Presečen lanac krijumčara ljudi

Ove nedelje u Srbiji i Bosni i Hercegovini dovršena je velika akcija presecanja kanala šverca ilegalnih migranata iz Turske i Albanije u Zapadnu Evropu. Nema sumnje da je to veliki uspeh za srpsku i policije Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije, i odličan primer saradnje policija na Balkanu, Inicijative za saradnju u Jugostočnoj Evropi (SECI), Interpola i Specijalnog tužilaštva za borbu protiv organizovanog kriminala u Srbiji i Tužilaštva BiH. Istovremeno, ovo je i pokušaj da se pucanje brane zaustavi tako što će se prst gurnuti u rupu iz koje curi voda. Ali, krenimo redom.

U sredu 15. jula MUP Srbije i MUP BiH su u koordiniranoj akciji uhapsili 24 osobe pod sumnjom da su se bavili „dobro organizovanim“ krijumčarenjem ljudi. U Srbiji je uhapšeno 12 ljudi, uključujući i vođu kriminalne grupe. Srpska policija je označila Dželala Sulejmanija (39) iz Preševa kao organizatora lanca krijumčara. Uz Sulejmanija MUP Srbije je lišio slobode i Arsima Avdulovića (24), Nedžata Ibrahimija (37), Radišu Nešića (29), Radišu Nešića (24) zvanog „Pole“, Dejana Dukića (34) zvanog „Racin“, Bratislava Berića (34), Vladana Dukića, Slobodana Borića (39), Slobodana Koprića (28), Nenada Panića (29) i Milana Pandurevića (22). Prema navodima MUP-a Srbije još dvojica pripadnika ove grupe nalaze se u bekstvu: Fatmir Arifi (25) i Faruk Salihi (32).

Operativnim radom, kako se to u policijskom žargonu kaže, došlo se do saznanja da se Sulejmani povezao sa „više lica“ u Albaniji, koja su regrutovala interesente da bolji život potraže negde na Zapadu. Nema boljih motiva – koji ljude, naročito mlade, navode da učine maltene bilo šta i plate bilo koju cenu kako bi se dokopali „raja“ u Zapadnoj Evropi – od siromaštva, nezaposlenosti i nedostatka perspektive u životu. Šema je jednostavna: pusti se glas da taj i taj, za toliko i toliko može da osigura „bezbedan“ put do nekog odredišta na Zapadu. Zainteresovani se „prijave“, daju kaparu, a često plate i pun iznos „troškova prevoza“ unapred i čekaju da ih pozovu i da krenu na put.

Put iz Turske ili Albanije do pojedinih destinacija u Zapadnoj Evropi može koštati od nekoliko hiljada do nekoliko desetina hiljada evra – zavisno od „rizika“, zemlje u koju ilegalni pečalbar želi da ode, gramzivosti krijumčara, broja „ruku“, to jest regionalnih kriminalnih grupa, kroz koje migrant prolazi na svom putu do konačnog odredišta… Čak ni ove ogromne sume novca nisu dovoljne da odvrate potencijalne „putnike“. Kandidata nikad ne manjka i neće ih manjkati, sve dok na svetu bude bede i beznađa, sa jedne, i onoga što migranti vide kao sjaj, raskoš i eldorado, sa druge (zapadnoevropske) strane. Kada razgovarate sa ilegalnim (ali i onim legalnim) migrantima, stećićete utisak da po Nemačkoj, Italiji, Francuskoj… po parkovima, na drveću umesto lišća rastu evri, a za dobro plaćene poslove biju ko neće da ga ih prihvati.

Pečalbarska psihologija je pravo čudo kolektivnog obmanjivanja i samoobmanjivanja i ona samo pothranjuje bajke koje potencijalnim mušterijama pričaju krijumčari. Gastarbajter će živeti na hlebu i vodi i raditi bilo šta od jutra do sutra, samo da na put kući potera mercedes i da u zavičaju sazida kuću, sprat višu od komšije pečalbara. U takvoj klimi kriminalcima marketing nije potreban. Ljudi se zadužuju, čitave familije skupljaju novac kako bi jednog člana poslali da radi i šalje im novac da nekako skrpe kraj s krajem, a neretko ljudi pristaju da put „odrade“ kad stignu na odredište, predajući sami sebe u dužničko ropstvo. Odatle astronimski profiti krijumčarskih bandi. Prema saopštenju MUP-a Srbije grupa koju su povukli iz prometa je na švercu više od 60 ilegalnih migranata zaradila između 200 i 300 hiljada evra.

Sabrino mesto u Albaniji bio je Kukeš, grad na severoistoku te zemlje, poznat po bezakonju i opštoj kriminalnoj hajdučiji. Odatle su ljude prebacivali na Kosovo, u Prizren, pa u Gnjilane. Iz Gnjilana su ih preko administrativne linije, kod mesta Končulj, prebacivali u Bujanovac, a odatle, preko Vranja, u Beograd – do unapred dogovorenih mesta iza napletne rampe na auto-putu kod Bubanj potoka. Migranti su mahom bili maloletnici, a krijumčereni su „u grupama od 4 ili 8 lica“. Na Kosovu su ih dočekivali „vodiči“ i sprovodili ih do Beograda. Preko administrativne linije sa Kosovom često ih je prebacivao Fatmir Arifi, a do Beograda su ih vozili Arsim Avdulović i Faruk Salihi. Prihvatao ih je Radiša Nešić iz Bogatića i organizovao im put dalje. Nešić je, inače, „od ranije poznat organima gonjenja“, po tome što se bavio „sličnim poslovima“. Za smeštaj i prevoz do Mačve bili su zaduženi Berić, Dukić i Borić (svi iz Bogatića), zatim Koprić i Panić, i Milan Pandurević iz Šapca. Po prispeću u Mačvu, čamcima su prebacivani u BiH, u organizaciji dvojice Nešića. U Bosni ih je prihvatala kriminalna grupa koju je vodio Miralem Mustafagić i „predavala ih državljanima Slovenije, koji su ih ilegalno prebacivali do Trsta“. Odatle: kud koji, mili moji – po jedinstvenom i ’bezgraničnom’ šengenskom prostoru.

Granična policija, federalni MUP-a BiH i policija Tuzlanskog kantona su na području Tuzle i Gradačca uhapsili državljane Srbije Olgu (47) i Darka Popovića (29), i državljane BiH Miralema Mustafagića (32) i njegovu suprugu A. M. (29), Dževada Huseinbašića (26) i njegovu suprugu S. H. (28), Josipa (28) i Tomu Vorgića (37), kao i M. A. (60), V. S. (44), Z. M. (38) i D. M. (30).

Zajednička akcija nekoliko balkanskih policija, dva tužilaštva i međunarodnih policijskih organizacija nosila je šifrovani naziv „Tara 2″, a pokrenuta je još u januaru ove godine. Činjenica je da je posao završen profesionalno, da informacije nisu curele naokolo, iako je u akciji učestvovao veliki broj policajaca iz nekoliko zemalja. Rezultati su svakako vredni uloženog truda i napora. Međutim, policajci, kriminalističari i stručnjaci za migracije (pogotovo one ilegalne) širom Evrope već godinama upozoravaju da „dokle god Evropska unija održava i po svaku cenu štiti ’evropsku tvrđavu’, u koju je pretvoren prostor Zapadne Evrope, dotle će postojati neprekidna bujica očajnika koji će činiti i moguće i nemoguće da odu tamo, jer veruju da je ’tvrđava’ podugnuta da štiti naš rajski vrt“. I protiv tog ubeđenja ne pomaže nijedan zakon, nijedna mera i nijedna policija.