiji, Prištini, Solunu, Vizbadenu i Berlinu. Za sada, kako režiser kaže, reakcije su uglavnom slične, ljudske: „Gledaoci su ili potreseni, zamišljeni, šokirani ili su revoltirani i besni zbog onoga što su u filmu videli i čuli; zbog sopstvenog neznanja i neobaveštenosti; zbog i tišine i surovosti odgovornih.“ Projekcija u Prištini je bila drugačija. Razgovor sa publikom se nakon projekcije, kako Glavonić kaže, pretvara se u seriju monologa, ispovesti, razmišljanja i sabiranja utisaka naglas, te reči zahvalnosti onih koji su u filmu prepoznali da nisu zaboravljeni. Reakcija političara do sada nije bilo.“

Glavonić još dodaje da je Dubina Dva, zbog skromnosti uslova u kojima je stvaran i eksperimentalno-dokumentarne forme „osuđen na slabije interesovanje“. Međutim, nakon odličnih kritika u Berlinu, izvestan je festivalski život. Već su dogovorene projekcije u Novom Sadu, Kragujevcu, Tel Avivu, Prizrenu, Košicama, Londonu, Majorki, Vankuveru, Sankt Peterburgu…

Dubina Dva će se na Beldoksu prikazati u petak, 13. maja, u Dvorani Kulturnog centra Beograd.