Doktor Zarubica i Gospodin Čombe

Prošle nedelje Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije trijumfalno je objavilo jednu dobru i jednu lošu vest. Dobra vest je bila da je preduzimljivi mladi stručnjak, vičan farmakologiji i biznisu, na tržište Evrope i Azije plasirao robu u vrednosti od oko pedeset milona dolara i tako sebi obezbedio mesto među najuspešnijim domaćim izvoznicima. Loša vest je da je pomenuti stručnjak, doktor Milan Zarubica iz Beograda, ilegalno prerađivao i proizvodio narkotike u količinama koje zvuče neverovatno za ovaj deo sveta.

Na konferenciji za novinare iznenada sazvanoj u petak 7. februara, načelnik beogradske policije pukovnik Milan Obradović je rekao da je hapšenjem doktora Zarubice i oko trideset njegovih pomagača osujećen najveći pogon za proizvodnju sintetičkih droga u Evropi, te da je zaplenjeno oko dva miliona tableta ekstazija i raznih supstanci u vrednosti od desetak miliona dolara. Zarubica je, objasnio je Obradović, koristio svoju uredno registrovanu farmaceutsku firmu Lenal farm kao paravan za tajnu proizvodnju droge, a pogone i skladišta imao je u Staroj i Novoj Pazovi, Šimanovcima i Ugrinovcima, sve odreda vojvođanskim mestima kraj Beograda. Kao jednog od glavnih Zarubičinih pomagača označio je Ljubišu Linda zvanog Čombe, takođe vlasnika farmaceutske firme, za koga je rekao da je bio „jedan od vodećih ljudi u ovom poslu“. Čombe je Zarubici navodno pomagao da nabavi hemikalije neophodne za proizvodnju, a najpre anhidrid sirćetne kiseline, zanimljivu supstancu na koju ćemo se vratiti kasnije. Pored dvadeset tona anhidrida, policija je zaplenila i desetak buradi benzil-metil-ketona (BMK), takođe vrlo interesantne hemikalije. „Sve ove supstance se nalaze na strogom režimu uvoza u svim zemljama sveta, i za svaki litar samo vlade daju dozvolu za uvoz“, rekao je Obradović i dodao da su Zarubica i Lindo sa dozvolom domaćih vlasti uvezli samo mali deo ovih hemikalija (nije precizirao koliki), dok je najveći deo ušao švercerskim kanalima. Lindo je sem toga pomagao Zarubici da izveze proizvedenu drogu i plasira je na strano tržište.

Ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović, koji je bio uz Obradovića na konferenciji za štampu, pohvalio se da je opisana operacija, koja se vodila pod šifrom „Beograd“, ni manje ni više nego „najveći uspeh u istoriji srpske policije“, a zatim skromno dodao „za sada“. Obradović se nadovezao: „Ovo je bila najveća policijska akcija u Srbiji jer je u njoj učestvovalo 312 policajaca gradskog SUP-a, 98 pripadnika Bezbednosno informativne agencije (BIA) i trideset pripadnika Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ)“, rekao je on, ponosno dodavši da, uprkos tolikom broju operativaca „nijedan podatak nije procurio tamo gde ne treba, čak ni 24 sata posle okončanja“. Operacija je imala i međunarodni ugao jer su početne informacije o postojanju tajnih fabrika došle iz američke Agencije za suzbijanje droga (DEA). Priča je ilustrovana fotografijama džakova punih tableta ekstazija i postrojenja za proizvodnju. Na dodatna pitanja u vezi sa Zarubicom, Lindom i pomenutim hemikalijama Obradović i Mihajlović su odbili da odgovore, pozivajući se na interese istrage koja je još u toku.

PRIČA O APOTEKARU I REVOLVERAŠU: Vest o hapšenju doktora Zarubice odjeknula je kao bomba u farmaceutskim krugovima, u kojima je ovaj tridesetčetvorogodišnji Zemunac uživao velik ugled. Iako je po struci lekar (doktorirao na karcinomu tiroidne žlezde), Zarubica je za veoma kratko vreme postao krupno ime u domaćoj industriji lekova. U taj biznis je ušao 1996, pošto je njegov brat Goran, zubar i vlasnik firme Lenal NBC, iznenada preminuo tokom krstarenja po Egejskom moru. Budući nezaposlen, Milan je po nagovoru majke preuzeo bratovljeve poslove i brzo razvio malu industriju. U trenutku hapšenja Zarubica se vodio kao vlasnik i suvlasnik još pet preduzeća za proizvodnju i uvoz lekova i farmaceutske opreme: Mikropoint, Davidšped, Varan farmaseutikals, Varan kemikals i Kimel. Na Farmaceutskom fakultetu u Beogradu kažu da je Zarubica kod njih bio rado viđen gost, ne samo zato što je povremeno honorarno zapošljavao stručnjake sa fakulteta već je u više navrata dovodio ugledne goste iz inostranstva i pomagao međuuniverzitetsku saradnju. „To su svetska imena, ozbiljni i ugledni ljudi, koji sasvim sigurno nemaju veze sa drogama“, kažu naši sagovornici sa Farmacije, dodajući da još ne mogu da veruju u ono što je o Zarubici rečeno. „Za nas je bio kolega i uspešan poslovan čovek“, kažu oni. „Ni po čemu se nije moglo naslutiti da ima veze s kriminalom.“ Primera radi, Zarubica je prošlog leta angažovao petnaest stručnjaka iz zemunske Galenike za rad u fabrici penicilina koju je imao nameru da sagradi. Nikada ranije nije bio privođen ni osuđivan.

Sasvim drugačiju biografiju ima Ljubiša Lindo Čombe, čovek poznat organima gonjenja kao jedan od glavnih dilera teških droga u Beogradu. U famoznoj knjizi „Kriminalne grupe i pojedinci koji se bave organizovanim kriminalom“, koju je za sopstvene potrebe sastavio MUP Srbije, Čombetu je posvećeno celo jedno poglavlje. „Bavi se trgovinom opojnim drogama koje najčešće nabavlja u Turskoj i Bugarskoj, odakle organizuje transport do Beograda“, stoji u knjizi. „Nekoliko puta je bio lišavan slobode sa većim količinama heroina i kokaina, ali je izbegao odgovornost. Krivičnu odgovornost izbegava tako što vrši pritisak na svedoke i pronalazi uživaoce droge koji preuzimaju odgovornost na sebe“, piše dalje, uz napomenu da je Čombe „sklon nasilničkom ponašanju i upotrebi vatrenog oružja“. Krajem prošle godine, za Ljubišom Lindom Čombetom raspisana je poternica zbog pucnjave u Birčaninovoj ulici u kojoj su ranjeni Lindov kolega Dejan Caričić Car i jedan slučajni prolaznik. Istraga je obustavljena kada se osumnjičeni sam prijavio i policiji dokazao da je u vreme pucnjave bio sa ženom u Prijedoru.

Ostaje nejasno kada su se putevi ova dva tako različita čoveka ukrstila, ali je, prema policijskoj verziji, rezultat njihove saradnje osvanuo u obliku prstena tajnih fabrika ekstazija oko Beograda. Logično je što su se postrojenja nalazila podalje od centra grada, u svinjarskom kraju, jer se tokom proizvodnje ove droge javlja nesnosan smrad, na koji su se žalili oni koji su imali nesreću da žive pored Zarubičinih i Čombetovih pogona. Zbog toga su iskrsli problemi sa opštinskim vlastima u Staroj i Novoj Pazovi, ali ih je Zarubica uspešno rešavao zahvaljujući svojim beogradskim vezama. Sve do utorka 4. februara, kada je operacija „Beograd“ rezultirala spektakularnim hapšenjem. Od tridesetak uhapšenih, čija imena uglavnom nisu poznata, krivična prijava je podnesena protiv dvadesetpetoro, a u pritvoru je zadržano osamnaestoro, među kojima je i Zarubičin otac Filip, penzionisani načelnik Opštenarodne odbrane u Saveznom ministarstvu za poljoprivredu. Njegova uloga, kao ni uloga ostalih uhapšenih u Zarubičinom i Čombetovom „džoint venčuru“, nije objašnjena.

OPERACIJA TOPAZ: I pored svih pohvalnih reči koje su o sebi i svojoj službi izrekli Mihajlović i Obradović, neke stvari zbunjuju. Najpre, ekstazi je blag halucinogen i stimulans koji je izuzetno popularan među posetiocima „rejv“ žurki širom sveta, pa i u Beogradu. Reč je o drogi koja je u maloprodaji relativno skupa (deset do dvadeset eura po piluli), ali ju je relativno lako proizvesti uz elementarno znanje biohemije i pristup izvesnim hemikalijama od kojih je najvažnija pomenuti benzil-metil-keton (BMK). Kao što je Obradović rekao, BMK se vodi kao kontrolisana supstanca, što znači da se ne može uvoziti ni izvoziti bez posebnih dozvola, a kod Zarubice je nađeno desetak buradi. Pokušaji redakcije „Vremena“ da od policije, carine ili nadležnih ministarstava dobije informaciju o tome koliko su benzil-metil-ketona Lemel i ostale Zarubičine i Lindove firme legalno uvezle i odakle ostali su bez rezultata, ali je teško poverovati u Obradovićevu tvrdnju da je veći deo uvoza išao mimo administracije, bez papira i dozvola. Takođe je teško poverovati da se ovi ključni podaci kriju u interesu istrage, jer je logično da su oni koji su Zarubici & Co davali dozvole za uvoz počeli da uništavaju dokaze čim su čuli za hapšenja. Ukoliko niko iz saveznih i republičkih organa nije pomagao ovoj ekipi da nabavi sirovine, zašto se uvozni papiri ne objave?

Sledeća nepoznanica odnosi se na drugu supstancu nađenu na licu mesta, anhidrid sirćetne kiseline, za koju policija tvrdi da služi za proizvodnju sintetičkih droga. To jednostavno nije tačno: sirćetni anhidrid nema nikakve veze sa ekstazijem, ali je glavni reagens za dobijanje heroina iz morfijumske baze. Heroin, kao što svi znaju, nije sintetička droga, nego prirodni proizvod koji se dobija iz opijumske smole: za preradu svakog litra morfijuma u heroin neophodan je litar anhidrida. Logično bi dakle bilo da je policija u Lemelovim pogonima pored dvadeset tona sirćetnog anhidrida našla odgovarajuću količinu morfijuma i heroina. I Obradović i Mihajlović, međutim, uporno su govorili isključivo o sintetičkim drogama, dok o heroinu nisu rekli ni reč. Zašto? Ako se prisetimo onih šeststo kilograma heroina u posedu bivšeg Resora državne bezbednosti koji je „zaboravljen“ u sefovima Komercijalne banke pa slučajno otkriven nakon 5. oktobra, onda se odgovor na ovo pitanje može naslutiti.

Najmanje sporan deo priče koju su Obradović i Mihajlović ispričali novinarima vezan je za ulogu američke DEA u razbijanju ovog lanca. DEA, naime, od proleća 2001. sprovodi „Operaciju Topaz“, koja ima za cilj da celokupnu proizvodnju i promet anhidrida stavi pod međunarodnu kontrolu, i u tom smislu usko sarađuje sa državama širom sveta, prosleđuje informacije i zahteva da se po njima postupa. Opet se postavlja pitanje da li je neko iz vlasti odobravao Zarubici i Lindu uvoz sirćetnog anhidrida koji se, usput budi rečeno, ne proizvodi u Jugoslaviji. Koliko je to cenjena supstanca u narko-biznisu, vidi se iz podatka da je kolumbijska mafija u poslednje dve godine sa pučine okeana otela tri tankera puna ove hemikalije.

I konačno, ukoliko su Zarubica i Lindo zaista obrnuli pedeset miliona dolara u poslednjih nekoliko godina, kao što policija tvrdi, sledi majka svih pitanja: gde su te pare? Tek kad javnosti pruže odgovore, Mihajlović i Obradović moći će da opravdaju trijumfalističke teze o „najboljoj policiji u Evropi“. U međuvremenu, ostaje neprijatan utisak da je „Operacija Beograd“ prenaduvana da bi neko poverovao da problemi sa nekim tamo Čumetom, Legijom i Dućom nisu naročito važni.