Čudesna šuma smrti: Dronovi tragaju za samoubicama
Šuma Aokigahara u Japanu čuvena je – po broju samoubistava. Sada se noću nadgleda dronovima
Stari Zemunci rado prepričavaju isto tako staru anegdotu o prvom posleratnom privatnom preduzetniku, poznatom boemu i redovnom gostu hotela Central. Jedne večeri, dok se vraćao kući u sitne sate, uhvatio ga je pozornik u obavljanju male nužde uz obližnju kapiju i kaznio sa 100 dinara. Ovaj mu je pružio 300, uz reči: "Nije mito. Ja ću do kuće morati još dva puta da se olakšam"
Iako teoretski nije isključeno da ćete i danas platiti kaznu za uriniranje na javnom mestu, da ne spominjemo „ono drugo“, u praksi su male šanse da će do toga doći. Nedostatak javnih toaleta naterao nas je da se izveštimo u izvođenju svih radnji „olakšavanja“ u svako doba dana i na svakom mestu, a i čuvari javnog reda i mira verovatno imaju razumevanja za prosečnog stanovnika grada koji se u slučaju nužde snalazi kako zna i ume. Koliko puta smo se sami zatekli u tom ranjivom položaju, ili smo kod sapatnika na ulici prepoznali taj nervozni smešak, to cupkanje u mestu, obično praćeno uvijanjem nogu, ili taj unezvereni pogled koji očajnički traži zgodno mesto.
U nadležnosti JKP Zelenila nalaze se 23 javna toaleta, što znači da 100.000 Beograđana „ide“ na jedan toalet. Samo teoretski, jer ni svi postojeći toaleti nisu u funkciji, zbog dotrajalosti i radova na rekonstrukciji, ali i stoga što ne gajimo svi naviku obavljanja nužde iza zatvorenih vrata. Poređenja radi, važeći australijski standardi preporučuju kao minimum jedan „uniseks“ toalet na 100 građana, uz preporuku da se postojeći objekti prošire na mestima gde se u „špicu“ primeti stvaranje većih redova.
Situacija nije mnogo bolja ni u drugim gradovima Srbije. Novi Sad i Subotica imaju po dva javna toaleta, Niš pet, a Kruševac i Šabac odnedavno po jedan. Pojedini gradovi, na primer Loznica, nemaju nijedan javni toalet.
CENA ODLAGANJA: Jedan od uzroka nedovoljnog broja javnih toaleta je i skupo održavanje. Za rekonstrukciju javnog toaleta kod beogradskog Narodnog pozorišta bilo je izdvojeno oko 70.000 evra i to je cena koja je bila ponuđena na tenderu još 2004. godine. Da bi javni toalet u centru Šapca proradio posle 50 godina izdvojeno je 5,2 miliona dinara. Milan Vasiljević, rukovodilac radne jedinice Komunalni objekti JKP Zelenilo, kaže za „Vreme“ da su tako velika ulaganja prilikom rekonstrukcija javnih toaleta jedan od načina da se kasnije umanje troškovi njihovog održavanja, budući da najsavremenija oprema štedi potrošnju vode, struje, a primećeno je da se dobro osvetljeni toaleti ređe nađu na meti onih koji na njima iskaljuju pravednički bes zbog izgubljene utakmice, izbora, ili već iz nekog drugog razloga. U podzemnim objektima, a velika većina javnih toaleta u centru Beograda je upravo tog tipa, zidovi vremenom propadaju zbog vlage, pa je prilikom rekonstrukcije potrebno uraditi veoma skupu spoljnu i unutrašnju izolaciju. Usporavanje radova zbog rizika da se ne oštete podzemne instalacije koje pripadaju drugim objektima donosi dodatne troškove. Ne treba ni spominjati mesečne izdatke tekućeg održavanja, koji uključuju toalet-papir, sapun, rezervne delove za sanitarije, održavanje vodovodnih i električnih instalacija i svakojake druge potrepštine koje prosečnom korisniku javnog toaleta ne padaju na pamet. Ako se ne sećate kada ste poslednji put videli sapun i toalet-papir u nekom javnom WC-u, da ne spominjemo vodokotlić ili slavinu koji rade, finansije nisu jedini problem. Mnogi naši sugrađani rado upakuju poneku rolnu papira, sapun ili slavinu „za poneti“. Što se još da razumeti, ali pojedini „toalet-kolekcionari“ gaje izvestan pajtonovski fetišizam prema gumenim ulošcima za pisoare i metalnim rešetkama od kanalizacionih slivnika.
JOŠ PERIPETIJA: Poseban problem u rekonstrukciji javnih toaleta predstavlja i dugotrajan postupak dobijanja neophodnih dozvola, za šta JKP Zelenilo čeka po godinu-dve, ako je ikome za utehu. Oni se nadaju da će ta procedura ići malo brže budući da su jedan od mogućih razloga tolikog čekanja predstavljale i stranačke razmirice između DS-a i DSS-a, koji su donedavno delili vlast na lokalnom nivou. S druge strane, ne gaje nikakve nade da će postojeći kapaciteti biti prošireni u bliskoj budućnosti, uprkos predstojećoj Univerzijadi i očekivanom prilivu od 15.000 ljudi uglavnom nenaviknutih na uobičajeno gradsko snalaženje kad „prigusti“ i uprkos tome što su gradska šetališta, kao pretendenti na titulu bitnih turističkih punktova, neobezbeđena „u slučaju nužde“. Zelenilo očekuje da taj predlog stigne od strane gradskih službi koje se bave planiranjem i uređenjem grada.
Kako „Vreme“ saznaje, ni Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda ni Sekretarijat za komunalne delatnosti Beograda nisu nadležni za planiranje izgradnje novih javnih toaleta. S druge strane, Urbanistički zavod Beograda kao stručna služba izrađuje mreže objekata različitih namena, ali uvek na zahtev korisnika – koje u 80 odsto slučajeva čine Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda, privatni investitori i, na kraju, gradske službe. Kad bi se pravila mreža javnih toaleta, pošlo bi se od stranih iskustava i najsavremenijih svetskih standarda, da bi se potom ustanovilo na kojim teritorijama i u kojim uslovima ima potreba za javnim toaletima i na kraju bi bila ustanovljena okvirna mreža objekata koja bi obuhvatala postojeće, nedostajuće i eventualno neke viškove objekata, ukoliko ih ima, što je malo verovatno. Kad Urbanistički zavod odredi zone na kojima je neophodno izmeniti postojeće stanje, nadležne gradske službe kreću u proceduru rešavanja imovinsko-pravnih pitanja vezanih za izgradnju novih objekata. Potom se kreće u projektovanje, prikupljanje dozvola i, na kraju, izgradnju objekata. Problem sa izradom mreže javnih toaleta je taj što predlog za njenu izradu nije došao niotkuda. To, izgleda, nije ništa neobično. Kada predlozi iz nadležnih gradskih službi izostanu iz poluopravdanih razloga kao što su nagomilani gradski problemi nakon decenija nebrige, Urbanistički zavod sam pristupa izradi predloga.
KOME TREBA: „Kada je prošle godine trebalo planirati budžet, shvatili smo da nema inicijative niotkud, pa smo sami seli i napisali sve što nam je palo na pamet da bi možda bilo potrebno da se uradi u gradu i pitali gradske službe ‘Da li ovo sada vama treba’. Nešto od toga je ugovoreno i tu su, između ostalog, mreže obdaništa, školskih ustanova, stanica za tečno gorivo. Javni toaleti nam jednostavno nisu pali na pamet. Ali o tome bi trebalo da vodi računa neko ko ima potrebu, odnosno ko se bavi tom vrstom usluge. On bi trebalo da traži uslove koje bismo mi razvili kao sadržaj. I bez inicijative sa strane, svakako ćemo mrežu javnih toaleta predložiti za budžet za sledeću godinu“, kaže za „Vreme“ Antonije Antić, direktor Urbanističkog zavoda Beograda, i dodaje da ni on ne zna u čijoj su nadležnosti javni toaleti. Pretpostavlja da bi planerski bio zadužen Sekretarijat za urbanizam, ali da bi i Zelenilo kao institucija koja održava javne toalete mogla da pokrene pitanje otvaranja novih objekata.
Za sada se nedostatak javnih toaleta rešava mobilnim kabinama, u koje niko ne zalazi rado. Osobe s invaliditetom ne stižu ni da razmišljaju o higijeni mobilnih toaleta, ali ni većine javnih toaleta u Beogradu, budući da je samo toalet kod Manježa prilagođen njihovim potrebama. Osim mobilnih, u ulozi javnih WC-a često se nalaze toaleti restorana i kafića čiji vlasnici i poslovođe imaju razumevanja za ovaj problem grada, ponekad i uz malu novčanu nadoknadu.
Dok se gradski oci ne dogovore u čijoj su nadležnosti javni toaleti, Beograđani – a i šire – moraće sami da se snalaze. Osim mape javnih toaleta, od pomoći su i papirne i vlažne maramice koje treba da budu pri ruci u svakom trenutku, portabl kabina od nekog laganog materijala za one stidljivije i, možda, prijatelj koji čuva stražu. Za one koji nisu stidljivi jedini savet je – ponesite 300 dinara ili pazite da vas ne uhvate.
Istorija razvoja toaleta pokazuje neprekidnu težnju društva da efikasno reši problem uklanjanja svih izlučevina sa javnih mesta i tako spreči širenje zaraza i učini svakodnevni život prijatnijim. U drevnim gradovima Harapa i Mohendžo-daro u Pakistanu i Indiji postojali su toaleti nalik savremenim. Između 3100. i 2500. godine pre n.e. na Orknijskim ostrvima postojali su toaleti u kućama povezani u jedinstven kanalizacioni sistem. Oko XVIII veka pre n.e. toaleti su počeli da se pojavljuju na Kritu, Egiptu u vreme faraona i drevnoj Persiji. U Rimu su toaleti bili deo javnih kupatila, a bila je razvijena i mreža „pokretnih“ toaleta, ljudi koji su od prolaznika „u nuždi“ sakupljali mokraću neophodnu u industriji prerade kože i izbeljivanju tkanina.
Preteču savremenog toaleta osmislio je 1596. godine ser Džon Harigton, a sajdžija Aleksandar Kamings zvanično se smatra izumiteljem toaleta sa mlaznim ispiranjem (1775), premda neki izvori tvrde da je takav tip toaleta osmišljen još 1000 godina pre naše ere na ostrvu Behrein, u Persijskom zalivu. Bilo kako bilo, toaleti sa mlaznim ispiranjem u širu upotrebu ulaze tek u XIX veku. Gotovo 40 odsto svetske populacije danas nema pristup bilo kakvom obliku toaleta.
Ne samo da je mreža javnih toaleta prilagođena potrebama grada kakav je bio pre 50 i više godina, već je i znatno manja nego ranije. To se jasno vidi na primeru beogradske opštine Zemun, koja zahvaljujući svojoj atraktivnoj lokaciji odavno pretenduje da postane jedan od turističkih punktova Beograda. Neposredno posle Drugog svetskog rata u centru Zemuna radilo je osam javnih toaleta, od kojih su se dva nalazila na šetalištu Kej, dva u sklopu ugašene železničke pruge koja je povezivala Zemun i Beograd, i po jedan na ulazu u Zemunski park i na glavnoj ulici kod „Muhara“. Svi su vremenom prestali s radom, što zbog gašenja objekata u čijem su se sklopu nalazili, kao što je to slučaj sa železničkom stanicom, ili prenamene objekta. Javni toalet kod „Muhara“ pretvoren je u prodavnicu. Danas rade preostala dva WC-a u nadležnosti Zelenila – jedan na Avijatičarskom trgu i jedan u blizini KBC „Zemun“. Jedan javni toalet radi u sklopu Zemunske pijace, u čijoj se nadležnosti i nalazi, ali ipak se već decenijama unazad neguje, i danas ljubomorno čuva, tradicija „olakšavanja“ uz zid dvorišta Osnovne škole „Lazar Savatić“, tik pored.
Šuma Aokigahara u Japanu čuvena je – po broju samoubistava. Sada se noću nadgleda dronovima
Američki predsednik Džon F. Kenedi ubijen je 22. novembra 1963. godine. Sećanje na njega i dalje traje. Ko je bio i kako je ubijen
Ljudi koji uspešno smršaju mogu da se suoče sa jo-jo efektom, odnosno da se ponovo ugoje. Sada taj efekat ima i naučno objašnjenje
Dokumentarna fotografija ima neprocenjivu i nezamenjivu vrednost jer beleži istinu; ona je svedočanstvo koje prikazuje stvarnost. Trenutno, dostupna je na festivalu Vizualizator
Ukupna tržišna vrednost kapitala pet najvećih korporacija na svetu iznosi 12.280 milijardi dolara, koliko i 44 procenta američkog bruto domaćeg proizvoda. Samo Majkrosoftova vrednost jednaka je godišnjem bruto domaćem proizvodu Francuske, sedme najveće ekonomije sveta
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve