Knjigovođa smrti

Svaki dan na internetu čitam nemačku i austrijsku štampu. Još 2015. godine zapazio sam da je bivši esesovski podnarednik Oskar Grening (Gröning) optužen i osuđen na četiri godine zatvora zbog toga što je u koncentracionom logoru Aušvic bio knjigovođa. Zašto tek sad, više od sedamdeset godina posle rata? Nisam se udubljavao u slučaj, slegao sam ramenima. Baš me briga da li će starac od devedeset četiri godine umreti u svojoj ili u zatvorskoj postelji. Na presudu su se žalili i tužilaštvo i privatni tužioci u ime žrtava i odbrana. Savezni sud – najviša sudska vlast u Saveznoj Republici Nemačkoj – nedavno je doneo odluku da je presuda ispravna i time je postala pravosnažna. Svi nemački mediji, celokupna javnost, viknuli su tako snažno da sam se i ja trgao iz ravnodušnosti i počeo da razmišljam o značaju ishoda procesa protiv ovog matorog esesovca.

Sudska praksa je, naime, dotle bila takva da je za presudu bivšim čuvarima u koncentracionim logorima smrti bilo neophodno da se dokaže da je optuženi lično nekoga ubio uz navođenje konkretnog datuma i svih okolnosti. Nova presuda je presedan, na najvišem nivou nemačkog pravosuđa utvrđuje se da je već i samo službovanje u logoru saučesništvo u zločinu. Grening, koji je pre nego što je postao esesovac bio niži bankarski službenik, postao je knjigovođa u Aušvicu. Jedan od njegovih poslova bio je da popiše predmete konfiskovane od pristiglih žrtava, prebroji novac koji im se oduzimao, rasporedi po valutama i uredno zavede u knjige, zatim odnese u Berlin i preda vrhovnoj esesovskoj komandi. Nema sumnje da je to bio poverljiv i odgovoran posao, da poneka dolarska stotinarka ne bi odlutala u privatni esesovski džep. Za vreme službovanja u Aušvicu unapređen je u podnarednika. Nije neki visoki čin, ali napredovao je u službi. Nemački mediji su starca prozvali „knjigovođom smrti“.

JEDAN OD MAĐARSKIH JEVREJA: Da bi se suđenje svelo na konkretne događaje, optužba se koncentrisala na proleće 1944. godine kada je u Aušvic za svega osam nedelja stiglo 425.000 mađarskih Jevreja, od kojih je 300.000 odmah ugušeno u gasnoj komori i spaljeno. Jedan od tih 425.000 „mađarskih Jevreja“ koji se navode u procesu protiv Greninga bio sam i ja, jer sam uhapšen 27. aprila 1944. u Novom Sadu koji je bio pod mađarskom okupacijom, pa su nas Nemci registrovali kao Mađare. Posle zadržavanja u logorima u Subotici i Baji, stigao sam u Aušvic 27. maja. Naravno da se ja tih datuma ne bih setio, ali o njima imam dokument ispostavljen u Nemačkoj posle rata.

Bez nekih posebnih objašnjenja odakle baš taj broj, počelo je da se piše da bi sad moglo da se otvori tri hiljada novih suđenja bivšim esesovcima koji su služili u onolikim koncentracionim logorima u Nemačkoj i širom onih delova Evrope koje su okupirale nemačke vojne jedinice. Upitao sam se: zar još ima toliko živih? Mora da imaju preko devedeset pet godina. Znamo da je kroz Aušvic prošlo 7000 esesovaca, a da je osuđeno njih manje od pedeset. Jedan od te pedesetorice je i komandant logora na beogradskom Starom sajmištu, Herbert Andorfer, koji je odsedeo dve i po godine zbog saučesništva u ubistvu oko osam hiljada Jevreja u kamionima dušegupkama. Među žrtvama je bila i moja mama. Njegov zamenik Edgar Enge nije osuđen.

Oskar Grening se na suđenju bitno razlikovao od optuženih na sličnim suđenjima, jer je priznavao krivicu i izvinjavao se žrtvama. Naveo je da je tri puta zatražio da ga prekomanduju iz Aušvica i da je posle treće molbe zaista premešten na Zapadni front gde su ga zarobili Englezi. Njemu su 1985. bivši „kameradi“ poslali brošuru sa „dokazima“ da je holokaust izmišljen, da nije postojao. On je pismeno odgovorio: „Ja sam sve video, video sam gasne komore i spaljivanje leševa i selekcije, to je istina!“ Ultradesničari su ga citirali rugajući mu se, ali sve to je prošlo prilično nezapaženo. Grening je 2005. godine tim povodom dao izjave za BBC i nemački nedeljnik „Špigel“. U to vreme, doduše, nije bio optužen i sebe očigledno nije smatrao krivim. Verovatno je sve to uticalo na to da mu se izrekne blaga kazna. Nemački mediji pretpostavljaju da uopšte neće morati da poslednje godine ili mesece života provede u zatvoru, jer postoji institucija „nesposobnosti izdržavanja kazne iz zdravstvenih razloga“ koja bi mogla da se primeni na njega. Principijelna važnost pravosnažnosti presude svejedno ostaje na snazi.

SAMO ČETIRI GODINE: Oskar Grening se posle rata iz engleskog ratnog zarobljeništva vratio u rodni gradić Ninberg (ne brkati sa Nirnbergom) i zaposlio kao knjigovođa u fabrici stakla, kasnije je postao šef personalnog odseka. Dvanaest godina bio je i sudija-porotnik, ugledan građanin. Povremeno bi ispitivali njegovu prošlost, ali uvek se konstatovalo da je bio „samo knjigovođa“. Lista sa 300 imena ratnih zarobljenika koji su službovali u koncentracionim logorima objavljena je još 6. marta 1947. godine i na njoj se nalazilo i ime Oskara Greninga. Međutim, ministarstvo inostranih poslova Velike Britanije donelo je odluku da im se ne sudi. Protiv te odluke bezuspešno su protestovale Jugosavija i Poljska.

U vezi sa slučajem ovog esesovca, kome su tako kasno sudili, ja sam prvo pomislio da zapravo i nije tako važno koliko će još senilnih saučesnika dželata umreti na robiji, jer se radi o principu. Posle izricanja presude ipak nemam više nikakav izgovor da se ogradim od ovog moralnog pitanja. Iako me tim povodom niko ništa nije pitao, ja samome sebi moram da odgovorim šta to znači za mene. Kao svedok na nekom od budućih procesa ne bih bio od koristi, jer se ne sećam lika nijednog esesovca iz logora. Ali, rekoh, radi se o principu.

Kada je već osuđen, problem postaje zašto je Grening osuđen na samo četiri godine robije, a prema presudi je svojim kancelarijskim radom doprineo ubijanju 300.000 ljudi – muškaraca, staraca, žena i dece. Nemačko zakonodavstvo za ubistva i saučesništvo u ubistvima u koncentracionim logorima ne dozvoljava zastarevanje: za ubistvo propisuje doživotnu robiju, za saučesništvo u ubistvu i pomoć pri ubistvu od tri do petnaest godina. Za Oskara Greninga kazna od četiri godine praktično znači doživotno, ali pošto se prevashodno radi o principu, a ne samo o njegovoj ličnosti, zašto onda nije izrečena najviša moguća kazna?

foto: ap photo

O OPROSTU: Često sam imao prilike da u Nemačkoj pred različitom publikom govorim šta mislim o memorijalnim centrima posvećenim koncentracionim logorima. Rekao bih da me to, doduše, zanima, ali ne pogađa, nije to moja tema, o tome treba da odluče Nemci, pre svega generacija unuka dželata i onih koji ništa nisu preduzimali protiv dželata. U vezi s presudom nemačkog Saveznog suda u slučaju Grening prvo sam mislio slično, da je to problem Nemaca, a ne moj, pogotovu što sam nekoliko puta u životu posle rata imao lični kontakt sa esesovcima, pa i sa negdašnjim stražarima u koncentracionim logorima.

Svoj stav o tome izneću na osnovu primera koje sam zapisao u „poslovnom dnevniku“ koji vodim pod naslovom „Zbrda zdola“.

Osmog i devetog maja 1993. godine otišao sam u Salzburg na poziv Evropskog udruženja podunavskih Švaba. Molili su me da održim predavanje na njihovoj godišnjoj konferenciji, jer je neko od njih slušao moj fičer emitovan na jednom nemačkom radiju o postupku Jugoslavije prema njenim podunavskim Nemcima posle rata, njihovom, kako smo tada govorili, „logorisanju“.

Sala je bila prepuna. Ja sam pored ostalog rekao i da su mladi Nemci iz Banata praktično morali „dobrovoljno“ da se jave u esesovsku jedinicu, jer Hitlerova Nemačka njih kao strane državljane nije htela da primi u redovnu vojsku Vermaht (Nemačka je, jelte, bila „pravna država“, ali nije htela ni da se odrekne vojnog potencijala stranih državljana nemačkog porekla). Nemci iz Bačke odgovarajućih godina, međutim, mogli su kao mađarski državljani da služe u redovnoj vojsci kod Honvéda, mađarskih „domobrana“, svako od njih koji je postao esesovac prijavio se zaista dobrovoljno.

Pošto sam završio, prvi se za diskusiju javio čovek sa unakaženim licem, možda od neke ratne povrede, i rekao: „Gospodin Ivanji je u pravu, ja sam iz Bačke i dobrovoljno sam se prijavio za esesovca“, i obrativši se direktno meni, nastavio: „Rekli ste nam kada ste vi bili u Buhenvaldu, pa sam proračunao, bili smo tamo istovremeno, ja kao stražar, a vi kao zatvorenik…“

U sali je nastala tako duboka tišina da je čak i on shvatio da bi bolje bilo da je ćutao, i pre nego što će sesti dodao je: „Ne znam zašto sam to rekao, ali morao sam da kažem.“

Posle završetka konferencije su on i još jedan čovek prišli mojoj ženi Dragani i meni. Onaj drugi se predstavio kao bivši Beograđanin, takođe esesovski oficir, samo što nikad nije služio u logoru. Pozvali su nas na pivo. Posle kratkog premišljanja prihvatio sam poziv. Sedeli smo nekih pola sata, pili pivo i razgovarali na srpskom. O čemu? Ni o čemu. Logore i esesovske jedinice, rat i sudbinu banatskih Jevreja i Švaba nismo pominjali. Šta se to dogodilo? Ja sam posle imao utisak da su od mene tražili oprost. Još uvek odnekud imam utisak da sam im dao oprost. Da li sam imao pravo da to učinim?

O OSVETI: Drugi slučaj. Na godišnjem odmoru smo 1994. godine bili u mestu Altausze u Austriji, gde austrijski književnici imaju lep apartman sa pogledom na jezero koji sam dobio na korišćenje.

Vlasnik restorana u kome smo često ručavali saznao je da stanujemo u „stanu književnika“, doneo mi gomilu isečaka iz novina o ljudima iz ovog kraja, pa tako naiđem na ime koje mi je bilo poznato – Vilhelm Hetl (Wilhelm Höttl). Taj Hetl, visoki esesovski oficir, poznat je u literaturi, prvi je, naime, posvedočio Amerikancima da mu je Ajhman rekao da je ubijeno šest miliona Jevreja. Baš šest miliona. On je prvi naveo taj broj. Blagovremeno je pred kraj rata uspostavio vezu sa američkom obaveštajnom službom, tako da je na suđenju u Nirnbergu protiv glavnih ratnih zločinaca sa Hermanom Geringom na čelu bio svedok optužbe, pa mu nikada nije bilo suđeno. Preko našeg ugostitelja, koji je poznavao „starog gospodina“ – saznaćemo da je 1915. godište – molio sam da me primi. Zakazao nam je sastanak. Dragana se plašila da idemo u „lavlju špilju“ takvog zločinca, ali ja takvu priliku nisam hteo da propustim.

Lepa vila iznad sela, pogled na jezero i planine. Tako dakle žive bivši esesovski oficiri. Pitam ga da li je tačno da mu je Ajhman rekao šta je rekao. Tačno je. Saznali smo da je on, Hetl, za vreme rata službovao i u Beogradu i tu se „veoma lepo provodio“. Zatim su ga premestili u Budimpeštu. Kaže da je imao sukob sa svojim kameradom Ajhmanom. Njegov, Hetlov, zadatak bio je pored ostalog da se pobrine za što više vozova i vagona radi slanja namirnica i drugih potrepština na Istočni front, a Ajhman bi mu oduzimao te vagone da bi transportovao Jevreje.

„Zamislite!“, rekao je tonom još uvek ljutitog čoveka. „Pa šta je onda bilo važnije, front ili ubijanje Jevreja?“

Još nisam komentarisao. Iz našeg razgovora nije proizašlo ništa naročito zanimljivo. Naglašavao je da je uvek samo hteo da se bori protiv komunista, a da zapravo nije bio nacista. Tek kad smo se opraštali, rekao sam: „Možda vam se na početku nisam dovoljno precizno predstavio. Ja sam i Jevrejin i komunista i bio sam 1944. u jednom od onih vagona koje vam je preoteo vaš ratni drug Ajhman da bi me odvezao u Aušvic…“

Toliko je prebledeo da sam naslutio šta mu prolazi kroz glavu. Gledao je u veliku Draganinu letnju tašnu. Pomislio je verovatno da je tamo automatski pištolj marke „uzi“, da sam ja onaj mosadovac koji će ga sad kidnapovati ili ubiti. Posle se smirio. Čini mi se da smo se na rastanku čak i rukovali.

Znači, ja sam prihvatao da se sastajem sa ljudima koji su u najmanju ruku bili saučesnici ubica, saučesnici ubica i mojih roditelja. Nisam vernik, ponajmanje hrišćanski, najmanje se kod mene radi o pitanju da li čovek treba da oprosti, jer je božije da sudi, mada se u potpunosti slažem sa patrijarhom Germanom koji je u vezi s Jasenovcem govorio da kao hrišćani moramo da oprostimo, ali da kao ljudi zaboraviti ne možemo. Ja prosto ne osećam nikakvu potrebu za osvetom, ona nikoga oživeti neće, znam da pravda ne treba da se zasniva na osveti, nego… U tom pogledu sam nesiguran. Na čemu treba da se zasniva? Pravda na osnovu zakona? Kojih zakona? Zakona koje je ko, kada i zašto doneo? Na osnovu prirodnog prava ili božijeg proviđenja, ili prosto na osnovu toga što svi ljudi nekako osećaju? Na osnovu čega to „osećaju“? Pa valjda na osnovu vaspitanja, sredine u kojoj žive. Esesovske ubice radile su oslanjajući se na važeće zakone Hitlerove Nemačke. Hitler je na vlast došao na osnovu demokratskih izbora, te zakone je doneo „demokratski izabrani“ parlament. Što se tiče prirodnog prava u vreme nacističke vladavine, većina Nemaca je „osećala“ da sve zlo dolazi od Jevreja.

Ne menjam stav da ja ne bih da sudim, prepuštam to Nemcima, osveta me ne zanima. Nisam tako važan da nekome namećem svoje mišljenje, ali moje je pravo da osećam šta osećam. To što ne poznajem nikog ko misli i oseća kao ja, pa ni među svojim najbližima, čini me usamljenim, ali pomalo i ponosnim.

foto: ap photo

UZOR ZA SRBIJU: Direktor Memorijalnog centra Buhenvald Folkhard Knige, kome sam pisao o svojim dilemama, odgovorio mi je da je sa stanovišta njegovog rada presuda Saveznog suda u slučaju Grening veoma važna, jer rad na tumačenju zločina nacističkog režima postavlja na pravne osnove, a osim toga predstavlja temelj za suđenje zločinima koji bi se – „nadajmo se da nikada neće“ – mogli dogoditi u budućnosti. Dodaje i da bi desničari rado te odluke u Nemačkoj poništili ako dođu na vlast, Alternativa za Nemačku (AFD) u Tiringiji (pokrajini u kojoj se nalazi Buhenvald) podnela je predlog da se ukine paragraf 130 krivičnog zakona koji svako poricanje holokausta označava kao krivično delo, a proganja se po službenoj dužnosti. Knigeovo razmišljanje shvatam veoma ozbiljno.

Da li ga ozbiljno shvataju i u Hrvatskoj, članici EU? Da li još živi neki knjigovođa iz Jasenovca?

Aleksandar Vučić današnju Nemačku pominje kao uzor Srbiji. Da li će se prilikom izmena krivičnog zakonika uzeti u obzir nemačko pravo i sudska praksa? Promene nekih naših zakona, pa i samog Ustava, svakako postoje i predstoje u okviru približavanja Evropskoj uniji, i to, kako se naglašava, ne zbog toga što se to od nas zahteva, nego zato što je to u interesu Srbije.

Uzmimo za primer slučaj masakra počinjenog u Ovčari 1991. godine. Suđenje za ovaj zločin pred domaćim pravosuđem počelo je 9. marta 2004. godine. Presudom Apelacionog suda u Beogradu 23. juna 2010. godine predmet je prvobitno pravosnažno okončan. Četrnaestoro optuženih osuđeno je na zatvorske kazne od dvadeset do pet godina zatvora. Međutim, Ustavni sud Srbije doneo je 12. decembra 2013. godine odluku kojom je, suprotno svojoj ranijoj praksi, usvojio ustavnu žalbu osuđenog Saše Radaka našavši da mu je povređeno pravo na pravično suđenje. Na osnovu ove odluke, branioci osuđenih su Vrhovnom kasacionom sudu (VKS) podneli zahteve za zaštitu zakonitosti, koje je VKS usvojio i 19. juna 2014. godine i doneo presudu kojom je ukinuo pravosnažnu presudu, te predmet vratio Apelacionom sudu na ponovno odlučivanje.

Da kod nas postoji presuda najviše sudske instance slična ovoj u Nemačkoj, odgovarali bi ne samo oni koji su u Ovčari pucali i ubili ratne zarobljenike, već i mnogi koji su tamo bili na službi kao pripadnici JNA i srpskih paravojnih formacija. U Nemačkoj je bilo potrebno da prođe sedamdeset godina da bi Savezni sud doneo odluku o krivici saučesnika u zločinima koji lično nisu ruke uprljali krvlju. U Srbiji je od početka naših nesreća, koje su propraćene mnogim zločinima, proteklo tek dvadeset i pet godina. Znači li to da imamo vremena?