Novi Sad: Tragedija i posledice
Sociolog, istraživač društvenih sukoba, angažovani intelektualac, urednik Republike
Nebojša Popov, sociolog, istraživač društvenih sukoba u jugoslovenskom društvu, pripadnik grupe «Praksis», i Koručulanske škole, istraživač u Centru za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka, angažovani intelektualac i antiratniaktivista, jedan od osnivača Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu UJDI, pokretač i urednik Republike, glasila građanskog samooslobađanja, preminuo je 7. aprila u bolnici u Zrenjaninu.
Rođen je 20. septembra 1939. godine u Zrenjaninu, a u Beogradu živeo od 1958. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, a doktorirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1976.
Kao sociolog, najpre se na Radničkom Univerzitetu „Đuro Salaj“ bavio obrazovanjem radnika. Od 1969 na Filozofski fakultet u Beograduje bio asistent na predmetu Opšta sociologija, a 1975. je udaljen s Fakulteta zajedno s još sedmoro nastavnika.
Savez komunista u koji je primljen kao gimnazijalac, napušta 1970. godine zbog tadašnjeg ugrožavanja slobode studentske štampe.
Godine 1981. je postavljen za v.d. upravnika Centra za filozofiju i društvenu teoriju, u InstitutU društvenih nauka U kome se zapošljavaju izbačeni profesori Filozofskog fakulteta. Centar potom postaje samostalan Institut za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, u kome je Popov proveo najveći deo svog radnog veka.
Godine 1982. bio je inicijator obnavljanja Jugoslovenskog udruženja za sociologiju (JUS) i bio jedan od njegovih poslednjih predsednika. U časopisu Praxis jedno vreme je bio sekretar redakcije i više godina član Upravnog odbora Korčulanske ljetne škole, koja je ukinuta 1974.
Jedan je od pokretača Zimskih filozofskih susreta, održavanih na Tari, Vrnjačkoj Banji i Divčibarama i organizator okupljanja sociologa i filozofa na Cresu, Lošinju i u Komiži, jedan od organizatora Slobodnog univerziteta, koji se održavao po privatnim stanovima.
Kao član peticionaškog pokreta i pokreta za podršku poljskom pokretu Solidarnost, bio je uhapšen i prekršajno osuđen na kaznu zatvora od 25 dana.
Bio je jedan od osnivača Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI) 1989, predsednik Republikanskog kluba i član Glavnog odbora Građanskog saveza Srbije.
Šta je ustvari glavna poruka ili glavni zaključak tog skupa. Glavni zaključak, osnovni stav u čemu su jedinstveni i oni koji su tamo bili i oni koji nisu bili, ali se zna da su sa njima, jeste da je na domaku ruke ujedinjavanje Srpskih zemalja, kako oni govore, samo je pitanje u kom trenutku će se to obnarodovati, na koji način će se završiti. Čula su se mišljenja da je sada konačno kucnuo čas da se ta stvar dovrši. Neki drugi su smatrali da možda nije baš sad trenutak (znate već te poznate priče), ali on će vrlo brzo nastupiti recimo u onom trenutku, (kako kaže akademik Ekmedžić) – ako nas Hrvati ,(kaže on) ponovo napadnu. Istog trenutka mi moramo proglasiti ujedinjenje. Dakle, ujedinjenje onoga što se nazivaju Srpske zemlje ili Srpske države, je tu, visi pred nama. Pitanje je samo trenutka kada to treba da se dovrši.
A kako će to da izgleda? I kakva bi da država bila, mi samo na prvi pogled možemo imati nekakav utisak o tome. I sa ovim ću da završim, jer je to najmanje interesantno za ovu vrstu razgovora. O tome treba pisati i analizirati sadržaje tih referata i govora. U njima, pre svega, u referatima samo se pojačavaju opšte poznate stvari. Svet je protiv nas. Jest ovde su neki rušili Jugoslaviju. Ali se ona ne bi srušila da je svet nije srušio. Tu su ove priče o masonima, Vatikanu, kominterni, Turcima, Nemcima. I tu ima finesa kako neko hoće nešto da doda. Ali, ono što je bitno ta osnovna teza da je rat nametnut da niko od Srba maltene nije želeo rat, se ponavlja i nadmećući se samo u tome ko će više da ocrni one druge koji su rat izazvali. U čemu je naročito bila odlučna profesorka Smilja Avramov koja je rekla: nas je zapad osudio na smrt. I to krajnje ozbiljno govori…
I ako se od toga pođe, Vuk Drašković je sjajno taj detalj (valja razvijati kroz neke druge razgovore), o tome kakvo je mesto smrti i života u našoj mitologiji teoriji, i deologiji i propagandi. Ali ovde se očigledno ponavlja ta teza: smrt je naša sudbina. Sve ostalo je manje važno. A onda nije važno ni kada ni kako će izgledati ta zajednička država.
I ono što zaista vređa, (Slobodan Inić je o tome nešto rekao), a to je da se uvek bira kao meta za najbrutalnije napade onaj koji je procenjen kao trenutno najslabiji. Akademik Ekmedžić kaže da on sumnja da na Cetinju uopšte neko nešto misli. Ne samo da su mali. Pa onda zanovetaju jekavskim dijalektom ili šta ja znam čime drugim. Dakle bilo je tog nadmetanja u diskusijama ko će više da pojača te strasti tu negativnu energiju i da pokaže kako je sudbinsko pitanje samo to u kom trenutku ćemo se ujediniti i biće sve gotovo.
Naravno; ni u jednom trenutku ni u referatima niti u izlaganjima niti u ocenama šta se dogodilo nije rečena ni jedna kritička reč da je nešto u politici raznih Srpskih vođstava, ( da sad ponovim ponovo), predsednika i ministara, generala, pukovnika, kapetana, komandira, komandanata, episkopa, vladika, profesora, akademika i tako dalje, išta bilo pogrešno, išta problematično, išta što valja korigovati da bi se ostvarilo nešto ka čemu ti ljudi teže. Izgovorena je jedna rečenica koju sam primetio da je samo „Duga“ /ilustrovani nedeljnik/, parafrazira, a koja je po mom uverenju najbolje izražava intenciju najvećeg broja tekstova, najveći deo diskusija na tom kongresu, i uopšte tu atmosferu koja prati ovaj pokret koji već dugo postoji. Tu rečenicu je izrekao profesor Mihailo Đurić koji je svoje izlaganje nazvao slovo ljubve 1994. godine. Rečenica glasi:“ Mi moramo činiti ono što želimo znati.“
To je po mom mišljenju ključ za razumevanje najboljih formulacija svih misli koje smo mogli čuti u referatima i u diskusijama pa i onih koji ne pretenduju da budu neke naročito ukrašene formulacije.
Ali ono što je so soli kako kažu tog diskursa, to je u ovoj setenciji ili paroli izrečeno. Idemo korak dalje koji nužno sledi. Svaka misao rečena sa strane, spolja ili iznutra, suvišna je. Ljubav je ono pravo što deluje iznutra. Ona je sve. Prema tome ta osećanja, te reči, te parole, to što oni nazivaju programima, sami oni i najumniji među njima izuzimaju od bilo kakvog racionalnog razmatranja. I zbog toga smatram da treba ponekad biti dosadan pa videti šta to oni ustvari pišu, govore, šta hoće, kako hoće. I završiću time po svemu sudeći oni smatraju daje posao sav završen. Sproveli su neke referendume u Krajini u Bosni. I u Crnoj Gori je bio čak neki referendum. Predviđaju da će biti neki plebiscit u svim takozvanim Srpskim zemljama kada se sklopi – kako kažu – pravedni mir. A očekuju da pravedni mir prihvati sve rezultate rata ovako kako je ko zaposeo ovu ili onu čuku, reku teritoriju i tako dalje. I onda će da sprovedu referendum ili plebiscit u postojećim uslovima. Ne pada im na pamet da to treba da budu nekakvi drugi uslovi u kojima će ljudi slobodno formirati i izraziti svoju političku volju. Dakle zbrzati ili kako se to nekada govorilo smandrljati pa ćemo onda videti možda će to biti jedna od najboljih i najsrećnijih državana svetu kao što su nam pričali ideolozi one države da je to najbolja i najsrećnija zemlja na svetu.
Nažalost dogodilo se ovo što se dogodilo.
(AUDIOZAPIS: Deo izlaganja Nebojše Popova na sesiji „Beogradskog kruga“ koji je vodio profesor Miladin Životić, kao reakciju na „Drugi kongres srpskih intelektualaca“ održan u Sava centru u Beogradu 1994. godine., http://www.audioifotoarhiv.com/)
Nebojša Popov je od 1990. bio glavni urednik Republike, glasila građanskog samooslobađanja, čiji je osnivač, a u čije je osnivanje uložio vlastitu imovinu. Za urednički i autorski rad dobio je više uglednih nagrada, kao što su nagrada „Dušan Bogavac“ za etičnost i hrabrost, priznanje Centra za antiratnu akciju, čiji je takođe bio osnivač; nagradu za novinarstvo međunarodne organizacije novinara SEEMO; nagrade „Konstantin Obradović“ za unapređenje kulture ljudskih prava, koju dodeljuje Beogradski centar za ljudska prava, nagrade „Desimir Tošić“ za 2009. i proglašen je za Viteza poziva.
Borba za pravo na život : Mojsinje (2000-2003), 2003,
Contra fatum : (slučaj grupe profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu : 1968-1988) 1989,
Dokumenti jun-lipanj 1968. – zbornik,
Društveni pokreti i društvene promene, 1987,
Društveni sukobi – izazov sociologiji: „Beogradski jun“ 1968., 2008,
Iskušavanja slobode : Srbija na prelazu vekova, 2010,
Jugoslavija pod naponom promena – dvanaest ogleda : (1968-1990), 1990,
Kako smo dospeli dovde – Sećanje 1939-2015,
Komunikacija kao filosofski i jugoslovenski problem, Budva, 17. 1. 1990,
Kriza međuratnog jugoslovenskog društva, 1982,
Misionar – šta je tu loše?, 2004,
Obnova kritičke misli, 1983,
Odnos teorije i ideologije prema procesima strukturacije savremenog jugoslovenskog društva,
Radno mesto pod suncem : radničke borbe u Srbiji, 2011,
Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi. 5, Rat : od kulta Votana do holokausta, 2006,
Republikanac, 1994,
Serbski dramat : od faszystowskiego populizmu do Miloševicia, 1994,
Sloboda i nasilje, razgovor o časopisu Praxis i korčulanskoj letnjoj školi (sa Milanom Kangrgom, Zagorkom Golubović, Ivanom Kuvačićem, Božidarom Jaksićem, Antom Lesajoj), 2003,
Sloboda i smeh : udeo Sterije u oblikovanju srpske kulture, 2006,
Slovo o slobodi : o načelima ustava ustaničke Srbije 1805 (Grujović, Božidar, 1778-1807), 2013,
„Slučaj“ Student : dokumenti, 2008,
Srpska strana rata: trauma i katarza u istorijskom pamćenju (Zbornik radova) (1996, 2002),
Srpski populizam : Od marginale do dominantne pojave, 1993,
Sukobi: društveni sukobi – izazov sociologiji, 1990,
The Road to War in Serbia : trauma and catharsis, 2000,
Totalna dramaturgija, 2006,
Unutrašnja i spoljna sloboda,
Vreva na brisanom prostoru : zašto ostaje nacionalna isključivost, 2003,
Živeti od rada : partnerstvo u preobražaju privrede i društva : slučaj „Lola“ (Železnik), 2003,
Republika, glasilo građanskog samooslobađanja
Drukčije shvatanje revolucije, o čemu je već bilo reči, koje počiva na Marksovom načelu da je „sloboda pojedinca uslov slobode za sve“ najuverljivije su artikulisali filozofi i sociolozi oko časopisa Praxis i Korčulanske letnje škole (1963-1974), zalažući se i za njegovu metodu „bespoštedne kritike svega postojećeg“. Sloboda je i praktički nadolazila višegodišnjim duhovnim oslobađanjem u umetnosti, nauci, obrazovanju, javnom komuniciranju (1955-1975). Pojavio se i studentski pokret, kao deo planetarnih emancipatorskih kretanja. Svojom kulminacijom, 1968, kroz štrajk Beogradskog univerziteta, u znak protesta zbog nasilja režima, uzdrmani su temelji monopola vlasti i manipulativnog samoupravljanja.
Usledio je novi talas nasilja (1968-1972) prema svakoj principijelnoj alternativi datom poretku. S devizom „ova vlast je krvlju osvojena, bez krvi se ne predaje“ bukvalno je s javne scene „počišćeno“ sve ono što je etiketirano kao „ekstremna levica“ i „crni talas u kulturi“. U pobedničkom taboru nisu samo pristalice staljinističkog shvatanja revolucije. Tu su i hrvatski „maspokovci“ i srpski „liberali“. I nisu svi oni prošli Kominterninu školu. Personalni sastav vlasti bitno se menja, monolitnu staru elitu smenjuje devet u osnovi istih struktura vlasti u republikama, pokrajinama i JNA…
***
Od konkretnih događaja pomenuću najpre povratak „grupe profesora“ na univerzitet. Ali to ne treba bukvalno razumeti. Naime, MOR (Međunarodna organizacija rada) zahtevala je, ubrzo posle Titove smrti, od Jugoslavije da rasvetli čitav slučaj, jer ako je „grupa profesora“ udaljena s univerziteta iz ideoloških i političkih razloga, treba poništiti svojevremeno ratifikovan ugovor koji zabranjuje političku diskriminaciju u radnim odnosima.
Budući da bi tako nešto bilo porazno za zemlju koja drži do svog ugleda u svetu, vlast je pokrenula sve svoje resurse da izbegne bruku. Najpre su pokušali da zabašure čitavu stvar. Potpredsednik vlade i resorni ministar pozvali su svakog člana pojedinačno (valjda da se ne bi priznalo postojanje grupe koju je konstruisao režim ili nekakvo partnerstvo s vlašću) da se ponudi pojedinačno zapošljavanje u različitim institucijama, što ni ranije nije prihvatano (na to je samo Inđić pristao). Kao poslednji u razgovoru (tako sleduje po rangu u važećoj hijerarhiji) primetio sam izvesne znake zabrinutosti kod funkcionera vlasti, pa sam pomenuo, kao mogućnost, zapošljavanje ne nekom univerzitetskom institutu. Usledilo je, ubrzo potom, ekspresno proglašenje postojećeg Instituta društvenih nauka za univerzitetsku ustanovu, s tim da se u jednoj njenoj postojećoj organizacionoj jedinici formira podjedinica koju čini „grupa profesora“ koja bi kasnije prerasla u samostalnu jedinicu. Imenovan sam za v. d. upravnika takve jedinice. Pregovarao sam s nadležnim funkcionerima i posle silnih natezanja pronađene su izvesne raštrkane prostorije, nešto novca za plate i pokrenut je postupak preimenovanja univerzitetskih u institutska zvanja…
***
Ni takvo, polovično rešenje mnogima nije odgovaralo te nisu propuštali priliku da stvaraju razne nevolje, naročito tokom stalnih reorganizacija. No centar je osnovan, primljeni su i novi saradnici (među njima i dva kasnija premijera, Đinđić i Koštunica), a i danas postoji kao Institut za filozofiju i društvenu teoriju. Stari sukob nije nestao, naprotiv, obnovljen je iznuđenim otkazivanjem jednog međunarodnog simpozijuma, na kojem je predviđeno učešće aktera „praškog proleća“, kao i žestokom kampanjom protiv knjige Koste Čavoškog i Vojislava Koštunice „Monizam ili pluralizam“, nastale u okviru moga istraživačkog projekta, a moja knjiga „Društveni sukobi: izazov sociologiji“ sudski je zabranjena.
Što se tiče širih zbivanja, primetno je da se vreme tuge i žalosti oteglo. Sve pod sloganom „I posle Tita Tito“. Masovna psihoza nastala oko njegovog „odlaska“ povlačila se pred bujicom raznih razgovora i dogovora kako da se nekako održi sistem koji je pokojnik održavao neponovljivom autoritarnošću. Jedan događaj baca nešto svetla na stanje duhova toga vremena. Naime, posred Terazija se na jedno drvo popeo nepoznati građanin i pozvao prolaznike da se okupe i čuju pravu istinu usred gomile laži i sramnog opšteg muka. Bila je to scena dostojna Felinijevog „Amarkorda“, gde se jedan delija oteo pratnji iz duševne bolnice, uzverao do vrha drveta i iz sveg glasa zavapio da žudi za ženom. I kao što su čuvari azila Felinijevog junaka brzo spustili na zemlju, tako su vatrogasci i policajci hitro uklonili terazijskog besednika ispred radoznalih očiju i ušiju.
Bilo je i ohrabrujućih trendova. To pre svega važi za poljski sindikalni pokret Solidarnost koji je pokrenuo bezmalo čitavo društvo kao emancipatorski potencijal oslobađanja od realnog socijalizma. To je meni i podgrevalo nade u poljski radnički pokret još od Poznanja 1956. godine. S pažnjom sam pratio kritičku misao Baumana i Kolakovskog, mlađih levičara, Mihnjika i Kuronja, družio sam se s književnim prevodiocem, Magdom Petrinjskom i kasnije s prvim ambasadorom demokratske Poljske u Beogradu, Jiržijem Hmilevskim. Zbližio sam se s Adamom Mihnjikom, koji je napisao predgovor poljskom prevodu moje knjižice o srpskom populizmu. Prilikom posete NJujorku, s Džuli Mostov i njenim kolegama iz 1968. organizovali smo i javni protest protiv vojnog režima Jaruzelskog, januara 1982. godine. Dodir s poljskim istorijskim trendom postao je deo i moje lične životne putanje. Evo kako se to desilo.
Na jednom mitingu palestinskih studenata protiv Izraela, na Trgu Marksa i Engelsa (kasnije je dobio ime Nikole Pašića) na kojem je i spaljena jedna lutka sa tablom „Juden“, uhapšena je grupa domaćih studenata koja je nosila transparent Solidarnošć. Policija ih je naprosto vukla po asfaltu do obližnje knjižare „Komunist“, gde su uhapšeni i poslati u obližnji zatvor u Padinskoj skeli. Nešto kasnije, kada sam se pobunio protiv hapšenja nove grupe studenata, zbog solidarnosti sa Solidarnošću i s ranijem pohapšenim ljudima, u istoj knjižari sam takođe uhapšen i strpan u zatvor na 25 dana zajedno još desetak protestanata. (Uskoro se ta knjižara specijalizovala za literaturu o „događanju naroda“)….
***
A kada uspon Miloševića seže k vrhu vlasti tokom tzv. antibirokratske revolucije i događanja naroda uklanjaju se i poslednji stari kadrovi s javne scene. Jezgro vlasti ostaje autoritarno ali s podmlađenom krvlju. Ostaju i stare veze sa delovima podzemlja u likvidacijama pripadnika političke emigracije. Čuva se i razgranata mreža doušnika. Sam Milošević i sledbenička propaganda ističu novi cilj revolucije. To nije nekada slavljena klasna borba, već nacionalna borba radi zaštite srpskog naroda, kroz institucije i mimo njih, borbom neprestanom („Ako ne znamo da radimo, umemo da se bijemo“).
Ukoliko se takva politika poistovećuje s nacionalizmom previđaju se neke bitne karakteristike populističke revolucije. U njoj je nacionalizam važan sastojak, ali nema, kao u vreme romantizma, u prvom planu afirmativnu funkciju, da se pokaže i dokaže, već je pre svega defanzivan, demonstrira zaštitničku ulogu („Niko ne sme da vas bije“). Vlastiti etnos se dočarava kao vaskolika žrtva, ugrožen sa svih strana ili, kako glasi verovatno najpoznatija fraza iz toga vremena, da su Srbi „ostatak zaklanog naroda“ koja je autora, pesnika Matiju Bećkovića, vinula među „najumnije srpske glave“ i, biće, vrhunskog ideološkog i etičkog arbitra. Citirana sintagma, pak, nije puka dosetka, već ima i funkcionalni značaj: raspirivanje psihoze straha za elementarnu bezbednost građana, sugeriše se verovanje u spasilačku ulogu službi bezbednosti države. Darovit za razne kalambure, autor rado nosi šapku legendarnog Šerloka Holmsa, zorno promovišući lik nekog „junaka našeg doba“, superiornog spram Ilije Čvorovića, „balkanskog špijuna“, skrojenog za masovnu razonodu. Kao pojas za spasavanje nude se srednjovekovne relikvije: „sabornost“, čiju okosnicu čini simbioza trona, oltara i sablje. I crkvena etnofilija. Drugo, za razliku od starog poimanja revolucije, gde je vlast sila pomoću koje se seže u neko novo razdoblje, populistička revolucija je lišena te eshatološke dimenzije. Ona je i polazište i ishodište. Narod je večan ili ga nema.
Sve više se verovalo u izbaviteljski populizam. Pošto su sve nevolje ljudi tumačene kroz vezu s nacijom, polagale su se i nade da je u njoj i spas. Ako sporije napreduješ u službi ili gubiš radno mesto, ako živiš u kraju koji stagnira, ako ne zarađuješ dovoljno, ako uopšte imaš manje sreće, sve se prelamalo kroz prizmu pripadnosti etničkoj zajednici. Tako se uzdiže i napreduje ili stagnira, nazaduje, pa i nestaje. Populus je prirodna pojava a ne tamo neka veštačka tvorevina, politička ili kulturna. Kao nekakva grandiozna, večna materica koja obezbeđuje život i trajnu vezu predaka, savremenika i potomaka. Reč je o organskoj celini u kojoj se stapaju pojedinac, porodica, bratstvo, pleme, društvo i država. U tom krugu sva dešavanja izgledaju sudbonosno.
Svojstva populizma ne mogu da se zahvate jednim pogledom, ma koliko pronicljivim. Potrebno je duže i pažljivije posmatranje i temeljitija analiza. Ponekad se poistovećuje s nacionalizmom, koji jeste deo populizma, ali samo deo, koji može biti i samo simptom koji se ne oblikuje kao celoviti fenomen. Kao što „socrealizam“ u umetnosti nije isto što i staljinizam, tako je i „nacrealizam“ (na primer „Nož“ Vuka Draškovića ili Knjiga o Milutinu Danka Popovića) samo simptom nadolazećeg trenda a ne i pojava u celosti.
Postoji još jedan momenat važan za objektivnost istraživanja. Naime, populizam o kojem je ovde reč nije originalni izum s jugoslovenskog tla, primetan je drugde, ali ne toliko multiplikovan – u osam pojedinačnih izdanja – kao u nas. A bitno je i njihovo uzajamno delovanje. Recimo, populizam Slobodana Miloševića nije vremenski prednjačio, pre njega su se pojavili slovenački, hrvatski i albanski oblik, ali su oni tek s njegovim usponom dobili na snazi, i pojedinačno i skupno.
Ovde populizam pominjem kao dubinsko zbivanje da bi se bolje razumela površinska događanja o kojima će biti reči.
Iz knjige Nebojše Popova: „Kako smo dospeli dovde – Sećanje 1939-2015“, koju je 2016. objavila Republika, a koja je napisana, posle Popovljeve teške bolesti
Videti takođe: Kultura Sećanja: Srpski populizam (izvodi objavljeni u specijalnom dodatku nedeljnika u Vreme br. 135, 24. maja 1993.)
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
