Internacionala normalnih ljudi

Likovi:

MILENA – Milena Marković (1974, Beograd), dramska spisateljica (drama Paviljoni ili Kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru, igra se na sceni „Bojan Stupica“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu u režiji Alise Stojanović, ali i u pozorištima u Austriji, Sloveniji i Makedoniji, drama Šine /2002/ u režiji Slobodana Unkovskog igra se takođe u JDP-u, odskora i u Poljskoj); pesnikinja (zbirka Pas koji je pojo sunce, LOM, 2001); majka (sin Ognjen);

DARKO – Darko Rundek (1956, Zagreb), pevač, pesnik, kompozitor, gitarista; frontmen zagrebačke rok grupe Haustor, s kojom je snimio albume Haustor (1981), Treći svijet (1984), Bolero (1985), Tajni grad (1988); tri solo albuma – Apokalipso (1996), U širokom svijetu (2000), Ruke (2002); pozorišni reditelj (Ne, Mostar, 1990); zbirka pesma Duhovi (2001), reditelj brojnih radio-drama, autor filmske i pozorišne muzike; otac (sin David Vid Dimitrije Sebastijan Viktor);

KONOBAR – kao takav;

Mesto dešavanja: Studentski kulturni centar, restoran hotela „Jugoslavija“;

Povod razgovora: serija koncerata Darka Rundeka u SKC-u.

PROLOG:

MILENA: Otišla sam u Studentski kulturni centar da razgovam s Rundekom. U bekstejdžu SKC-a nisam bila bar deset godima. Nekada, osamdesetih, to je bilo mesto na kojem sam se stalno motala. Dečko s kojim sam odrastala je tu imao koncerte, tu su bili ljudi koje sam znala, žurke… Tada sam se prilično bahato i besno ponašala. Prema starijim, etabliranim, tipovima koji su se tuda muvali jedina varijanta koju sam osećala bila je da ih nekako zajebem. Glavna fora ljudi iz moje ekipe bila je da se penju na beli mercedes Bojana Pečara kada bi on tu dolazio na probe ili da maznu pare kada sviraju strani bendovi. Sećam se da smo, zbog fore, drugarica i ja jedne večeri tako marnule pare jednoj roudi devojci Nika Kejva, pa je ona išla okolo tražeći svoj novac koji smo mi potrošile na pivo i ploče jer smo mislile da to nije bitno. Motali smo se tu, bili smo strašno ljuti na sve i kapirali da ćemo jednog dana napraviti nešto bolje.

Godine su od tada prošle, svako malo neko bi iz te ekipe nestao, neko bi otišao, i polako je sve postalo potpuno suprotno od onoga kako smo zamišljali na početku. Tako se i desilo da sam počela čitavu priču o dešavanjima osamdesetih da mitologizujem maštajući kako bi bilo da s nekim od tih ljudi, na koje onda nismo davali pet para, sada razgovaram. Sedim i čekam Rundeka koji kasni. SKC je sada prazno mesto, bez života. Ne znam nikoga, svi su nešto užurbani, i sve mi je bezveze. Sebe ne kapiram kao nekoga ko može bilo koga nešto da pita. Počinjem da mitomanišem na ličnost Darka Rundeka, razmišljam šta ću da ga pitam, kako će sve da izgleda. On dolazi, upoznajemo se. Pošto počinje tonska proba, dogovaramo se da se nađemo sutradan.

RAZGOVOR
(sutradan, u restoranu hotela „Jugoslavija“)

MILENA: Jedna stvar mi je pala na pamet i rastužila me. Naime, proletos sam prvi put u životu bila u Zagrebu. Otišla sam na pozorišnu premijeru jednog svog druga i bila sam prilično uzbuđena zbog čitave stvari. U vozu za Zagreb upoznala sam jednu ženu, koja mi je, po onom „sindrom stranca u vozu“, već posle pola sata poznanstva ispričala čitav svoj život, kao i ja njoj. Ona je rođena purgerka udata poslednjih 15 godina u Beogradu, i kada je čula da prvi put idem u Zagreb, pričala mi je o gradu, šta u njemu treba da vidim, i to kako ona uredno svakog, ili svakog drugog, vikenda ide tamo da vidi svoje roditelje. U Vinkovcima je zatim u voz ušla gomila mladih ljudi, i tada sam se setila kako sam u Vinkovce nekada odlazila pod potpuno sumanutim okolnostima pošto se moja ekipa družila sa Satanom Panonskim, koji je bio strašno interesantna figura, kao i da je u tom gradu živeo i moj omiljeni crtač stripova Dubravko Mataković. Kada se ispostavilo da oni momci idu u Zagreb na neki koncert, onda moja saputnica poče da priča kako je nekada taj voz uvek bio pun, i pomenu kako je viđala tebe ili Gileta iz Električnog orgazma kako spavate u vozu jer ste se valjda vraćali s neke žurke, ti u Zagreb, on u Beograd, što je bila najnormalnija stvar u njenoj mladosti ranih osamdesetih. I sama sam malo omirisala te osamdesete iako sam bila jako mlada i nisam sasvim baš svega bila svesna.

DARKO: I kako ti je tada sve izgledalo?

MILENA: Mislila sam da sve te starije tipove treba negde maći, da su to sve neki snobovi, foliranti, matorci, pijane budale koje treba rušiti. Generacijska priča, kapiraš… Mislila sam, mi ćemo biti bolji – ali tuki, nismo uspeli ni da maknemo. Onda prođu godine i ja se potpuno userem, da proste ova deca, jer shvatim da je to bilo dobro vreme, i da je to bila baš dobra ekipa. Kako je to zaista izgledalo, da li je zaista svake nedelje bilo tih žurki i punih vozova na liniji Beograd–Zagreb?

DARKO: Odlazio sam nekoliko puta u Beograd kada nisu bili koncerti i kada bi mi bilo dosadno u Zagrebu ne bih li sreo neke ljude, ali toga nije bilo baš tako puno. Znalo se ostati par dana duže posle koncerta.

MILENA: Znači da su ljudi iz silne želje više od toga napravili mit?

DARKO: To su znali bit, onak, dosta ludi trenuci, pa se možda stiče dojam da su se dešavali češće nego što realno jesu… Možda su drugi išli češće…

MILENA: Što se tiče Hrvatske, ja sam kroz Split prolazila, ostalo nisam znala. U Splitu su inače bila dva moja omiljena grafita: „Rada, kruha i panka“ i „Malo nas je al’ smo govna“. Inače, ceo dan danas pokušavam da pošaljem na Stramerov sajt „Malo nas je al’ smo govna“ (smeh). Kada govorim o relacijama Beograd–Zagreb kapiram da, što se tiče pozorišta i takvih stvari, da su obe sredine ostale male, bez kriterijuma… Zatvorenost kao u Pinokiju kada Đepeta proguta kit, pa on unutra živi, jede ono što kit ne svari, sve dok ne dođe Pinokio, pa zapale vatru i onda se spasu. Mala zemlja, mali mozgovi, ljudi bez kriterijuma, nema se šta s čime uporediti. Ne govorim o državama kako se koja zove, nego na opštem planu…

DARKO: Moram priznati da, na primer, u Parizu, iako ja nešto naročito i ne pripadam nikakvim krugovima, da tamo ipak postoji neka zona u kojoj ljudi na profesionalnom, elaboriranijem nivou mogu da izmjenjuju iskustva. Ali zapravo, iz mog aktuelnog iskustva čini mi se da su gradovi kao Zagreb, Beograd, pa čak i manji poput Karlovca ili Novog Sada, mesta u kojima se događaju autentične stvari. Kao što se neke situacije, kao one sa žurkama iz osamdesetih, mitologiziraju, pa se mojih par tulumarskih posjeta Beogradu pretvori u petsto, tako se moda, razni stilovi, jače prelome kroz manju sredinu. Intenzivnije je suočavanje jer stvari koje su daleke ljude puno više inspiriraju. S punom energijom ih istražuju i pune ih sopstvenim iskustvom. Onda oni promućurniji iz tih malih sredina, za koje se desi i da su pritom talentirani i uporni, oni riju i riju, i nakon nekog vremena, kada to više ni njima bog zna šta ne znači, kad su već prazni i kad su skužili kako mogu da savladaju sve te barijere, onda uspjevaju da dobace do metropola tipa Pariz, London gdje osvoje svoj prostor. Međutim, većina onog organskog što su radili tada se već potrošilo, ali ipak ostaje neka forma koja se kristalizira i koja zatim dalje zrači tamo gdje će ponovo zadobiti svoje tijelo. To je tak napravljeno. Hoću reć da je za nekog ko sebe bitno investira u nekakve artističke projekte zahvalnije da živi u Beogradu ili Zagrebu nego u Parizu ili Londonu. Tamo se stvari ne stvaraju, tamo su oni koji su tu došli u zadnjoj rundi… Ali, sa druge strane, male sredine imaju osjećaj klaustrofobije, odnosno uskoću realnih utjecaja…

MILENA: Kad imaš izbor, onda je ta priča na mestu, ali kada si u zatvorenom prostoru prepuštaš se mitomaniji.

DARKO: Juga je bila jedan hiperaktivni kotao upravo zbog te raznolikosti kultura i religija, pa se mogućnost da neko bude prorok lako prebacivala na ne pretjerano daleko i ne pretjerano skupo susjedstvo. Ja sam sigurno veći prorok u Beogradu nego u Zagrebu, kao što je neko iz Beograda veći u Zagrebu nego doma. To je jedna mehanika koja je u biti pozitivna.

MILENA: Meni ovde nije padalo na pamet da idem na neku žurku posle premijere, a u Zagrebu sam uživala u tome. Ovde možda imam i problem s autoritetima, koji tamo nemam, odnosno ne osećam ga pa me i ne zanima. Bila sam nedavno na festivalu poezije u Stokholmu gde imaju kult knjige i gde se čitala poezija od podne do ponoći. Ljudi sede u pozorištu i slušaju i trpe poeziju po ceo dan. Toga ovde nema. Bila sam stalno u nekoj prostoriji gde je bilo dozvoljeno pušenje, i jednom tako sedim i čitam knjigu, uživam, kad uđu neki tipovi i počnu da sviraju na klaviru. Onda se mi lepo zapričamo, a kada je u prostoriju ušla gospođa koja je prevela moje stihove, samo je u čuđenju stala, pogledala nas i izašla. I ja tu ukapiram da su oni neke poznate face, i da je njoj bilo čudno kako mi to opušteno i normalno komuniciramo. Hoću da kažem da je taj osećaj kad dolaziš iz druge sredine i uopšte nemaš nikakvu frku ni od koga zapravo jako interesantan. U maloj sredini je uvek važno ko je ko, ko je s kim, poludiš od toga…

DARKO: Festivali su uopće značajna stvar, ali to ima veze s državnim budžetima i s odlukom i bazičnim interesom vlasti da uloži pare u njih i da se finansiraju ne samo komercijalne stvari. To je bitno. Vjerojatno ni od Haustora ne bi ništa bilo, niti bi moja sudbina krenula u ovom pravcu da u ono vreme u Zagrebu nije postojao festival Dani mladog teatra koji se održavao dvaput godišnje i gdje su radili Brezovec, Šnajder i ta ekipa. To je bila jedna, kao, komunistička institucija, a kod nas je dugo bilo pranje mozga da je sve što je komunističko – sranje.

MILENA: Jednom sam pričala s dečkom koji je pljuvao na sve to, i pričam mu kako komunizam ima i finih stvari. I još mu kažem: nađi mi jednog mislioca koji nije leve orijentacije, evo Šeli se odrekao titule, a on mi kaže: to je poza.

DARKO: Pa i ne baš. Pjesnici možda. Filozofa imaš pola koji gledaju unazad i oni su desni, pola koji gledaju naprijed, i oni su lijevi. Osobno vjerujem da su bolja vremena daleko iza nas. Ne prekjučer, nego hiljadama godina iza nas.

MILENA: Više sam mislila u socijalnom smislu. Meni ide na živce kada ovde krenu da pričaju o nekoj „gospoštini“. Kažem: zamisli samo da si trudna služavka jer bih to, recimo, bila po svom genetskom gabaritu, a to jeste zajebana stvar. A ovako studiraš, izlaziš… Još uvek postoji ono što se nekada zvalo „odabir po ključu“, po partijskom, nacionalnom ili socijalnom…

DARKO: Da, to je siromašan način mišljenja

MILENA: Kada po ključu kreneš da rasuđuješ to je uvek pogrešno. Mislim da je tvoje vreme bilo lepo vreme jer se bolje živelo…

DARKO: Ono što sam htio reći kada sam pomenuo taj festival jeste da se u tom komunističkom ambijentu, u atmosferi olabavljenog socijalizma, ne, u tom Centru za kulturnu djelatnost omladine koji su krajem sedamdesetih vodili ljudi koji su imali ukusa i u koje je ministarstvo ulagalo novac, dovođeno je sve, od etabliranih kazališta do grupa s friškim, novim tendencijama. Sjećam se da sam se preko krova spuštao dolje, i odlazio po peti put pogledati neku predstavu. Cijelo vrijeme sam bio tu, falsificirali smo bedževe da bi mogli uć… Jedan frend je imao bedž na kojem je pisalo „Jasse Shvertzam“ (smeh). To je bilo vrijenje mladih ljudi bez predrasuda koji u pozitivnoj mužjačkoj konkurenciji vode debate na razgovorima poslije predstava… Tu su se dešavali redovni susreti s ljudima iz vana, upoznavanja, onda putovanja stopom vani, turizam, i kad se sve to iskombinira – onda više nisi zatvoren u maloj sredini. S crvenim pasošem sam mogao svuda poć, a jebote deset godina nakon toga odlazim u Pariz s hrvatskim pasošem i turističkom vizom koja tamo istječe, nemam vizu da budem dulje, ne želim se vratiti… Naglo vidiš da to i nije nešto što se podrazumijeva, da možeš bit tretiran kao nepoželjan građanin trećeg reda koji tamo dolazi i nešto moli… Biti sumnjiv, ne… Ranih devedesetih sam prošao kroz situaciju ilegalnog emigranta koja je drugačija, ali je to real life jebiga, i to isto moraš proć. Čini mi se da ćete vjerovatno i vi opet za par godina moći putovati s ovim novim pasošima, ne čekati u redovima za vizu… U tom ključu festivala i putovanja, za tebe je možda bolje da živiš u Beogradu nego u Parizu ili, ne daj Bože, u Londonu…

MILENA: Mislim da nikada ne bih ni mogla da živim napolju za stalno. Mene nerviraju kada odem napolje a onda počnu da mi postavljaju ono što zovem „rezervat pitanja“, kao da dolaziš iz rezervata… Kada sam dobila nagradu za Paviljone, otišla sam u Beč da je primim, i tamo me pitaju: je l’ te, da li je rat u Bosni uticao na emancipaciju žena na Balkanu. Ja kažem jeste, tada sam počela da brijem noge (smeh)… Mene ta politička pitanja izluđuju… Mislim, ja imam svoje mišljenje, ali ne želim na tome da profitiram. To je tako, i onda ajde da pijemo pivo… Nema tu velike priče…

DARKO: Nevjerovatno je koja količina predasuda postoji. Dok je postojala Jugoslavija imao sam osjećaj da cijeli svijet zna da mi nismo Rusija. Znaš ono Tito, nesvrstani… Da nismo nikakav blok, već da smo kao Švicarci iznad te podjele, da smo zbog toga čak superiorni… Od toga ništa u glavama ljudi na Zapadu nije ostalo. To je nevjerojatno.

MILENA: Dobre stvari brzo prođu (smeh)…

DARKO: Kad im kažem da sam iz Hrvatske oni vele: a, s Istoka. Kojeg Istoka jebote, kojeg crnog istoka na Jadranu. A biti s Istoka znači da su ulice sive, da nema marlbora u dućanima… Cijeli blok stvari se izlista… Više i ne pokušavam razuvjeriti ljude. Super, to im je zanimljivije nego da znaju kako je zapravo. Ovi s menom u bendu koji su sad došli prvi put ovdje gledaju: veliki grad. Kaj sad: ljudi se voze autom, tramvajem, stoje reklame… Što je meni žalosno, ja bih rađe da nema bilborda, oni mi užasno idu na kurac… A opet imaš mentalitet koji ima svoje dno u prljavim zahodima koji ovdje smrde, a tamo ne smrde, kužiš. Ali s druge strane nailaze na otvorenost u komunikaciji i prisustvo živućeg koje im se čini puno vitalnije od onog na koje su navikli tamo.

MILENA: Kolika je zapravo ta famozna otuđenost „na Zapadu“? Znaš onu priču – kao, tu sam dve godine a niko me nije pozvao na gajbu.

DARKO: Uvijek možeš naići na ordinarne egzemplare kapitalističke uskogrudosti, koji će još više tako reagirati ako si se ti nešto prepao pa ohrabruješ tu vrstu ponašanja. Ali ako uđeš otvoreno, uvijek ćeš naći bar 20 posto ljudi s kojim ćeš moći počet komunikaciju… Kao i svuda.

MILENA: Meni se u Londonu desilo da sam odmah naišla na normalnu ženu s kojom sam mogla ljudski da komuniciram i koja se ponašala onako kako bih se i ja ponašala da je ona došla ovde. Otišli smo kod nje da radimo, spremali smo klopu i sve je bilo u redu.

DARKO: Istina, običaji nisu takvi, ali kao što ni ti nisi baš primjerak lokalnih običaja, tako i tamo ima ovakvih i onakvih ljudi… Ono što je važno je posjedovati svijest i povjerenje o postojanju nekakve internacionale ljudi koji nisu ukalupljeni…

MILENA: Da, to za internacionalu je dobro…

DARKO: S jedne strane, ne možeš raditi neku internacionalnu poruku, nositi neki univerzalni massage, jer se sve brzo ideologizira… A s druge strane se ne možeš potpuno ni ufurat da je sve što posereš karanfil.

MILENA: Meni je san da imam malo više kinte, da imam neki brodić i da mogu da putujem. Sad je eto zima, pa da odem u Meksiko, to mi je trip…

DARKO: Prije par dana mi je stigla prijateljica glumica sa festivala u Australiji pa je skužila da umjesto da ide ravno u Pariz može za istu cijenu karte stat u Južnoafričkoj Republici, pa je to i uradila, i ostala tamo par tjedana, i usred onog najodvratnijeg vremena ona u Pariz dolazi preplanula…

MILENA: Jesi li ti bio u trećem svetu?

DARKO: Bio sam samo u Australiji i na Baliju, od tih egzotičnih zemalja…

MILENA: Senke na Trećem svijetu su duboke kao senke kod Korta Maltezea.

DARKO: Da, to su bili izvori inspiracije za Treći svijet – Korto Malteze, Asturijas… Korto inače nikada nije bio u Americi.

MILENA: Jedan moj prijatelj poreklom sa Hvara je stalno govorio da će u jednom trenutku otići na Hvar da tamo živi i „na miru“ da ostari. I ja sam uvek maštala da su mitska mesta mog starenja Maroko ili ta naša-vaša ostrva. Ostavim gajbu deci, ja zapalim tamo, i u šezdesetoj ležim na obali, meditiram… Ali izgleda da ću ipak da završim na Savi…

KONOBAR: Izvinjavam se, smena mi je. Mogu da naplatim, četiri piva i dve kafe – 370 dinara.

MILENA: Neka, ja ću…

DARKO: Što volim kad mi žene plaćaju piće…

MILENA: I ja (smeh)…

DARKO: Šta još da te pitam?

MILENA: E, ajde ti mene da pitaš…

DARKO: Ma ne bi prestala da pričaš (smeh)…

EPILOG:

MILENA: U toku razgovora s Darkom u jednom momentu osetila sam da je on nešto što se zove Normalan Čovek. A to jeste velika blagodet. I sama osećam da počinje da me smara kada mi neko postavlja pitanja na koja bi trebalo da znam odgovor, pametan ili ne, da me smara da imam bilo kakav stav o bilo čemu na planeti, počinju da me smaraju svi „izmi“, ikonografije, ideologije, određenja s kojima se, ako je čovek normalan, završava već u pubertetu. Bitno mi je da se bavim svojom umetnošću, da gledam svoja posla, da zbrinem decu. Osetila sam da je i ovaj čovek takav. Da u stvari i nema bogzna šta da se kaže. Čovek može izabrati kako će da živi i šta će da misli bez obzira gde da živi i u kakvom sistemu se nalazi. Bez obzira na to nalazi li se u bilo kojoj vrsti problema, siromaštva, nemogućnosti ili nečeg sličnog. Da uvek bude svoj. To sam naučila od Darka Rundeka.