Zapisnik o saslušanju Milana Nedića, biv. armijskog generala i predsednika „Srpske vlade“

Zapisnik o saslušanju Milana Nedića, biv. armijskog generala i predsednika „Srpske vlade“, rođenog 1877. g. u Grockoj, od oca Đorđa i majke Pelagije rođene Vasiljević, oženjen, otac troje dece, po narodnosti Srbin, vere pravoslavne, navodno ranije neosuđivan.

*Gde vas je zatekla okupacija Jugoslavije od strane Nemačke?

– Na Palama, blizu Sarajeva, u svojstvu komandanta južne grupe armija.

* Od koga ste saznali za kapitulaciju Jugoslavije?

– Od načelnika štaba vrhovne komande armijskog generala Danila Kalafatovića.

* Šta vam je Kalafatović rekao o kapitulaciji, kako je do nje došlo i koje je zadatke pred vas postavio kao načelnik štaba Vrhovne komande?

– Kalafatović mi je pokazao naređenje sa potpisom načelnika štaba Vrhovne komande armijskog generala Dušana Simovića, o tome da se može bezuslovno kapitulirali.

Do kapitulacije je došlo zbog napuštanja hrvatskih vojnika i oficira naše vojske, naglog prodiranja Nemaca i rastrojstva koje je nastupilo u našoj vojsci.

Kalafatović mi je postavio zadatak da idem odmah u Beograd i da se stavim na raspoloženje Cincar Markoviću, kao vojni savetnik, pa da pokušam na sve načine sa Cincar Markovićem da izdejstvujem kod Nemaca da se naša vojska sa oficirima ne goni u zarobljeništvo u Nemačku, već da ostane u logorima u zemlji.

* Ko je potpisao akt kapitulacije?

– Cincar Marković i divizijski general Mihailo Bodin.

* Da li su u naređenju, upućenom Kalafatoviću od strane Simovića, bili predviđeni Cincar Marković i Mihailo Bodin, kao potpisnici kapitulacije?

– Nisu.

* Kako je onda došlo i po čijem ovlašćenju da njih dvojica potpišu akt o kapitulaciji?

– Nepoznato mi je.

* Da li se sećate čije je još potpise nosilo naređenje o kapitulaciji, upućeno Kalafatoviću, izuzev Simovićevog?

– To naređenje Simović je potpisao s leve strane i to kao predsednik vlade i načelnik štaba vrhovne komande a s desne strane stajao je jedan nečitak potpis, ispod reči vrhovni komandant, po čemu zaključujem da je to bio potpis kralja Petra Drugog.

* Da li se sećate kada je to naređenje izdano i koji je datum nosilo?

– Ne sećam se kada je naređenje izdano i pod kojim datumom, ali mi je Kalafatović rekao da je to naređenje dobio uoči odlaska vlade iz Sarajeva za Nikšić.

* Kako tumačite ovo naređenje po kome se „može“ izvršiti kapitulacija.

Zašto je tako rečeno, da možda još nije bilo izgleda na borbu?

– U sećanju mi je da je stajalo u naređenju da može da se izvrši bezuslovna kapitulacija, a zbog čega je ovako rečeno, a ne da treba da se izvrši kapitulacija, nepoznato mi je. Izgleda na borbu i uspehe, po mome mišljenju nije uopšte bilo.

* Na koliko je dana ranije, pred vaš dolazak, kod Kalafatovića na Pale, Cincar Marković otišao za Beograd?

– Na jedan dan ranije.

Cincar Marković je pre toga već bio u Beogradu i potpisao sa Bodijem akt o kapitulaciji, pa se vratio iz Beograda na Pale nemačkim avionom, verovatno da obavesti Kalafatovića o potpisu akta o kapitulaciji.

Ja sam po pozivu Kalafatovića iz Prijepolja krenuo za Pale, ali, kao što rekoh, nisam zatekao na Palama Cincar Markovića, pošto je na dan pre moga dolaska otputovao za Beograd.

* Kada ste, s kime i kako krenuli iz Pala za Beograd?

– Datuma se tačno ne sećam, ali mislim da je bilo 20. aprila, kada sam krenuo automobilom u Beograd u pratnji pomoćnika načelnika štaba grupe armije, generalštabnog pukovnika Žarka Verića.

* Jeste li bili zaustavljani na putu od Pala do Beograda?

– Nisam nigde.

* Kako to objašnjavate?

– Ne znam kako to da objasnim, ali zaista nisam nigde na putu zaustavljan, izuzev pred ulazak u Beograd, pa kada smo pokazali propusnicu, onda smo bili pušteni.

* Ko vam je bio izdao propusnicu za kretanje od Pala do Beograda?

– Komandant nemačkih trupa u Sarajevu izdao mi je posredstvom Vrhovne komande naše vojske propusnicu – ausvajz.

* Kako tumačite to da vam je nemački komandant u Sarajevu izdao ausvajz, kada se zna da je postojalo naređenje da se vojnici i oficiri naše vojske ne smeju udaljavati nigde sa mesta gde su se zatekli u momentu kapitulacije?

– Tačno je da je takvo naređenje postojalo, ali na traženje naše vrhovne komande, koja je bila u vezi preko jednog oficira sa nemačkom komandom u Sarajevu, meni je izdana propusnica u cilju odlaska u Beograd i stavljanja na raspoloženje Cincar Markoviću.

* Šta ste preduzeli kada ste stigli u Beograd?

– Čim sam stigao u stan kod svoga brata Milutina, uputio sam po jednom vojniku, koji je došao sa mnom iz Pala, pismo Cincar Markoviću, u kome sam ga molio da mi zakaže sastanak bilo da on dođe kod mene ili ja odem kod njega.

U tom pismu bio sam stavio i to da sam upućen od Kalafatovića da mu se stavim na raspoloženje kao vojni savetnik i da treba kod Nemaca da rešimo izvesna pitanja.

Odgovor na ovo pismo nisam dobio, a vojnik me je obavestio da je ono uručeno Cincar Markoviću.

U toku istog dana bio sam interniran od strane Nemaca.

* Zbog čega je i kako došlo do vaše internacije i gde ste istu imali da izdržavate?

– Došli su kod mene u stan dva oficira nemačke Feldžandarmerije, upućeni od šefa Gestapoa dr Krausa i saopštili mi da potpišem akt o tome da ne smem nigde izlaziti iz kuće i da će u protivnom straža, koja čuva kuću, upotrebiti oružje.

Dalje mi je rečeno da se stavljam na raspoloženje generalu Vajksu, komandantu svih nemačkih trupa na Balkanu.

Razlog za internaciju nisu mi rekli, ali verujem da je to bilo, što sam kasnije i saznao, zbog memoranduma upućenog knezu Pavlu u vremenu kada sam bio ministar vojske i mornarice u vladi Cvetković – Maček.

* Kako ste i od koga saznali o razlogu vaše internacije i kakva je sadržina toga memoranduma, radi koga kažete da ste stavljeni u internaciju?

– U vremenu napada Italije na Grčku bio sam ministar vojske i mornarice u vladi sporazuma Cvetković – Maček.

Jednog dana pozvao me je knez Pavle upravo, ja sam bio kod njega na referisanje i rekao mi je da treba poslati u Makedoniju osam divizija, kako bi italijanske snage u severnom delu Albanije bile vezane za taj prostor zbog prisustva naših snaga u Makedoniji.

Isto tako naše divizije imale bi zadatak da spreče zaobilaženje grčkog fronta s desnog krila, ukoliko bi to Italijani pokušali da učine preko naše teritorije.

Knez Pavle napomenuo je da bi u eventualnom suzbijanju Grka od strane Italijana, odnosno, zauzimanju Grčke moglo doći do toga da Bugari koriste tu priliku pa da ostvare svoje pretenzije za Solunom, pa bi u tom slučaju prisustvo naših divizija dole moglo Bugare odvratiti od ove namere.

Knez Pavle smatrao je da će odašiljanjem ovih divizija u Makedoniju biti potvrđena naša neutralnost.

Ja sam ukazao knezu na posledice odašiljanja ovih divizija i rekao da bi to u stvari bilo narušavanje neutralnosti.

Knez nije hteo da usvoji moj razlog, već mi je rekao da izdam naređenje o odašiljanju divizija u Makedoniju.

Nemogući da sprovedem zahtev kneza Pavla, ja sam izradio jedan memorandum, gde sam istakao razloge da bi izvršavanje ovog naređenja, odnosno odašiljanje divizija, imalo za našu zemlju teške posledice.

Između ostalog naveo sam nespremnost Jugoslavije za rat i to u dugom periodu.

Dalje sam naveo da je Nemačka pobednica u Evropi, da je snažna i da se okrene u pravcu prema Nemačkoj i da se poradi na sporazumu sa istom. Ovo sam u memorandumu navodio radi toga da bih dokazao potrebu održavanja neutralnosti.

Prilikom podnošenja ovog memoranduma knezu Pavlu, između nas dvojice došlo je do oštrijih reči, tako da je knez Pavle rekao da sa mnom ne može da radi, na šta sam se ja poklonio i izašao.

Jedan do dva časa kasnije došao je kod mene u kabinet general Petar Pešić i pročitao mi je ukaz, kojim se razrešujem dužnosti ministra Vojske i mornarice a on dolazi na moje mesto.

Za razlog moje internacije saznao sam na taj način što je negde u maju mesecu došao kod mene jedan nemački oficir iz obaveštajnog odeljenja odnosno sa knezom Pavlom, izlaženju iz vlade Cvetković– Maček i drugim stvarima u vezi sa time.

Negde kasnije, koliko se sećam, u junu mesecu, dolazili su dvojica viših oficira i to jedan general, a drugi pukovnik iz Berlina sa još jednim oficirom Gestapoa iz Beograda, i saslušavali me takođe o memorandumu, o tome kako je došlo do njega i da li je tačno moj potpis na tom memorandumu, koji su mi pokazali.

Dalje su me saslušavali o 27. martu i kako je došlo do puča.

Kako onaj prvi oficir iz obaveštajnog odeljenja Vajksovog štaba, tako i ovi drugi oficiri iz Berlina, saopštili su mu da sam ja interniran zbog pisanja tog memoranduma.

Tako sam ja saznao od njih za razlog moje internacije.

* Da li je po vašem mišljenju ovaj memorandum išao na štetu, odnosno protivu interesa Nemačke?

– Nije išao protivu interesa Nemaca, jer je govorio u prilog neutralnosti, a to je ono što je i Nemačka htela.

* Kako onda možete tvrditi da je taj memorandum koji nije bio protivu interesa Nemačke, već naprotiv govorio u prilog Nemačke, predstavljao razlog za vaše stavljanje u internaciju?

– Memorandum u celini nije govorio u prilog interesa Nemačke, već je njemu bilo izvesnih delova, koji su bili upereni protivu Nemačke.

Taj memorandum Nemcu su štampali u zarobljeničkim novinama, koje su se rasturale među našim zarobljenicima, ali samo one delove koji su govorili povoljno o Nemačkoj, dok su druge delove izostavili.

* Navedite te „delove“ vašeg memoranduma, gde ste se vi nepovoljno izražavali o Nemcima?

– Ne mogu da se setim.

* Ranije u odgovoru na pitanje od koga ste i kako saznali za razlog internacije, naveli ste da su vam to lično saopštili oficiri koji su vas saslušavali zbog memoranduma.

Da li i dalje ostajete pri tome da je razlog vaše kućne internacije memorandum i da li su vam to izričito saopštili oficiri koji su vas saslušavali?

– Povlačim raniju tvrdnju da su mi nemački oficiri, koji su me saslušavali o memorandumu, saopštili kao razlog moje internacije memorandum.

Ja sam ovaj zaključak sam izveo zbog toga što su me oni saslušavali o memorandumu, pa sam verovao da je to razlog što sam stavljen u kućnu internaciju.

*Kako ste mogli izvesti ovakav zaključak s obzirom da memorandum u osnovi govori u korist Nemačke, ili, kako se vi izraziste, da ste u njemu tražili i zastupali neutralnost Jugoslavije, za što su bili i sami Nemci?

– S obzirom da sam ja bio ispravan i kao oficir i kao građanin, nisam mogao da izvedem drugi zaključak za stavljanje u kućnu internaciju, do li taj sa memorandumom, pošto su me o njemu, kao što sam gore naveo, saslušavali.

* Šta je bilo sa vojskom, kojom ste vi komandovali?

– Zarobljena je i poslata u Nemačku.

* Šta je bilo sa oficirima južne grupe armija kojom ste vi komandovali?

– Zarobljeni su i poslati u Nemačku.

* Znači, vaša vojska i vaši oficiri zarobljeni su i poslati u Nemačku; je li tako?

– Jeste.

* Kako ste onda vi, kao najviši komandant južne grupe armija ostali u zemlji, dok su vaši vojnici i oficiri oterani u zarobljeništvo?

– Ne mogu da objasnim zašto nisam poslan u Nemačku.

Ja mislim da je ovo prosta slučajnost, a očekivao sam za celo vreme dok sam bio u kućnoj internaciji da će me poslati u Nemačku.

* Ranije ste izjavili da vam je prilikom saopštenja o kućnoj internaciji rečeno da ništa ne pokušavate i da će u protivnom biti upotrebljeno oružje.

Objasnite ko vas je čuvao za vreme dok ste bili u kućnoj internaciji i da li je postojala nekakva straža?

– Straža nije postojala, ali su s vremena na vreme dolazile nemačke patrole i obilazile me u kući.

* Pa ko bi onda u tom slučaju upotrebio oružje kada nije postojala straža koja vas je čuvala.

Izlazi, da ste vi mogli iz kuće, u kojoj ste navodno konfinirani, da pobegnete?

– Kao čuvar kuće – hauzmajstor, bio je neki Slovenac, Martin, koji je nosio pištolj i ja verujem kada su mi Nemci saopštavali da ne pokušavam bekstvo, jer će biti upotrebljeno oružje, da su mislili na njega

– Martina, za koga sam kasnije saznao da je bio u službi Gestapoa.

* Koliko ste vremena proveli u kućnoj internaciji?

– Sve do konca jula 1941.

* S kime ste sve za to vreme održavali veze i ko je kod vas dolazio, bilo od Nemaca ili Srba i po kojim stvarima?

– Pored oficira nemačkih, koji su me saslušavali o memorandumu i paktu, kao i patrola nemačkih, koje su me obišle u tri do četiri maha, koncem jula došli su kod mene Milan Aćimović i nemački major dr Kraus, šef Gestapoa.

* S obzirom na sadržinu vašeg memoranduma izlazi da ste vi odobravali pakt vlade Cvetković– Maček.

Vi ste se tako izjasnili i pred nemačkim oficirima – generalom i pukovnikom – koji su došli iz Berlina i saslušavali vas o memorandumu i paktu. Da li je tako?

– Tačno je da sam ja odobravao pakt sklopljen od strane vlade Cvetković– Maček sa Nemačkom, što sam izjavio i pred nemačkim oficirima no, ovo otuda, što sam ja smatrao da je pakt zasnovan na bazi neutralnosti, u kojoj je Jugoslavija u to vreme trebala da ostane.

* Zašto su kod vas dolazili Aćimović i dr Kraus?

– Došli su prvo da me obaveste o situaciji kakva je u Srbiji, zatim g. Aćimović je kazao kako komesarska uprava nije u stanju da savlada građanski rat u Srbiji i izložio potrebu kako treba da dođe jedan veći autoritet da uzme situaciju u svoje ruke.

Po mišljenju njegovom i sviju sa kojima je Aćimović razgovarao to sam trebao da budem ja.

Ja sam ovo kategorički odbio, izgovarajući se time da sam bolestan, to jedno, a drugo, da se nikada nisam interesovao politikom, nego sam ceo svoj život proveo kao vojnik.

Uz to, objasnio sam im kako sam teško pogođen pogibijom sina, snaje i unuka od bombardovanja u Smederevu.

Na ovo se umešao dr Kraus, govoreći, ako se srpski narod ne umiri, da će platiti teškim žrtvama, savetujući mi da treba da uzmem situaciju u svoje ruke i da se stavim na čelo srpskog naroda.

Odbio sam i njegov predlog sa istom motivacijom kao i Aćimovićev.

* Kada ste oslobođeni kućne internacije i ko vam je to saopštio?

– Istog dana kada su bili kod mene Aćimović i dr Kraus, oslobođen sam kućne internacije.

To mi je saopštio dr Kraus.

* Kako tumačite to da ste vi „energično odbili“ predlog Aćimovića i dr Krausa da uzmete „kao veći autoritet situaciju u svoje ruke“, a dr Kraus vas posle toga odbijanja pušta iz internacije.

Da vam možda dr Kraus nije saopštio da se puštate iz kućne internacije pre nego što se povela reč o situaciji u Srbiji i o predlogu da vi tu situaciju uzmete u svoje ruke?

– Kraus mi je saopštio da se skida sa mene kućna internacija, odnosno da sam slobodan, posle svih razgovora i mog odbijanja da se stavim na čelo srpskog naroda.

Ovo je došlo otuda što je Aćimović molio dr Krausa da se internacija skine, kako bih ja mogao dolaziti u Ministarstvo unutrašnjih poslova Komesarske uprave kod Aćimovića, da bi me on detaljnije upoznao sa situacijom u Srbiji i ubedio u potrebu da se primim, odnosno stavim na čelo srpskog naroda.

* A znate li vi gde su se u to vreme nalazili najbolji rodoljubi srpskog naroda?

– Kod Koste Pećanca i Draže Mihailovića i to rodoljubi-četnici, koji su bili kod Koste Pećanca kretali su se slobodno, a sam njihov komandant – vojvoda Pećanac živeo je u Beogradu, upravo bio u Beogradu, a mesto boravka nalazilo mu se negde u Toplici.

Dok rodoljubi-četnici Draže Mihailovića bili su u šumi.

* Šta vi podrazumevate pod rodoljubima i na osnovu čega smatrate da su četnici Koste Pećanca i Draže Mihailovića bili rodoljubi?

– Pod „rodoljubi“ podrazumevam one koji vole i štite svoj narod, a četnike Koste Pećanca i Draže Mihailovića smatrao sam rodoljubima zato što su oni umirivali srpski narod i sprečavali bratoubilačku borbu.

* Između koga je bila ova bratoubilačka borba u srpskom narodu i ko ju je izazvao?

– Ova bratoubilačka borba bila je između komunista i naroda i izazvali su je komunisti da bi na taj način navukli Nemce na osvetu protiv srpskoga naroda i na taj način nagnali srpski narod da beži u šume.

Da bi ovo izveli, komunisti su napadali na Nemce i masakrirali ih, sekući im noseve, uši, vadeći oči, zatim su napadali na vlast i na istaknute građane.

Sve to je doprinosilo tome da Nemci kaštiguju srpski narod.

* Jeste li se vi lično uverili o gornjim navodima koji se odnose na komuniste ili ste to od nekoga slušali?

– To su bili zvanični izveštaji naših vlasti.

* Na koje vi vlasti mislite?

– Policijske vlasti koje su ostale od ranije.

* Jeste li vi verovali tim „zvaničnim“ izveštajima?

– Verovao sam i nisam imao razloga da ne verujem.

* Kako ste vi za sve ovo znali, s obzirom na to da ste u kućnoj internaciji ostali do konca jula, a ovo se odigralo pre toga?

– O svemu tome obaveštavao me u Ministarstvu unutrašnjih poslova Komesarske uprave Aćimović, a i lično sam video i čitao dokumenta o svemu navedenom.

* Kada ste otišli posle oslobođenja od kućne internacije u Ministarstvo unutrašnjih poslova kom. Uprave kod Aćimovića i radi čega?

– Na poziv Aćimovićev otišao sam prvih dana meseca avgusta.

* Radi čega vas je pozivao Aćimović?

– Zbog obaveštenja o političkoj situaciji i nuđenja odnosno predlaganja da obrazujem srpsku vladu, čiji bi bio predstavnik.

* Koji su razlozi bili da se i pored postojanja Komesarske uprave stvara srpska vlada?

– Komesarska uprava bila je upustila situaciju iz svojih ruku, tako da je građanski rat besnio na sve strane, pa se smatralo da će obrazovanjem i dolaskom jedne srpske vlade, pod rukovodstvom jednog jakog autoriteta, moći da dođe do smirenja u zemlji i prestanka međusobnog klanja.

* Pod čijim je sugestijama Aćimović davao predlog za obrazovanje srpske vlade pod „jačim autoritetom“, koji ste u stvari trebali vi da predstavljate?

– Aćimović se, kako mi je sam govorio, konsultovao sa velikim brojem uglednih političkih ličnosti, koje su se složile da treba obrazovati takvu vladu pod mojim rukovodstvom.

* A sa kime se Aćimović konsultovao od strane nemačkih predstavnika i po čijim je direktivama Aćimović postupao kada je vama predlagao da obrazujete srpsku vladu?

– Sa predstavnikom Vermahta, čijeg se imena momentalno ne sećam, predstavnikom upravnog odbora dr Turnera i njegovog pomoćnika Kisla i predstavnikom Gestapoa dr Tausa, po čijim je direktivama radio.

* Da li ste vi lično vodili pregovore sa gore navedenim predstavnicima, kojom prilikom, gde, i koliko puta?

– Sa gore navedenim nemačkim predstavnicima vodio sam pregovore tek posle održane konferencije, na kojoj sam izabran za predstavnika srpske vlade, upravo u kojoj sam dobio mandat da sastavim tu vladu.

* Znači, da je Aćimović sam vodio sa vama pregovore, a instrukcije za to dobijao od nemačkih predstavnika.

Je li tako?

– Tako je.

* Ko je pre održanja te konferencije, gde ste dobili mandat za obrazovanje vlade, dolazio kod vas od političkih prvaka?

– Dimitrije Ljotić, Ilija Mihailović, mislim Cincar Marković i još neki ljudi, više poznati kao ugledni građani nego političari, čija sam imena zaboravio.

* Da li su oni dolazili svi zajedno, ili pojedinačno?

– Obično su dolazili pojedinačno, izuzimajući Ljotića, koji je u nekoliko mahova dolazio zajedno sa Kronholcem.

* Radi čega su navedeni dolazili kod vas?

– Da me ubede da ja treba da sastavim vladu i da će me oni u tim nastojanjima pomoći.

* Da li je kod vas po ovoj stvari dolazio dr Laza Marković?

– Nije dolazio kod mene u kuću, ali jednom prilikom kada sam izlazio iz Ministarstva unutrašnjih poslova Komesarske uprave, pristupio mi je na ulici i pratio me sve do kuće.

Tom prilikom govorio mi je da ja treba da obrazujem srpsku vladu, a kada sam mu primetio da bi bolje bilo da to učini neko od političkih ljudi, on mi je objašnjavao da je bolje da to bude jedna neutralna ličnost, pošto će imati većeg autoriteta.

Isto tako obrazložavao je ovo svoje mišljenje da baš ja, kao nepolitička ličnost

– neutralna treba da obrazujem vladu, jer, ako bi se uzela neka politička ličnost, onda bi došlo do razmimoilaženja.

Ko je sve od predstavnika javnog života učestvovao na konferenciji na kojoj je Nedić «dobio mandat» za sastav vlade u vreme okupacije

* Kada je održana konferencija na kojoj ste vi dobili mandat za obrazovanje vlade?

– Ne sećam se datuma, ali mislim da je bilo negde oko polovine avgusta.

* Na čije je traženje došla ova konferencija i ko ju je organizovao?

– Ne znam na čije je traženje ta konferencija došla, a mislim da ju je organizovao Aćimović.

* Je li vas Aćimović obavestio da ćete vi na toj konferenciji biti predloženi za predsednika vlade?

– O tome me nije obavestio, već mi je samo poslao poziv, odnosno pismo, gde je stajalo da će se održati konferencija svih predstavnika javnog života u predsedništvu komesarske uprave, gde će se diskutovati o situaciji i da ja treba da prisustvujem.

* Ko je sve od predstavnika javnog života učestvovao na toj konferenciji?

– Pretstavnici privrednih i industrijskih komora, javni radnici, pretstavnici raznih političkih partija, predstavnik Akademije nauka i dr.

* Ko je bio na konferenciji od predstavnika privrednih i industrijskih komora?

– Ispred zanatske komore bio je predsednik komore Savić, ispred industrijske komore bio je Vlada Ilić, ispred trgovinske komore mislim da je bio Mitić, ispred lekarske komore bio je dr Mijušković.

Bilo je i ispred drugih komora predstavnika ali sam zaboravio.

Sećam se još da je pored Mitića ispred trgovačke komore bio i Aca Jovanović, trgovac.

* Ko je na konferenciji učestvovao od javnih radnika?

– Miloš Trifunac, profesor, Ilija Pržić, profesor, Velibor Jokić, profesor, dr Laza Kostić, profesor, dr Aleksandar Belić, predsednik Akademija nauka.

Od oficira bili su: Petar Kosić, general, Panta Draškić, general, i Tasa Dinić, pukovnik.

* Ko je bio od predstavnika političkih stranaka?

– Kosta Kumanudi, Risto Jojić, Đuro Kotur, dr Miloš Radosavljević, dr Lazica Marković, dr Momčilo Janković, Milan Aćimović, dr Cincar Marković, dr Spalajković, dr Stevan Ivanić, Mihailo Olćan i Ilija Mihailović.

* Ko je bio na konferenciji ispred socijalista?

– Ne sećam se da li je neko bio ispred njih, ali znam i lično sam viđao više puta Živka Topalovića kod Aćimovića u kabinetu.

* Ko je otvorio ovu konferenciju i sa kojim rečima?

– Konferenciju je otvorio Aćimović, ukazavši na tešku situaciju i na to da komesarska uprava nije mogla da odgovori svojim dužnostima, zbog čega je podnela ostavku, koja joj je uvažena i da treba da se obrazuje jedna ministarska vlada sa jakim autoritetom.

Stavio je pitanje izbora predsednika na diskusiju.

* Ko je sve uzeo učešća u diskusiji i kakvi su predlozi učinjeni?

– Prvi je uzeo reč Vlada Ilić, koji je ukazao na tešku situaciju i na potrebu obrazovanja jedne čvrste vlade i predložio mene da ja tu vladu obrazujem.

Za njim su se dalje ređali govornici Savić, dr Laza Marković, dr Cincar Marković, general Kostić Spalajković, Momčilo Janković i dr Aleksandar Belić.

Svi su se oni slagali u tome da se takva jedna vlada obrazuje, na čelu koje bih došao ja. Dr Spalajković, na moje odbijanje, ljutio se i pitao jesam li ja Srbin i vojnik.

On je održao takav govor da su mu svi odobravali, a neki i aplaudirali, pa ga je završio sa rečima da sam samo ja u stanju da izvedem zemlju iz revolucije.

Dr Lazar Marković bio je takođe za obrazovanje jedne homogene vlade od ljudi čvrste ruke, a kasnije ta vlada bila bi proširena i u nju bi ušli pretstavnici raznih političkih partija.

* Kako se završila ova konferencija i koji su zaključci doneseni?

– Konferencija se završila time što je Aćimović izveo zaključak o potrebi stvaranja srpske vlade, na čelu sa mnom, kao predsednikom.

Ovaj zaključak bio je usvojen od sviju prisutnih.

* Da li je na konferenciji bilo reči o tome ko bi ušao u tu vladu?

– Poimenično nije bilo reči o ljudima, koji bi ušli u vladu, no samo je postojala načelna saglasnost da to treba da budu čvrsti ljudi.

Meni su ostavljene odrešene ruke koga ću uzeti u vladu.

* Jeste li vi usvojili zaključak konferencije i prihvatili tu odluku, da kao predsednik, obrazujete srpsku vladu?

– Prihvatio sam tu odluku, sa napomenom da ću obrazovati vladu, ako Nemci pristanu na uslove koje ja budem postavio.

* S kime ste od nemačkih predstavnika vodili „pregovore“ za obrazovanje vlade?

– Sa delegatima glavnog komandujućeg Srbije generala avijacije Dankelmana, dr Turnerom, šefom upravnog štaba i njegovim pomoćnikom dr Kislom.

* Iznesite tok tih, kako ih vi nazivate, „pregovora“?

– Otišao sam sa Aćimovićem u upravni štab kod Turnera i Kisla i na sastanku sa njima Aćimović je izložio da je održana konferencija od uglednih ljudi političara i javnih radnika i da je na toj konferenciji jednoglasno donošena odluka da se obrazuje srpska vlada na čelu sa mnom, pa da molim da se taj izbor potvrdi.

Turner i Kisl, saslušavši Aćimovića, rekli su da nemaju ništa protiv ovog izbora i da ga usvajaju ali da moraju o tome obavestiti Dankelmana i da će nastojati da to i Dankelman usvoji.

Kada su me pitali dr Turner i Kisl da li se ja primam da obrazujem vladu, odgovorio sam potvrdno, s tim što sam kazao da to mogu učiniti samo pod sledećim uslovima.

Napisao sam te uslove, koliko se sećam bilo je 16 tačaka.

Dr Turner mi je rekao da će o tome obavestiti, odnosno te uslove dostaviti Dankelmanu.

Napominjem da su dr Turner i dr Kisl insistirali na tome da se vlada što pre obrazuje, jer će u protivnom Srbija biti podeljena na tri dela i to jedan deo daće se Mađarima, drugi Bugarima, a treći Hrvatima i da će oni upasti u Srbiju i umiriti je.

* Da li ste na tom prvom sastanku sa dr Turnerom i Kislom podneli listu ministara i uslove, pod kojima se primate da obrazujete vladu?

– Kako uslove, tako i listu ministara ja sam podneo tek sutradan na drugom sastanku sa dr Turnerom i Kislom.

* Na kojem vam je sastanku dr Turner rekao, odnosno insistirao, da se što pre obrazuje vlada, jer će inače „Srbija biti podeljena na tri dela“?

– Prvog dana na prvom sastanku.

* Vi ste ranije izjavili da su dr Turner i Kisl rekli da će oni vaše „uslove“ dostaviti Dankelmanu, a sada tvrdite da je Turner insistirao da se što pre obrazuje vlada.

Znači, da on to od vas traži, iako ne zna hoće li Dankelman „primiti“ vaše „uslove“.

Objasnite to?

– To je opšti razgovor gde je Turner ukazao na opasnost od upada Mađara, Bugara i Hrvata u Srbiju i načelno on je postavio da bi vladu što pre trebalo obrazovati.

* Kada ste dobili odgovor od Dankelmana na vaše postavljene uslove i odgovor po pitanju predloženih ministara?

– Dva do tri dana po predaji uslova i liste ministara.

* Ko vam je saopštio da su uslovi prihvaćeni, odnosno jesu li usvojili vaše uslove i listu ministara?

– Listu ministara su usvojili, a uslove su uglavnom usvojili, sem nekoliko tačaka.

To mi je saopštio dr Turner i rekao mi da se 29. avgusta imam javiti sa svim ministrima kod Dankelmana u Narodnoj skupštini.

* Da li ste se vi sa svim ministrima konsultovali o ulasku u vašu vladu?

– Jesam sa svima, izuzev Aćimovića, za koga sam znao da će se primiti, pa nisam imao potrebe da ga pitam o ulasku u moju vladu.

* Vi rekoste da vam je stigao odgovor na postavljene uslove i listu ministara dva do tri dana po predaji; recite prvo da li ste vi konsultovanja sa ministrima obavili u tom roku od dva do tri dana i drugo, kako ste se mogli sa njima konsultovati o ulasku u vašu vladu kada niste znali hoće li Dankelman vašu listu ministara usvojiti?

– Konsultovanja sam obavio u tom roku.

Išlo je brzo zbog toga što su neki ministri odmah dali pristanak kao što je slučaj sa Mijuškovićem, Trivuncem, Radosavljevićem, Đurom Dokićem, generalom Kostićem i gotovo svim ostalim.

Prilikom konsultovanja sa njima ja sam im rekao da sam dao predlog da oni budu ministri, što će i ostati, ako se to usvoji.

Otuda sam ja mogao sa njima da se konsultujem, čineći tu ogradu.

* Navedite uslove koje ste „postavili“ Turneru, odnosno Dankelmanu, za obrazovanje srpske vlade pod vašim rukovodstvom?

– Prva tačka mojih uslova bila je ta da Srbija dobije potpunu autonomiju, tj. da vlada upravlja zemljom po našim zakonima, kako vojnički, tako ekonomski i politički, a Nemci da vrše samo nadzornu vlast.

Druga tačka je bila ta da vlada stvori oružanu snagu, odnosno ljudstvo, a Nemci da dadu naoružanje, radi čuvanja mira i javnog poretka u zemlji, kao i obezbeđenje granice.

Treća tačka postavljala je da se strogo odredi kolike dacije u naturi i novcu treba da Srbija daje Nemačkoj.

Da se to tačno odredi i toga se pridržava, pošto su dotle Nemci pljačkali Srbiju i uzimali kako su hteli.

Te dacije lično bi ubirala vlada preko svojih područnih organa i predavala Nemcima.

Četvrta tačka tražila je obustavljanje ubistava Srba van granica Srbije, a na teritoriji biv. Jugoslavije.

Ovde se prvenstveno mislilo na Srbe u Hrvatskoj, koje su progonili i ubijali Hrvati.

Petom tačkom traženo je da se ne sprečava od strane Nemaca dolazak Srba – izbeglica u Srbiji.

Šestom tačkom traženo je uspostavljanje veze između zarobljenika i njihovih porodica u zemlji, kao i to da se dozvoli odašiljanje paketa.

Da se bolesni zarobljenici puste svojim kućama.

Sedma tačka uslova postavljala je da se odustane od sprovođenja naređenja, izdanog od strane vrhovne komande Nemačke da se za jednog ubijenog Nemca streljaju 100 Srba, a za ranjenog 50, već da krivci budu izvođeni na sud.

Ne sećam se drugih uslova koje sam postavio.

* Koje su Nemci od nabrojanih uslova prihvatili, a koje odbili?

– Od gore nabrojanih tačaka sve su bile prihvaćene, izuzev poslednje (sedme).

Odbili su još neke sitnije uslove, kojih se momentalno ne sećam.

Iznesite listu ministara sa naznakom resora, koju ste predložili za Vašu vladu?

—Ministar predsednik, ja — MILAN NEDIĆ

Ministar unutr. poslova — MILAN AĆIMOVIĆ

Ministar građevina. inž. OGNJEN KUZMANOVIĆ

Ministar saobraćaja. — ĐURA DOKIĆ

Ministar pošte i telegr. — JOSIF KOSTIĆ

Ministar rada — PANTA DRAŠKIĆ

Ministar bez portfelja — MOMČILO JANKOVIĆ

Ministar finansija — dr LJUBIŠA MIKIĆ

Ministar pravde — dr ČEDOMIR MARJANOVIĆ

Ministar nar. ishr. i polj. — dr MILOŠ RADOSAVLJEVIĆ

Ministar trgovine — MIHAILO OLCAN

Ministar prosvete — dr MILOŠ TRIVUNAC

Ministar soc. pol. i nar. zdr. — dr JOVAN MIJUŠKOVIĆ

Napominjem da sam ja na listi ministara, koju sam podneo dr Turneru bio stavio za ministra saobraćaja Danila Kalafatovića ali mi je Turner rekao da to izmenim, pošto se za ministre ne mogu uzimati zarobljenici iz Nemačke, gde se tada Kalafatović nalazio, pa sam ja mesto Kalafatovića stavio generala Đuru Dokića.

Da li je od strane Nemaca — Dankelmana Vaša lista bila usvojena u gornjem sastavu?

— Jeste. Ispravljam se utoliko, što nisam odmah odredio Đuru Dokića za ministra saobraćaja, već je, koliko se sećam, predlog otišao za Kalafatovića, a Nemci to nisu usvojili, pa je Josif Kostić bio vršilac dužnosti ministra saobraćaja do ulaženja u vladu Đure Dokića.

Zašto ste tvrdili da ste radili na stvaranju srpske vlade, konsultovali se sa ministrima, podnosili listu ministara itd. kada ste, u stvari, primili naređenje od glavnokomandujućeg Srbije vazduhoplovnog generala Dankelmana da obrazujete vladu sa ministrima koje Vam je on naznačio u svome aktu br. 3348/41?

— Ne poričem, pokazano mi naređenje, ali izjavljujem da je to naređenje došlo na osnovu mojih predloga o obrazovanju vlade i ministara, koju sam Dankelmanu podneo preko dr Turnera. Sve ono što sam ranije rekao o obrazovanju vlade, odgovara istini i tu nemam ništa da dodam ili izmenim.

Kada je i kako oformljena srpska vlada od pomenutih ministara i kakav je naziv dobila?

— Kao što sam ranije naveo, dr Turner mi je saopštio da 29. avgusta moram biti sa svim ministrima u Skupštini kod Dankelmana, pa sam tako i postupio i označenog dana otišao sa ostalim ministrima kod Dankelmana.

Dr Dankelman nam je pročitao deklaraciju po kojoj se obrazuje srpska vlada na celu sa mnom, kao predsednikom, i navedenim ministrima. Dr Dankelman posle ovog saopštenja, odnosno čitanja deklaracije, čestitao je prvo meni, pa onda svim ministrima redom i poželio nam uspehe u radu.

Srpska vlada dobila je naziv „Srpska vlada narodnog spasa“ Koliko se sećam, ja sam je tako nazvao u prvom svom govoru, upućenom srpskom narodu posle obrazovanja vlade.

Kakve je zadatke Vaša vlada postavila i kakav je plan donela za „upravljanje“ zemljom?

— Vlada je postavila sebi ove zadatke:

prvo, zemlju da umiri,

drugo, da što pre obrazuje oružanu snagu kao potporu mira i reda u zemlji, zatim da zemlju administrativno uredi;

da porušene komunikacije opravi i da uspostavi saobraćaj i zemlju od gladi spase.

Je li uspela Vaša vlada da ostvari gornje zadatke i na koji način?

— Uspela je i to zemlju je umirila na taj način što je protiv komunista upotrebila dobrovoljačke odrede, prvo u okolini Beograda, potom krećući se ka Šumadiji, i komunisti sa sviju strana su upali u užički kraj i pošli su ka Gornjem Milanovcu. Kod Gornjeg Milanovca sudarile su se komunističke jedinice i vladine jedinice i komunisti su odstupili u pravcu Užica u nameri da brane Užice, ili kako su oni nazvali „Užičku sovjetsku republiku“. Zatim su vladine jedinice, potpomognute Nemačkom artiljerijom i motorizacijom, u tri kolone opkolile Užice i isterale komuniste iz užičkog okruga, posedajući granicu Srbije.

Drugi zadatak na ostvarenju reda i mira u zemlji vlada je postigla na taj način, što je formirala od bivših podoficira i oficira jug. vojske dobrovoljačke odrede. Vlada je uspela da formira dvadeset tri dobrovoljačka odreda.

Treći zadatak na ostvarenju administrativne službe vlada je sasvim uspešno sprovela, tako da već 1. januara 1942. cela zemlja imala je okružna i sreska načelstva i pri njima okružne i sreske odbore. Okružna i sreska načelstva imala su administrativno-upravnu vlast, dok su odbori imali samoupravnu vlast.

Četvrti zadatak na obnovi saobraćaja i spasavanju zemlje od gladi sproveli smo na taj način što smo pomoću plaćene radne snage podigli porušene mostove i druge objekte na suvozemnim putevima, a na železničkim mrežama opravili stanice i iskidanu železničku mrežu, tako da su vozovi mogli saobraćati. Narod smo spasli od gladi na taj način što smo izvršili pravilnu raspodelu žita, povlačeći isto iz plodnih krajeva u pasivne krajeve, a naročito u studenički i užički kraj, gde je narod skapavao od gladi.

Vi pominjete „vladine odrede“, objasnite ko je sve činio, odnosno, bio u sastavu tih odreda?

— Dobrovoljački odredi pod komandom generala Stevana Radovanovića, ljotićevci i četnici Koste Pećanca.

Kakav je odnos bio između Vaše vlade s jedne strane, i nemačkih predstavništava: Upravni štab, vojni zapovednik, generalni opunomoćenik za privredu, BDS, BDO i Nemačko poslanstvo, s druge strane?

— Bilo je pet koloseka, odnosno pet Nemačkih ustanova, koje su održavale vezu sa srpskom vladom. Tako, pod Upravnim štabom spadalo je naše Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo prosvete, pravde, pod Virtšaftom— privreda i eksploatacija Srbije — spadalo je Ministarstvo šuma i ruda — trgovine i — poljoprivrede; pod Vermahtom — Nemačka vojna sila — spadali su oružani odredi vlade; pod Ajzenbanfirung — železnička uprava — spadalo je Ministarstvo saobraćaja; pod Post und telegraffirung — spadalo je Ministarstvo pošte i telegrafa. Naime, u svim pomenutim Nemačkim ustanovama postojao je po jedan Nemački referent, koji je držao veze sa pomenutim ministarstvima srpske vlade.

Za kontrolu ministarstava zdravlja (socijalne politike i narodnog zdravlja), — finansija i — građevina postojali su u Upravnom štabu odgovorni referenti za kontrolu tih ministarstava.

Ja, lično, bio sam u direktnoj vezi sa opunomoćenikom spoljnih poslova, koji je bio direktno u vezi sa Ministarstvom spoljnih poslova u Berlinu.

Zašto su Nemci podvrgli Vašu vladu, odnosno ministarstva Vaše vlade, pod kontrolu pomenutih Nemačkih ustanova?

— Radi saradnje i kontrole naše vlade.

Da li su pobrojane Nemačke ustanove, odnosno referenti u tim ustanovama, zaduženi saradnjom i kontrolom, izdavali naređenja pojedinim ministrima Vaše vlade?

— Nisu izdavali naređenja direktno ministrima, već Predsedništvu srpske vlade, a ovo je ta naređenja dalje prenosilo preko Ministarskog saveta na pojedine ministre.

Kakav je odnos bio između Nemačkih vlasti i područnih organa srpske vlade u unutrašnjosti Srbije?

— Po Nemačkim ustanovama u unutrašnjosti i to feldkomandama, ortskomandama, a kasnije Gestapou i Feldžandarmeriji postojali su organi koji su bili veza, odnosno održavali vezu, između naših upravnih i samoupravnih vlasti, s jedne strane, i Upravnog štaba s druge strane. Ovi organi Nemački kontrolisali su u stvari službu i rad naših upravnih i samoupravnih vlasti, tako da je tu bila puna saradnja. Ovo je trajalo sve do dolaska generala Majsnera, komandanta bezbednosti u Srbiji — direktnog organa Himlerovog, kada je Odeljenje bezbednosti našeg Ministarstva unutrašnjih poslova, po naređenju Himlerovom, potpuno prešlo u Majsnerove ruke, tako da je Majsner postao apsolutnim gospodarem Odeljenja bezbednosti i svih područnih organa (Uprava grada Beograda, Odeljenje specijalne policije, Srpska državna straža, Granicina straža, okružna, kao i sreska načelstva po unutrašnjosti Srbije).

Kada je Majsner došao u Srbiju i dokle je ostao na položaju komandanta bezbednosti?

— Ne sećam se tačno datuma, ali znam da je došao u prvoj polovini 1942. g. i na položaju komandanta bezbednosti ostao sve do dva-tri meseca pred povlačenje — napuštanje Nemaca Srbije, kada ga je smenio dr Šefer.

Znači, Nemci su preko Majsnera, kao direktnog organa Himlerovog, uzeli pod svoju punu komandu i upravljanje kako oružane odrede — silu srpske vlade — tako i upravne i samoupravne organe vlade. Je li tako?

— Tako je bilo sa oružanom vladinom silom, a što se tiče upravnih i samoupravnih organa, Nemci su postali gospodari i naredbodavci nad tim organima samo u pogledu službe bezbednosti.

Izlazi, s obzirom na ranije iznesen odnos između Nemačkih ustanova: Upravnog štaba, Vermahta, Virtšafta itd. s jedne strane i Vaše vlade s druge strane, gde su te Nemačke ustanove vršile kontrolu pojedinih Vaših ministarstava, a preko predsedništva vaše vlade čak i naređenja izdavali i s obzirom na ovo što ste sada rekli da je Majsner postao apsolutnim gospodarem vladine oružane sile — izlazi, dakle, to da vaša vlada niti je dobila autonomiju zemlje, niti pak svoju vlastitu i nezavisnu oružanu silu. Prema tome, Nemci nisu ispunili obećanja u pogledu ta dva uslova, koje ste im Vi postavili prilikom obrazovanja „srpske vlade narodnog spasa“. Da li je tako, g. Nediću?

— To je tačno da vlada niti je dobila autonomiju zemlje, niti svoju oružanu snagu. Sama je vlada došla do zaključka da su je Nemci obmanuli.

Kada je Vaša vlada videla da su je Nemci „obmanuli“, ne poštujući obećanu „autonomiju zemlje“ i pravo na svoju oružanu silu?

— Dolaskom Majsnera i propisivanjem uredbe od strane Himlera da Majsner postane gospodarem vladine oružane sile.

Zašto ste Vi posle toga i dalje ostali predsednik takve vlade kojoj Nemci oduzimaju glavne obećane prerogative?

— Ostao sam da se borim sa Majsnerom i da ga smenim.

Jeste li uspeli u tome?

— Jesam, samo je bilo dockan.

Ranije ste izjavili da je Majsner otišao na dva do tri meseca pred povlačenje Nemaca iz Srbije. Znači, da je situacija ostala i nepromenjena za sve vreme okupacije i da ste Vi bili predsednik za to vreme srpske vlade. Izlazi da ste Vi svesno služili okupatoru u borbi protivu srpskog naroda i na štetu njegovu. Priznajete li to?

— Priznajem da sam sarađivao sa Nemcima i svojim radom njima koristio, ali, ovo sam činio da bi pomogao svome narodu.

Ranije, govoreći o odnosu između Vaše vlade i Nemačkih predstavništava, rekli ste da su u pojedinim Nemačkim predstavništvima bili zaduženi pojedini Nemci kao referenti radi održavanja veze sa ministarstvima Vaše vlade. Objasnite nam kako je ta veza održavana i da li je postojao lični kontakt između referenata i Vaših ministara?

— Veza je održavana kako pismenim, tako i usmenim putem, bilo da se radi o izvesnim uputstvima ili naređenjima od strane referenata pojedinih Nemačkih predstavništava, bilo pak i se radi o izvesnim pitanjima koja su referenti postavljali i rešavali sa ministrima moje vlade. Prema tome, između ministara moje vlade i Nemačkih predstavništava preko referenata postojala je lična veza, odnosno kontakt po pitanju saradnje.

Šta je Vaša vlada učinila na privrednom podizanju zemlje kako je tu zadatke postavila?

— Da bi regulisala privredni život, vlada je stvorila plan o dirigovanoj privredi, odnosno donela odluku da se cela privreda planovi privredni usredotoče u jednom centru, a to je u Ministarstvu privrede.

Kome je od ministara bila poverena dužnost donošenja plana o dirigovanoj privredi?

— Plan o dirigovanoj privredi tek je donesen posle rekonstrukcije moje prve vlade. Ovaj plan izradio je dr Nedeljković, ministar privrede, šuma i ruda u mojoj drugoj vladi, odnosno u rekonstruisanoj vladi. Plan o dirigovanoj poljoprivredi izradio je ministar Veselinović, inženjer agronomije i taj plan ušao je u opšti plan o dirigovanoj privredi.

Po čijoj je inicijativi zavedena dirigovana privreda u Srbiji?

— Po inicijativi Nemaca.

Šta mislite, zašto su Nemci davali inicijativu za dirigovanu privredu?

— Da bi što više mogli da iskoriste našu zemlju.

Zašto ste Vi onda, kada ste znali namere Nemaca, pristupi sprovođenju dirigovane privrede u našoj zemlji, ako ste hteli, kako ste ranije izjavili, da pomognete svome narodu?

— Pristupio sam prvo stoga što su Nemci tražili to, a drugo verovao sam da ce dirigovana privreda omogućiti prehranu i samog naroda.

Je li vlada bila samostalna u postavljanju plana o dirigovanoj privredi i u njegovom sprovođenju?

— Potpuno samostalna.

Šta su Nemci izvozili iz Srbije

Jesu li Nemci tražili da plan o dirigovanoj poljoprivredi obuhvati kulturu nekih novih biljaka, koje dotle kod nas nisu gajene?

— Ja se sećam da su Nemci čak i seme davali, za soju, suncokret i repicu.

Šta se od tih biljaka dobijalo?

— Od suncokreta i repice dobijao se zejtin, a od soje mleko, brašno i nekoliko različitih jela, pa čak od nje su se mogli dobiti i neki medikamenti.

Da li so Nemci izvozili za Nemačku zejtin, dobijen od suncokreta i repice i mleko i brašno kao i medikamente, dobijene od soje?

— Nemci od toga nisu ništa izvozili u Nemačku, sve je to ostajalo na upotrebu našem narodu.

A da li su Nemci iz naše zemlje izvozili mast i pravo žito, odnosno brašno?

— Jesu.

Da li su Nemci upotrebljavali mleko dobijeno od soje ili pravo mleko stočno?

— Upotrebljavali su pravo mleko.

Je li Vam jasno zašto su Nemci zahtevali gajenje gornjih kultura?

— Jasno mi je.

A šta Vam je jasno?

— Jasno mi je da su Nemci uzimali ono što je bolje, a narodu ostavljali da podmiruje svoje potrebe sa surogatima.

Vi ste ranije izjavili da ste kao treću tačku svojih uslova podneli doktoru Turneru da se odredi kolike dacije u naturi Vaša vlada treba da izdaje Nemačkoj. Recite veličinu tih dacija u pojedinim proizvodima — produktima?

— Nemci nisu, iako je treća tačka uslova bila prihvaćena, nikada hteli da odrede veličinu dacija u naturi u pojedinim proizvodima-produktima. Koliko mi je ostalo u secanju, Nemci su iz Srbije izvozili prosečno oko 15.000 vagona kukuruza, 4—6.000 vagona pšenice, oko 1.000 vagona zobi, a tako isto raž i ječam. Što se tiče drugih proizvoda kao što su pasulj, krompir, pernate živine, jaja i svega ostalog, ne bih mogao reci u kojim su količinama iznosili, niti je za to bila predviđena određena mera. U naročito velikim količinama izvozili su meso.

Da li su Nemci vršili kakvu naknadu za ove proizvode?

— Nemci su činili nadoknadu time što su isplate vršili po maksimiranim cenama i to u našem novcu, koje su oni sami odredili.

Kakve su dacije Nemci uzimali iz drugih grana naše privrede?

— Preko Ministarstva za šume, Nemci su uzimali, zapravo, izvozili u Nemačku, kako drvo za ogrev, tako i za gradnju, a naročito su izvozili neko drvo mislim od smreče za avione. Preko istog ministarstva takođe su izvozili olovo, bakar, antimon, pirit i zlato.

Jesu li bile predviđene količine drveta i ruda koje su Nemci mogli da izvezu iz zemlje?

— Nemci su vršili eksploataciju šumske i rudne industrije prema svojim potrebama i izvozili u količinama koje su njima bile potrebne. Napominjem, da su bili naročito razradili rudnike bakra u Boru i olova u Trepči.

Kolike su bile novčane kontribucije, koje je imala da isplati Vaša vlada Nemačkoj. Jesu li one bile strogo fiksirane prema trećoj tačci uslova, podnesenih dr Turneru, a koja je tačka, kako rekoste primljena?

— U prvo vreme, kada sam obrazovao vladu, isplaćivali smo Nemačkoj 120 miliona mesečno, pa se ta cifra kasnije stalno pela i u 1944. dostigla je jednu milijardu dinara mesečno. Iz ovoga se vidi da se Nemci nisu pridržavali obećanja da ce fiksirati jednu određenu sumu. Nemci su čak zahtevali 1944. godine i veće sume koje su se gotovo približavale do dve milijarde, ali vlada nije mogla da nade pokrića za tolike sume.

Da li su Nemci taj dobijeni novac na osnovu „prava kontribucija“ izvozili, odnosno iznosili u Nemačku?

— Taj novac je samo delimično iznošen u Nemačku, a uglavnom ostajao je u zemlji i Nemci su s tim novcem plaćali naše produkte po maksimiranim cenama.

Znači, Nemci su sa istim novcem, koji su dobijali od Vaše vlade, „otplaćivali“ sve ono što su iz zemlje izvozili za Nemačku, pa im je čak preteklo da, kako rekoste, i delimično sume novca iznesu u Nemačku. Je li tako?

— Tako je.

Preko koje su ustanove išle te transakcije oko ratne kontribucije?

— Preko Narodne banke.

Da li su Nemci imali svoga predstavnika u Narodnoj banci i, ukoliko jesu, kakva su bila njegova prava?

— Narodna banka je bila autonomna, a Nemci su preko svoga predstavnika vršili nadzornu vlast nad svim poslovanjima i osobljem banke. Ovaj Nemački predstavnik izdavao je upute i naređenja banci za poslovanje.

Pa, kako možete onda reci da je banka bila autonomna?

— Narodna banka je imala samo formalno i po izgledu autonomiju, a po tome, što je postojao guverner banke, direktor, itd, dok je faktički banka bila pod kontrolom i upravom Nemaca.

Ko je vršio nadzornu vlast nad novčanim zavodima i privrednim preduzećima?

—Nadzornu vlast vršili su Nemci.

Kakva je bila uloga GBV pri generalnom opunomoćeniku za privredu?

— Celokupna kontrola našeg privrednog života.

Ko se nalazio na celu GBV?

— Nojhauzen, kao generalni opunomoćenik za privredu Srbije.

Kako je GBV regulisao i preko kojih svojih organa privredni život Srbije?

— Kao sto sam ranije rekao, kod glavnog opunomoćenika za privredu, tj. GBV postojali su referenti koji su bili na vezi sa Ministarstvom privrede i poljoprivrede, predstavljali njihovu nadzornu vlast i davali im upute za rad. Ovu dužnost vršio je prvi pomoćnik Nojhauzena Betner. Pod njim su bile centrale za tekstil, špiritus, šećer, drvo, ugalj, metal, hemijske proizvode.

Drugi pomoćnik Nojhauzena bio je Kajzer i on je držao rudnike i privredna preduzeća.

Znači, Nemci su Vama dali, što se vidi iz svega do sada rečenog, inicijativu za vođenje dirigovane privrede, da bi planski mogli da opljačkaju našu zemlju. Prema čemu ste onda Vi sprečili Nemce da ne pljačkaju Srbiju i ne uzimaju koliko hoće, kako ste to naveli u trećoj tački postavljenih uslova, koju su Nemci „primili“?

— Ne poričem da su Nemci pljačkali zemlju, što je prirodno u odnosu između pobednika i pobeđenog, ali ja sam gledao koliko sam mogao tu pljačku da sprečim.

Da li ste Vi prilikom obrazovanja vlade izdali kakav proglas ili deklaraciju da bi time obavestili narod o stvaranju vlade?

— Prvog septembra ja sam saopštio narodu da je obrazovana vlada preko radija u vidu jedne deklaracije. Ta je deklaracija štampana, koliko se sećam, u „Novom vremenu“. ..Službenom listu“, a i izlepljena je kako u Beogradu, tako i u unutrašnjosti na mnogim mestima.

Šta ste kao osnovno istakli u toj deklaraciji?

— Umirenje zemlje, sprečavanje građanskog rata i stabilizaciju poretka.

Da li ste u toj deklaraciji rekli da „pobednik u ratu našu zemlju nije uništio niti misli da je uništi;“ da je „naš narod ocenio viteško držanje Nemačkog vojnika i da ce na prijateljstvo odgovoriti prijateljstvom;“ „da narod treba da bude zahvalan velikom Nemačkom Rajhu, njegovim predstavnicima u Srbiji na velikoj političkoj uviđavnosti, kojom Nemački Rajh pravilno ocenjuje duh i potrebe srpskog narodu“ i na kraju ..da Nemački Rajh, iako pobednik u ratu neće da bude neprijatelj srpskog naroda“?

— Jesam.

Da li ste u jednom govoru, koji ste docnije držali, izjavili doslovce: „Lažu vas doušnici koji vam stalno šapuću kako su nam Nemci najveći neprijatelji i kako hoće da nas istrebe, rasele i upropaste. Ja vam velim da je njihov osećaj pravičnosti vrlo blizak našim. Nemačka nije bila naš neprijatelj. Ona to nije ni danas i zavisi od nas da ne bude ni sutra“?

— Jesam.

Da li ste u govoru, održanom zarobljenicima, između ostalog, rekli sledeće: „Molim vas da svuda i na svakom mestu budete blagodarni Nemcima, koji su prema vama bili ljudi uvek, a ne protivnici. Isto tako, uvek treba da ste blagodarni i vodi nemačkog Rajha, jer ste Vi došli njegovom velikodušnošću do slobode“?

— Jesam.

Zašto ste slali Aćimovića koncem 1941. u Nemačku?

— Radi obilaska vojnika, podoficira i oficira, koji su se nalazili u zarobljeničkim logorima.

Kakvu ste direktivu tom prilikom izdali Aćimoviću?

— Da obiđe logore i da vidi raspoloženje zarobljenika prema mojoj vladi, kao i to da li žele da se vrate u zemlju i stave na raspolaganje meni, odnosno mojoj vladi.

Kakvi su bili rezultati te misije, koju je imao da izvrši Aćimović?

— Rezultati su bili dobri, jer su se gotovo svi zarobljenici izjasnili i odobrili politiku Vlade narodnog spasa i dali izjavu da žele da se vrate u zemlju i stave meni na raspolaganje. Ispravljam se utoliko što je reč „gotovo svi“ jako izražena, pa je zamenjujem sa rečju „mahom svi“, što je zaista odgovaralo stvarnom stanju.

Šta ste Vi preduzeli posle povratka Aćimovića i podnošenja izveštaja o rezultatima njegove misije?

— Sastavljen je spisak zarobljenika na koje smo računali da se vrate u zemlju i upotrebe kao stručnjaci za izvesne grane privrednog života, i za neke zarobljenike imali smo nameru da udu u sastav vladinih odreda. Isto tako u spisak smo uneli kako bolesne zarobljenike, tako i one za koje su diktirale socijalne potrebe da vrate (porodice materijalno neobezbeđene, bez radne snage itd).

Koliki je broj zarobljenika obuhvatio taj spisak?

— Ne mogu sada da se setim.

Da li su se zarobljenici sa tog spiska vratili u zemlju?

— Spisak je poslan Upravnom štabu na odobrenje, pa su tamo Nemci vršili izmene. Ljotić je ubacio neke svoje ljude, a bilo je i slučajeva da su porodice pojedinih zarobljenika izdejstvovale preko Nemaca da se i ti zarobljenici ubace u spisak.

Spisak je otišao u zarobljeničko odeljenje u Berlin, pa je i tu bilo izmena i reduciranja.

Koliko je zarobljenika tada došlo u zemlju?

— Ne sećam se broja, ali, mogu reci, da je vladu iznenadilo kada je videla medu zarobljenicima dosta onih koje nije tražila.

Je li se taj transport zarobljenika stavio vladi na raspolaganje i kakav ste raspored učinili s njima?

— Stavio se i vlada je, koliko se sećam, četrdeset, pedeset zarobljenika rasporedila kao činovnike u ministarstvima poljoprivrede i finansija, a po prilici isto toliki broj u Vladine odrede.

Da li je medu zarobljenicima bilo takvih koji su ušli u Vašu vladu kao ministri?

— Bilo je, i to dr Nedeljković i Bogoljub Kujundžić.

Kada je sledeći transport zarobljenika stigao i po čijem traženju?

— Ne sećam se kada je stigao sledeći transport zarobljenika, ali u tom transportu, znam dobro, bili su bolesni zarobljenici. Oni su došli po traženju vlade.

Kako je došlo do Nirnberške izjave i ko je bio njen pokretač?

— Prilikom odašiljanja Aćimovića za Nemačku radi obilaska zarobljeničkih logora, izdao sam direktivu Aćimoviću da se obrati u Nirnbergu Kalafatoviću i mome bratu Milutinu, da im izruči moje pozdrave i da se preko njih obavesti o raspoloženju zarobljenika prema mojoj vladi i gotovosti da se vrate u zemlju radi saradnje.

Posle povratka Aćimovićevog došlo je do Nirnberške izjave.

Ko je sastavljao tu izjavu ne mogu tačno reci, ali verujem da su njeni pokretači Kalafatović i moj brat Milutin.

Da li ste Vi postavili Aćimoviću zadatak da se raspoloženje zarobljenika ispita na taj način što bi se povela anketa, gde bi se zarobljenici izjasnili „za i protiv“ Vaše vlade?

— Nisam izričito Aćimoviću rekao da ispita raspoloženje zarobljenika na taj način što bi se izjasnili „za i protiv“, ali ne poričem da je Nirnberška izjava došla kao posledica misije Aćimovića u Nemačkoj.

Koliki je transport zarobljenika posle Nirnberške izjave stigao u zemlju i kako je raspoređen?

— Koliko mi je ostalo u sećanju, mislim da je taj transport brojao oko 1.200 zarobljenika. Činovnici odranije vratili su se na svoja mesta, a oficiri su stupili u SDS i SGS. Medu došavšim zarobljenicima bio je veliki broj graničara i žandarma.

Da li je postojalo neko telo pri vladi ili u Nemačkoj, koje se bavilo specijalno pitanjem zarobljenika, odnosno vrbovanjem istih i njihovim vraćanjem u zemlju?

— Takvo telo nije postojalo, već je pri Predsedništvu vlade bio određen jedan činovnik, koji je vodio statistiku o zarobljenicima, a pri Upravnom štabu kod Nemaca bio je jedan oficir, koji je razmatrao zahteve kako vlade tako i privatnika za povratak zarobljenika u zemlju.

Da li je vlada posle Aćimovića slala još koga u Nemačku radi naših zarobljenika?

— Godine 1943. vlada je slala inženjera Milosava Vasiljevića sa jednim oficirom SDK u zarobljeničke logore sa istim zadatkom, kojim je i Aćimović išao.

— Nije preduzimala nikakve mere.

A da li ste Vi uputili jedan akt zapovedniku Srbije Baderu u kome ga obaveštavate da se u logoru u Osnabriku nalazi oko 340 Jevreja i izvestan broj aktivnih rezervnih oficira, koji su komunistički nastrojeni, kojim ste tražili da se ti Jevreji i oficiri izdvoje od ostalih zarobljenika, da bi na taj način izbegli njihov uticaj?

— Jesam. Uputio sam taj akt.

Da li je general Bader udovoljio ovom Vašem traženju?

— Ja sam mu poslao akt, a da li je on nešto po tome preduzeo — ne znam.

Da li ste pored borbe, koju su Vaši odredi vodili protiv partizana, pozivali narod da partizane hvataju i predaju bilo Vašim odredima, bilo Nemcima?

— Ne sećam se da smo ja i moja vlada činili apel narodu.

Da li ste pružali izvesna obećanja onima koji bi uhvatili ili prokazali partizana?

— Jesam.

Kakva ste obećanja činili za uhvaćene ili prokazane partizane?

— Ne sećam se kakva su to obećanja bila, ali verovatno da sam obećavao neku nagradu.

Kakva bi to i kolika nagrada bila koju ste Vi obećavali?

— Ja sam onako uopšte kazao da ce onaj ko uhvati ili prokaže partizana biti nagrađen, ne govoreći čime i kako.

A zar se ne secate jednog letka koji je široko rasturen i kojim pozivate narod na uništenje partizana, jer mu je to jedini spas. „Zato ih odmah prokažite srpskim oružanim odredima, koji ce se s njima obračunati za spas vaš, vaše dece, vaše krsne slave i imovine. Svaki onaj Srbin ili Srpkinja koji prokažu vodu ili komunističku bandu i time doprinese da se ovi unište, pored velikih nacionalnih zasluga i priznanja otadžbine, biće nagradne i novčanom nagradom od 50—100.000 din.“ Da li se sada secate gospodine Nediću, i priznajete li da je to Vaš letak?

— Sećam se i priznajem da sam napisao taj letak, koji je rasturen po narodu.

A koliku ste nagradu bili raspisali ko uhvati običnog partizana ili ga prokaže srpskim oružanim odredima?

— Nagradu sam bio raspisao po tri hiljade dinara.

Koliko ste dodelili nagrada i u kolikom iznosu?

— Ne poričem da su nagrade dodeljivane, ali koliko ih je dodeljeno, i u kojem iznosu, ne sećam se.

Ko je doneo uredbu o stvaranju „Srpske zajednice rada“ i na čiji predlog?

— „Srpska vlada narodnog spasa“ na predlog ministra socijalne politike i narodnog zdravlja dr Jovana Mijuškovića.

Ko je dao inicijativu za stvaranje „Srpske zajednice rada“?

— Nemci.

Ko je doneo pravilnik „Srpske zajednice rada“ i ko se nalazio na celu „Srpske zajednice rada“ kao njen starešina?

— Ja sam doneo naredbu za sprovođenje radnog i disciplinarnog pravilnika „Srpske zajednice rada“. Kao starešina „Srpske zajednice rada“ bio sam ja.

Kada su vladini odredi preformirani u „Srpsku državnu stražu“?

— Po prilici, u martu mesecu 1942. godine.

Ko je doneo uredbu i kada o ustrojstvu „Srpske državne straže“

— Uredbu je donela moja vlada i to, koliko se sećam, februara meseca 1942.

Koji su razlozi rukovodili vladu da se odredi preformiraju u SDS?

— Razlozi, kojima se vlada rukovodila da se njeni dotadašnji Odredi preformiraju u SDS bili su ti što je Srbija koncem 1942. bila očišćena od komunista, pa je sada trebalo da se stvori jedna oružana snaga za održavanje javnog reda i poretka bezbednosti u zemlji. Otuda je došlo do preformiranja vladinih odreda u SDS.

Pa, zar dotadašnji vladini odredi nisu mogli da uzmu na sebe ulogu „čuvara“ poretka bezbednosti u zemlji. Zašto je trebalo da se, u stvari, ti isti odredi koji ce biti „čuvari“ toga poretka sada prekrste u SDS?

— Dotadašnji vladini odredi bili su više operativne jedinice, pa su zbog toga Nemci od njih zazirali.

Znači, Nemci su bili ti koji su tražili obrazovanje SDS. Je li tako?

— Tačno je da su Nemci, kao što rekoh, zazirali od vladinih odreda i smatrali su s obzirom da su komunisti proterani i da je situacija stabilizovana da se uloga dotadašnjih. vladinih odreda izmeni i da oni postanu čuvarima bezbednosti. Što se tiče samog naziva „SDS“, taj naziv je ponikao u samoj vladi.

Napominjem da su Nemci odbili naš predlog za stvaranjem žandarmerije sa motivacijom, da bi to značilo, ako mi budemo uveli žandarmeriju da imamo svoju državu.

Koliku je snagu predstavljala SDS prilikom formiranja?

— Oko 15.000 vojnika.

Ko je bio komandant SDS prilikom njenog formiranja?

— General Steva Radovanović. Kasnije, on je na traženje Nemaca smenjen i na njegovo mesto je došao general Borivoje Jović.

Komandant SGS bio je pukovnik Pogačar.

Da li je SGS ulazila u sastav SDS?

— Nije.

Čijim su se službenicima smatrali pripadnici SDS?

— Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Ko je bio u to vreme ministar unutrašnjih poslova?

— Ja.

Znači, da je SDS direktno bila podređena Vama?

— Vladi i meni kao predsedniku Ministarskog saveta i ministru unutrašnjih poslova.

Ko je primao oficire, podoficire i vojnike u SDS?

— Na predlog komandanta SDS primalo je Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Izlazi da ste Vi, pošto ste u to vreme bili ministar unutrašnjih poslova vrhovni zapovednik SDS?

— Jeste.

Dokle je SDS ostala pod Vašom komandom?

— Do obrazovanja Direkcije bezbednosti za Srbiju pod generalom Majsnerom.

Šta je onda bilo sa SDS?

— Stavljena je pod komandu Srpske državne bezbednosti, tj. pod komandu šefa SDB Dragog Jovanovića, a ovaj je — Jovanović direktno došao pod Majsnerovu komandu.

Da li je SDS promenila svoj naziv posle dolaženja pod komandu Dragog Jovanovića, odnosno generala Majsnera?

— Nije.

Ko je izdao naređenje za obrazovanje logora na Banjici?

Kada je obrazovan logor na Banjici?

— Godine 1942, meseca se ne sećam.

Ko je izdao naređenje za obrazovanje logora?

— Ja.

Ko je doneo uredbu o kategorisanju logoraša na Banjici?

— Ja.

Ko je izdao naređenje o obrazovanju komisije za kategorisanje logoraša?

— Mislim Dragi Jovanović na osnovu ove uredbe koju sam ja doneo.

Da li je uredba koju ste Vi doneli predviđala tu komisiju?

— Jeste.

Znači da je Dragi Jovanović samo odredio ljude koji ce tu komisiju obrazovati, odnosno u nju ući. Je li tako?

— Jeste.

Na koliko su kategorija po toj uredbi deljeni logoraši?

— Na četiri kategorije.

Da li ste Vi negde kasnije izdali jednu naredbu o konfiniranju politički sumnjivih lica i uzimanja talaca?

— Jesam.

Kada ste izdali tu naredbu?

— Petnaestog avgusta 1944. g.

Je li predviđala naredba kategorisanja sumnjivih lica i talaca?

— Predviđala je.

Koliko je bilo kategorija?

— Šest.

Da li se ta naredba odnosila na „sumnjiva lica“ u vezi sa organizacaijom D. M. i da li su za taoce uzimani simpatizeri, odnosno rodbina pripadnika organizacije D.M.?

— Nije se odnosilo na one koji pripadaju ili podržavaju organizaciju D. M., već samo na komuniste, njihovu rodbinu i one koji komuniste podržavaju.

Naredba se odnosila, uz to, i na negativna lica, neradnike, alkoholičare i sumnjive kriminalne tipove, pa su i oni konfinirani u logor.

Kada je stvoren „Zavod za vaspitanje“ u Smederevskoj Palanci i po čijoj je to inicijativi učinjeno?

— Godine 1943, na predlog ministra prosvete i vera Velibora Jonića.

Da li je donesena neka uredba o obrazovanju toga „Zavoda“, ko ju je radio i na čiji je zahtev donesena?

— Ministarski savet izdao je takvu uredbu koja je radena u Ministarstvu prosvete i vera. Ko je baš na ovoj uredbi radio ne bih mogao sad tačno reci, a znam da je donesena, odnosno izdana, na traženje Velibora Jonića.

Da li ste Vi kao predsednik vlade i ministar unutrašnjih poslova u vezi s bekstvom nekih pitomaca iz „Zavoda“ izdali naređenje da se pri „Zavodu“ dodeli na rad jedan policijski komesar, koji ce tamo vršiti službu po intencijama min. un. poslova?

— Tačno je, izdao sam takvo naređenje, ali sam to učinio po traženju Jonićevom.

Ranije ste izjavili da ste u postavljenim uslovima Nemcima za obrazovanje vlade pod Vašim rukovodstvom, između ostalog, tražili i to da Nemci odustanu od sprovođenja izdate naredbe da se stotinu Srba strelja za jednog ubijenog Nemca, a pedeset za ranjenog, ali da Nemci taj Vaš zahtev nisu prihvatili. Recite dokad je ova naredba ostala na snazi?

— Do septembra meseca 1943.

Kako je došlo do toga da Nemci „odustanu“ od „sprovođenja“ ove naredbe?

— Prilikom moje posete Hitleru u septembru 1943. g. ja sam to uspeo da izdejstvujem lično kod Hitlera.

Kada je donesena uredba o prekim sudovima, ko ju je doneo i kakve su bile pobude za njeno donošenje?

— Datuma se tačno ne sećam, a znam da je bilo u jesen 1941. Uredbu je doneo ministarski savet na predlog ministra unutrašnjih poslova. Pobude za donošenje uredbe bile su te što je u to vreme bio u najvećem stepenu građanski rat.

Ko je u to vreme bio ministar unutrašnjih poslova?

— Bio sam ja, pošto se Aćimović nalazio na putu, ja sam ga zamenjivao.

Znači, uredba o prekim sudovima donesena je na Vaše traženje, odnosno na Vaš predlog. Je li tako?

— Tako je.

Da li je donesena još koja uredba o prekim sudovima?

— Donesena je Uredba o prekim sudovima oružane sile i Uredba o dopuni uredbe o prekim sudovima.

Izlazi da je Vaša izjava besmislena kako ste tobož tražili od Nemaca da ne sprovode više streljanje stotinu za jednoga, što se vidi iz toga da ste i sami doneli Uredbu o prekim sudovima. Sigurno ste mislili da Nemačka naredba nije dovoljna pa ste hteli da im pomognete u uništavanju srpskog naroda. Je li tako g. Nediću?

— Uredbom o prekim sudovima ja sam baš išao na to da sprečim samovolju Nemaca, a nikako da ih pomognem. Nemci su streljali bez suda, a uredba o prekim sudovima predviđa izvođenje na sud.

Recite nam, gospodine Nediću, kada ta uredba predviđa sud, da li predviđa kazne i kakve su te kazne bile?

— Predviđa samo jednu kaznu.

A koja je to kazna?

— Smrtna.

Pa, ima li onda g. Nediću kakve razlike između Nemačke naredbe o streljanju stotinu za jednoga i vaše Uredbe o prekim sudovima?

— Razlika je u tome što Nemci sprovode bez ikakve milosti tu svoju naredbu, a u prekim sudovima sede i sude naši ljudi, koji imaju osećaja prema svome narodu.

Da li Vaši ljudi, koji sede u prekim sudovima, mogu dovesti do izražaja te svoje „osećaje prema narodu“, kada svaki onaj koji se izvede pred preki sud mora po samom slovu uredbe biti osuđen na smrt?

— Baš zbog toga naši ljudi nisu ni hteli da izvode na sud, zato što su bili svesni ako nekoga izvedu na sud, onda ga moraju osuditi na smrt.

A koga ste onda đavola donosili uredbu o obrazovanju prekih sudova, kada niste „hteli“ da izvodite ljude pred te preke sudove?

— Preke sudove smo stvarali radi toga da bi mogli kazniti smrću one, koji su poznati kao zločinci.

A koji su Vam to zločinci?

— Komunisti, koji se uhvate na delu sabotaže ili paljevine, kao i oni koji izvrše neki zločin: ubistvo itd.

Kako ste Vi gledali na uspehe Odeljenja specijalne policije? Da li ste bili zadovoljni rezultatima njihovog rada?

— S obzirom na rezultate koje je Specijalna policija pokazala 1941. prilikom čišćenja okoline Beograda od komunista, ja sam kao ministar unutrašnjih poslova bio zadovoljan rezultatima rada Specijalne policije.

Kasnije, kada je došao Majsner i kada je Specijalna policija došla pod njegovu kontrolu, ja sam bio nezadovoljan postupcima Specijalne policije, o čemu sam govorio upravniku grada Beograda i šefu SDB Dragom Jovanoviću.

Da li ste za te pokazane rezultate Specijalne policije u čišćenju okoline Beograda od strane policije, činili neku pohvalu Specijalnoj policiji, bilo usmenim, bilo pismenim putem?

— Pohvalio sam pismenim putem Specijalnu policiju za njen doprinos u saniranju prilika u Beogradu i okolini.

Da li se secate, g. Nediću, kada ste izdali tu pohvalu Specijalnoj policiji?

— Mislim da sam tu pohvalnicu izdao u prvoj polovini 1942. godine.

Da li ste izdavali još koju pohvalnicu Specijalnoj policiji, kada, i zbog čega?

— Godine 1944, posle otkrivanja magacina sa oružjem, arhivom, radio stanicom, štamparijom itd.. što je sve pripadalo komunistima, pohvalio sam jednom pismenom naredbom rad Specijalne policije i istakao neke njene organe, od kojih se sećam Dragog Jovanovića, Paranosa, Bećarevića i još neke agente.

Da li je u vreme kada ste učinili ovu pohvalu bio Majsner još uvek šef Direkcije bezbednosti Srbije?

— Nije bio. U to vreme na celu Direkcije nalazio se, dr Šefer, šef Gestapoa, koji je došao kao šef Direkcije na mesto Majsnera.

Netačna je tvrdnja, g. Nediću, da ste Vi izdali pohvalnu naredbu Specijalnoj policiji u prvoj polovini 1942. i to, kako kažete, kada je Specijalna policija bila pod Vašom kontrolom kao ministra unutrašnjih poslova. Još manje je tačno da ste posle stavljanja Specijalne policije pod kontrolu Majsnera bili nezadovoljni njenim radom. Vi ste tu pohvalnu naredbu izdali 5. marta 1943. g., znači u vreme kada je Specijalna policija bila pod Majsnerom. Priznajete li to?

— Nisam mogao da se setim i verovao sam da je to bilo 1942. pre nego što je policija došla pod Mjasnerovu kontrolu.

Ko je i kada doneo uredbu o osnivanju ustanove „Zemlja i rad“?

— Moj Ministarski savet u aprilu 1942. g.

Ko je organizovao odlazak delegacije seljaka u Vinicu i sa kakvim ciljem?

— Obrazovao sam ja po predlogu šefa propagande Đorda Perića. Cilj odašiljanja ove delegacije u Vinicu bio je da vidi masovnu grobnicu od poljskih oficira, što su ih pobili boljševici.

Koje ste još uredbe, pored do sada nabrojanih , doneli za vreme svoga predsednikovanja pod Nemcima?

— Ne mogu da ih sve nabrojim, pošto je veliki broj tih ured bi donesen.

Da li biste se setili ako bismo Vam u tome pomogli?

— Moguće da bih se setio.

Jeste li doneli uredbu o isplati dodataka na redovne mesečne bruto prinadležnosti izvršnim organima koji se upotrebljavaju u borbi protiv komunista M. S. br. 1438 od 16. X 1941. g.?

— Sećam se te uredbe i tačno je da je ona donesena.

Secate li se uredbe o novčanim i materijalnim snabdevanjima četničkih i dobrovoljačkih oružanih odreda i ko je doneo?

— Sećam se, tu uredbu je doneo Ministarski savet.

Na čiji predlog je donesena ta uredba?

— Na moj predlog, pošto sam ja tada bio ministar unutrašnjih poslova.

Secate li se sledećih uredbi i ko ih je doneo:

Uredba po izvanrednim ovlašćenjima za regulisanje služ. odnosa u resoru min. un. poslova od 23. X 1941. g. br. 1517.

Uredba o izvanrednim ovlašćenjima za unapređenje, prevođenje periodske povišice i dodatak na službu službenika u žandarmeriji od 30. X 1941. g. br. 1633.

Uredbe o odlaganju izvršenja protiv lica koja se nalaze na dužnosti u žandarmeriji, obrazovanoj za borbu protiv pobunjenika ili u odredima pomoćne žandarmerije ili u zarobljeničkim logorima, br. 270 od 22. I 1942. g.

Uredbe o postavljanju državnih i samoupravnih službenika, koji su bili u dobrovoljačkim, odnosno u četničkim odredima Srpske vlade, br. 346 od 4. II 1942. g.

Uredbe o naknadi štete pričinjene ilegalnom akcijom.

Uredbe o obrazovanju celokupne službe SDS od 10. VIII 1942. g. br. 3143.

Uredbe o komesaru vlade za teritoriju Uprave grada Beograda i srezove vračarski, gročanski i posavski o vanrednim ovlašćenjima okružnih načelnika br. 737 od 19. IV 1944. g.

Uredbe o prinudnom vaspitanju omladine u Zavodu u S. Palanci br. 2826 od 15. VII 1942.

Uredbe o obaveznom radu i ograničenju slobode uposlenja br. 2324 od 14. XII 1941.

Uredbe o organizaciji službe za obnovu Srbije br. 1062 od 13. III 1942. g. zv. „Nacionalna služba“.

Uredbe o obaveznom radu i seci, izradi i prevozu drveta kao saradnja nac. službe za obnovu Srbije kod ovih radova br. 3079 od 5. VIII 1942.

Uredbe o isplati prinadležnosti penzionera, koji su dobrovoljno otišli na rad u Nemačku, br. 1533 od 11. VI 1943. g.

Uredbe o izradi i isporuci kudelje na području Srbije, izuzev Banata, br. 8533 od 19. IX 1941.

Uredbe o izradi i isporuci kudelje na području Srbije sa važnošću za Banat.

Uredbe o prijavi i otkupu ovce vune na okupiranoj teritoriji Srbije br. 4187 od 3. IX 1941.

Uredbe o sakupljanju i iskorišćavanju životinjskih dlaka br. 542 od 2. IX 1941.

Uredbe o prinudnoj prodaji jamskog drveta br. 128 od 28. XI 941.

Uredbe o obaveznoj ponudi i izvozu svih vrsta perja u Srbiji Banatu br. 2329 od 15. XII 1941.

Uredbe o rukovanju žetvom žitarica, uljanih i mahunastih plodova, br. 2678 od 6. XII 1942.

Uredbe o regulisanju prometa lucerke i crvene deteline br. 3530 od 10. 9. 1942.

Uredbe o sakupljanju, oduzimanju i predaji strižene i tabane vune br. 795 od 18. III 1943. za Srbiju i br. 846 od 26. III 1943. za Banat.

Uredbe o oduzimanju imovine licima osuđenih zbog krivičnih dela izvršenih u cilju komunizma ili anarhizma br. 1063 od 13. III 1942.

Uredbe o državnom ratnom prirezu, br. 3097 od 12. VIII 1942.

Uredbe o eksproprijaciji nepokretnih dobara za potrebe preduzeća od opšte privredne važnosti, br. 3245 od 19. VIII 1942.

Uredbe o pripadanju imovine Jevreja Srbiji, br. 3313 od 26. VIII 1942. godine.

— Sve navedene uredbe doneo je moj Ministarski savet, na čijem sam celu ja bio kao predsednik, a po predlogu pojedinih resornih ministara.

Secate li se još koje naredbe, donesene od strane Vaše, pored onih koje ste ranije naveli?

— Bilo je tih naredbi dosta, ali se ne bih sada mogao setiti koje su sve i kakve naredbe donesene.

Secate li se naredbe predsednika Ministarskog saveta o organizaciji rad. jedinica za radnike, radnu stoku i poljoprivredne mašine u svim seoskim i grad. opšt. na teritoriji banatskog okruž. načel. br. 1336 od 30. III 1942. i da li ste Vi ili Ministarski savet doneli ovu naredbu i po čijem predlogu?

— Ne sećam se da li sam ja lično doneo ovu naredbu ili zajedno sa Ministarskim savetom. Takođe se ne sećam po čijem predlogu je donesena ta naredba.

Secate li se sledećih naredbi:

Naredbe o obaveznom radu i o ograničenju uposlenja fizičkih radnika u preduzećima za izradu hartije.

Naredbe o obaveznom radu i o ograničenju slobode uposlenja svih rudarskih i topioničarskih preduzeća, uključivo njihovih prometa.

Naredbe o obaveznom radu i ograničenju slobode uposlenja fizičkih radnika u rudnicima uglja.

Naredbe o obaveznoj prijavi zidarskih, betonskih, tesarskih i stolarskih radnika.

Naredbe o obaveznoj predaji viškova pšenice — i ko je sve te naredbe i po čijem predlogu doneo?

— Sećam se svih tih naredbi. Ja sam ih doneo i potpisao, ali samo po predlogu Ministarstva rada, socijalne politike i zdravlja.

Je li vam Ministarstvo socijalne politike, narodnog zdravlja i rada predložilo i naredbu o obaveznoj predaji viškova pšenice?

— Nije to, već Ministarstvo poljoprivrede

Sta mislite, g. Nediću, kome su koristile i za čiji su račun donesene sve gore navedene uredbe i naredbe?

— Koristile su Nemcima. ali su koristile i nama.

Kako je došlo do Vaše posete Hitleru i s kojim ste ciljem i po čijem pozivu išli kod Hitlera?

— Zbog pogoršanih prilika u Srbiji, odnosno zbog teške situacije srpskog naroda, do koje je došlo usled samovolje Majsnera i Nojhauzena, i drugih Nemačkih oficira, koji su se izvlačili sa fronta i dolazili u Srbiju, odlučio sam da posetim Hitlera i Ribentropa, izložim sve nevolje srpskog naroda i tražim da se okupatorski režim olakša.

Na pomisao da učinim posetu Hitleru i Ribentropu došao sam sam, pa sam se obratio dr Bencleru, Nemačkom poslaniku i molio ga da mi izdejstvuje dozvolu za ovu posetu, odnosno da me prime Hitler i Ribentrop.

Pored rečenog, kao glavni cilj moje posete Hitleru, i Ribentropu bio je taj, da ih molim da obustave dalje sprovođenje naredbe o streljanju stotinu Srba za jednog ubijenog Nemca, kao i ukidanje Nemačkih kaznenih ekspedicija, upravo njihovo slanje u Srbiju.

Dalje, imao sam nameru da molim Hitlera i Ribentropa da se stvori jedan Nemački centar za Srbiju, s kojim bi se mi sporazumevali, a ne kao što je dotad bilo da se iz svih Nemačkih ustanova izdaju naređenja zbog čega je dolazilo do disharmonije između naših vlasti i Nemačkih. Naime, ukoliko bi se dolazilo do sporazuma između naših vlasti i neke Nemačke ustanove, neka druga Nemačka ustanova bi se umešala, tako je dolazilo do pometnje u tim odnosima i vezama.

Da li ste se Vi savetovali sa nekim ministrima o toj poseti Hitleru i Ribentropu. ili možda sa nekim drugim ljudima, bliskim Vašoj vladi?

— Ja sam na jednoj sednici učinio predlog za ovu posetu Hitleru i Ribentropu, pa su se svi ministri s time složili.

Van vlade o ovoj poseti savetovao sam se sa Cincar-Markovićem, Spalajkovićem. Ljotićem, Ilijom Mihailovićem. Vladom Ilićem, i još nekim, koje sam po boravio i svi su se oni slagali s time da ja učinim tu posetu.

Ko Vas je zvanično obavestio da ce vas primiti Hitler i Ribentrop?

— Dr Bencler, a pre toga Kranholc mi je rekao da ima izgleda da ću biti primljen kod Hitlera i Ribentropa.

Kada ste i sa kime otišli u Berlin radi posete kod Hitlera i Ribentropa?

— Pošao sam 17. septembra 1943, avionom, a u pratnji dr Benclera i Kronholca, kao zvaničnog tumača.

Gde je došlo između Vas i Hitlera do susreta i u čijem prisustvu?

— Do Berlina smo išli avionom. a odatle cele noći između 17. i 19. septembra putovali smo vozom (D-cug) u istočnu Prusku do železničke stanice Eden. Od te stanice išli smo automobilom jednu desetinu minuta u neku ogromnu veliku šumu, gde je bila smeštena Nemačka Vrhovna komanda.

Nešto ispred 12 sati mi smo bili stigli 19. septembra na železničku stanicu u Edenu. Bencler mi je već bio ranije saopštio da na toj stanici treba da sačekamo Ribentropa. Oko dva sata nakon čekanja na toj stanici stigao je Ribentrop, svojim specijalnim vozom u pratnji Nojbahera i Fezelmajera. Ručali smo svi zajedno u restoran-vagonu Ribentropovog voza, pa je Ribentrop u 16 sati posle podne otišao sa Nojbaherom i Fezelmajerom u Vrhovnu komandu, s tim da će doći kod nas u četvrt do šest Hitlerov ađutant i prihvatiti nas. Ostatak vremena do dolaska ađutantovog proveo sam u šetnji sa Benclerom i Kranholcom. Tačno u određeno vreme, Hitlerov ađutant sa dvoja kola — automobila stigao je i prihvatio nas.

Kao što ranije napomenuh, od stanice smo putovali deset minuta do sedišta vrhovne komande, koja je bila raspoređena po barakama u šumi.

Ispred jedne barake sačekali su me prvi Hitlerov ađutant, dežurni oficir i Ribentrop. Ribentrop je uveo mene, Benclera i Kronholca kod Hitlera, koji je bio sam.

Koliko je trajao razgovor sa Hitlerom, šta je bio predmet tog razgovora i kako se završio?

— Sastanak je trajao oko dvadeset minuta. Hitler je već bio obavešten od Ribentropa zbog čega sam ja došao, jer sam ja to Ribentropu izneo na stanici u Edenu. Hitler je bio nezadovoljan mojim zahtevima, a naročito zahtevom da se ukine naređenje „za jednog stotinu“ i kazao: „Vi ste me Srbi dva puta za srce ujeli i treba ne stotinu za jednog, već hiljadu za jednog“. Dalje je rekao: ako ga još jednom ujedemo za srce da ce sravniti celu Srbiju i da je Srbija nezahvalna, kako ju je on spasao 1933. kada su plutokratske zemlje htele ekonomski da je upropaste, kupujući njene produkte u bescenje.

Na šta je Hitler mislio kada je kazao da su ga Srbi dotle „dva puta ujeli za srce“?

— Na odbijanje pakta i napada Srba na njegove jedinice posle kapitulacije Jugoslavije.

Pa, kakvi su rezultati bili te Vaše posete Hitleru i Ribentropu; da li je medu vama došlo do neke saglasnosti i kakve su odluke donesene?

— Hitler je rekao da je izdao široko ovlašćenje Nojbaheru, koji će doći u Srbiju i da će se u njemu, kao rukovodećem centru, usredsrediti sve ustanove.

Ukinuta je Nemačka naredba da se za jednog ubijenog Nemca strljaju sto Srba, a za ranjenog pedeset.

Dalje, Hitler je obećao da više u Srbiju neće dolaziti kažnjene Nemačke divizije. Da ce Nojbaher ispitati slučajeve onih Nemačkih oficira, koji su došli sa fronta i uvukli se u Srbiju po Nemačkim ustanovama. I, najzad, da ce biti uklonjeni Nojhauzen i Majsner, upravo da ce ispitati Nojbaher krivice Majsnera i Nojhauzena, pa ako nade da su krivi, biće uklonjeni.

Da li su Nemci posle Vašeg povratka iz Nemačke obustavili streljanje Srba?

— Streljanja su vršena, ali ne u onoj proporciji, koja je bila ranije.

Pa, Vi ranije izjaviste da je Hitler rekao zbog toga „što su ga Srbi dva puta ujeli za srce, trba streljati ne stotinu za jednog, nego hiljadu za jednog.“ Otkud da se tako odobrovolji i da smanji tu „proporciju“?

— Ta proporcija se stvarno smanjila, ali je Nojbaher to pripisivao sebi, pošto je on posle moga odlaska od Hitlera i sam molio Hitlera da se više ne streljaju Srbi po onome „stotinu za jednog“.

Znači, da je to Nojbaherova „zasluga“, a ne Vaša?

— Pa, tako je, samo ja sam bio pokretač.

Kada ste prvi put uhvatili vezu sa Dražom Mihailovićem?

— Početkom septembra meseca 1941.

Kako je došlo do ove veze i po čijem traženju?

— Odmah posle obrazovanja vlade, koliko se sećam, 4. ili 5. septembra, kod mene je došla, u Predsedništvo vlade, jedna delegacija od D. M. na celu sa p. pukovnikom Đurićem i majorima Aleksandrom Mišice i Radosavom Đurićem.

Kakvim je ciljem ova delegacija došla kod Vas, kakve ste razgovore s njom vodili i koje ste zaključke doneli?

— Cilj ove delegacije bio je uspostavljanje veze između mene i Draže na bazi borbe protivu partizana. Pokazali su mi punomoćje potpisano lično od Draže Mihailovića, sa ovlašćenjem da mogu sa mnom voditi razgovore i doneti potrebnu odluku.

Razgovori su tekli tako što su mi izložili kako je došlo do okupljanja četnika pod vodstvom Draže Mihailovića, zatim da su se četnici skoncentrisali na jednom prilično uskom prostoru i to na planinama južno od Valjeva, pa da zbog oskudice u hrani gladuju. Dalje su izložili da su komunisti počeli da napadaju vlasti, građane i da pale žita, zbog čega Nemci vrše represalije nad stanovništvom. Isto tako izneli su kako je na jednom sastanku između Draže Mihailovića i Koste Pećanca, kao i nekih oficira ove dvojice, trebalo da dođe do saradnje Draže Mihailovića i Koste Pećanca, ali se nisu mogli složiti po pitanju vodstva, a naime, Pećanac je na tom sastanku postavio zahtev da on bude vrhovni komandant svih četnika, a Draža Mihailović načelnik štaba, dok je Draža postavljao da on dobije ulogu vrhovnog komandanta, a Pećanac da bude neka vrsta počasnog komandanta štaba, pa su se zbog toga razišli. Kao zaključak izlaganja te delegacije bio je da se između moje vlade i Draže Mihailovića stvori zajednička saradnja za borbu protiv komunista u cilju njihovog uništenja.

Ja sam pristao na saradnju sa Dražom Mihailovićem i obećao mu pomoć. To je bio zaključak pregovora između mene i te delegacije.

Da li ste Vi, tom prilikom, sa delegacijom napravili kakav pismeni ugovor o saradnji, ili ste se samo usmeno sporazumeli i na šta se taj ugovor, odnosno sporazum sve odnosio?

— Pismeni ugovor između mene i te delegacije nije pravljen, s obzirom da su sva trojica iz te delegacije bili moji oficiri i meni dobro poznati, pa sam smatrao da nema potrebe za pismenim ugovorom, a oni to nisu ni tražili.

Između nas je napravljen sporazum u sledećem:

1. O saradnji između mene, odnosno moje vlade, i Draže Mihailovića za borbu protivu komunista u cilju njihovog uništenja.

2. Da im izdam odmah novčanu pomoć da bi mogli izdati plate oficirima i podoficirima kao i to, da bi mogli kupiti životne namirnice za ishranu vojske.

3. Da odredim odmah jednog oficira za vezu koji ce biti stalno pri štabu Draže Mihailovića.

4. Da preko Nemaca izdejstvujem legalizaciju Draže Mihailovića i njegovih četnika u tome da ih Nemci ne gone i da se mogu slobodno kretati.

5. Da posle čišćenja, odnosno uništenja komunista u Srbiji, moja vlada ukaže potrebnu pomoć Draži Mihailoviću radi smirenja građanskog rata u Bosni i Grnoj Gori.

6. Da posle formiranja vladinih odreda, s kojima se bilo započelo, donose se jedan operacijski plan između mene i Draže za cišćenje Srbije od komunista.

Ovo su uglavnom odredbe sporazuma o saradnji između mene i Draže Mihailovića.

Da li je ostvaren i u kolikoj meri ovaj sporazum, napravljen sa tom delegacijom, o saradnji između Vas i Draže Mihailovića?

— Od tog sporazuma o saradnji odmah su ispunjene sledeće tačke:

1. Izdao sam novčanu pomoć, ne sećam se koliku, i delegacija je tu novčanu pomoć ponela sa sobom.

2. Otišao sam odmah kod zapovednika Srbije generala Dankelmana i izneo mu dolazak delegacije Draže Mihailovića i ugovor s njom napravljen. Rekao sam Dankelmanu da Draža traži legalizaciju svoju i svojih četnika, s tim da se mogu nesmetano kretati, bez bojazni o progonjenju i ubijanju od strane Nemaca, da bi mogli povesti borbu protivu komunista. Dankelman je odmah prihvatio traženu legalizaciju i izdao naređenja u tom smislu Nemačkim jedinicama.

3. Odredio sam generalštabnog majora Marka Olujića za vezu između mene i Draže Mihailovića.

Napominjem, da Marko Olujić nije odmah pošao u štab kod Draže Mihailovića. Ne mogu da se setim koliko je vremena prošlo od njegovog polaska kod Draže Mihailovića, kada je bio uhvaćen negde na putu za Suvobor, od strane komunista, sa operacijskim planom o sadejstvu između vladinih odreda i četnika Draže Mihailovića za čišćenje Srbije.

Kako se dalje razvijala saradnja između Vas i Draže Mihailovića?

— Obavešten sam da je Draža prihvatio ceo onaj sporazum, odnosno odredbe tog sporazuma, napravljenog između mene i njegove delegacije.

Napomenuo sam da sam bio poslao oficira za vezu majora Olujića u štab kod Draže. Uskoro, posle toga, ne znam da li koncem septembra ili početkom oktobra, pozvao me je Dankelman jako ljut i pokazao mi sporazum napravljen između Tita Draže. Dankelman je rekao kako je Draža obmanuo i njega i mene i pitao me kako sam ja mogao garantovati da je Draža nacionalan i da ce se boriti protivu komunista, na osnovu čega je i legalizovao Dražu Mihailovića i njegove četnike, dajući im punu slobodu kretanja.

Posle saopštenja Dankelmana o tome da su Tito i Draža napravili sporazum, prekinuo sam svaku vezu sa Dražom. Tek negde u 1944. veza između mene i Draže ponovo je uspostavljena.

Kako je 1944. i u koje vreme došlo do oživljavanja odnos između Vas i Draže?

— Odmah posle održanog kongresa u selu Ba došao je kod mene delegat Crne Gore na kongresu u Ba, Zuber, vlasnik plovidbenog brodarskog preduzeća „Boka“ i rekao mi da ga je poslao Draža da bi se stvorila platforma o zajedničkoj saradnji između mene i njega — Draže: Zuber je istakao da je narod razjedinjen i da to samo koristi Nemcima pa je, stoga, potrebno da se narod ujedini kroz ovaj sporazum između mene i Draže: Ja sam Zuberu, prigovorio na tu poruku Dražinu da je Draža čovek nestalan i da vrda, na što mi je Zuber uzvratio da to sada neće biti, pošto se oko Draže nalaze ljudi kao što je Aca Akskentijević, Đura Đurović i dr.

Između mene i Zubera nije došlo konačno ni do kakvih zaključaka, niti sam ja obećao saradnju, samo što sam pri rastanku rekao Zuberu da ću o svemu tome razmisliti.

Negde preko leta 1944. obavestio me je Aćimović da je potrebno da odredim delegate kod Draže i da je Draža izjavio kako bi voleo da moj delegat bude cika Ilija, misleći na Iliju Mihailovića. Industrijalca. Ja sam prihvatio ovaj predlog i rekao Aćimoviću da Ilija Mihailović može biti moj predstavnik kod Draže. Pored Ilije Mihailovića, odredio sam i Dimitrija Ljotića, kao svoga predstavnika. Draža Mihailović sa svoje strane naimenovao je kao delegate kod mene Vladimira Jovanovića, bivšeg policijskog pisara, a docnije sreskog načelnika i kapetana Rakovića.

Veza između mojih delegata i Dražinih obavljana je i pismenim putem i ličnim kontaktom, naime, Ilija Mihailović je lično odlazio u štab kod Draže, a primao je i poštu od delegata Dražinog Vladimira Jovanovića. Ilija Mihailović je meni tu poštu redovno dostavljao. Radilo se o raznim zahtevima postavljenim od Draže, a najviše po pitanju postavljanja ili smenjivanja pojedinih okružnih i sreskih načelnika.

Dok je Ilija Mihailović, kao što rekoh, odlazio vrlo često kod Draže kao moj predstavnik, dotle Ljotić, i ako je išao u nekoliko mahova u štab kod Draže, od Draže nije bio ni jedanput primljen. Razlog što Draža nije hteo da primi Ljotića, leži u netrpeljivosti Dražinoj prema Ljotiću, tako da uvek kad bi Ljotić traži sastanak sa Dražom, Draža bi se pod raznim izgovorima pravdao, govoreći da ga ne može primiti, i šaljući mu svoje potčinjene komandante na razgovor. Raković je došao u Beograd nege sredinom leta 1944. godine. Kod mene je redovno navraćao kabinet. Inače, Raković se slobodno kretao kroz Beograd obično automobilom. Na njegov zahtev, ja sam ga povezao u svom kabinetu sa Nojbaherom. Posle ovoga, Raković je tražio da ga povežem sa zapovednikom Srbije, generalom Felberom.

Pitao sam načelnika štaba generala Gajtnera da li ce Felber primiti Rakovića, pošto sam prethodno objasnio ko je Raković i da želi taj sastanak, na što mi je Gajtner dao potvrdan odgovor. Raković je otišao kod Gajtnera, a ovaj ga onda predstavio, odnosno povezao sa Felberom. Nakon ovog povezivanja Rakovića sa Nojbaherom, i Felberom, Raković je kod mene slabije navraćao.

Da li je između Vas i Draže došlo do ličnog kontakta, kada, i po čijem traženju?

— Došlo je do ličnog kontakta i to, koliko se sećam, avgusta meseca 1944. g. Do ovog kontakta došlo je preko Dragog Jovanovića, kome sam se ja obratio da me dovede u vezu sa Dražom.

Koje su bile pobude da se povežete sa Dražom?

— Sami događaji koji su pokazivali propast Nemačke stvorili su kod mene pobudu da se sastanem sa Dražom.

Gde ste se sastali sa Dražom, u čijem prisustvu i kakav je prvi susret bio između Vas i Draže?

— Noću oko 11 časova sastao sam se sa Dražom u jednoj maloj kućici sela Ražane.

Tu sam zatekao, pored Draže, pukovnika Baletića, potpukovnika Lalatovića, majora Račića i majora Kalabića. S moje strane bili smo ja i Dragi Jovanović.

Susret, kako između mene i Draže, tako i ostalih oficira, koje smo zatekli tu, bio je srdačan i prijateljski. Sećam se da sam se sa Kalabićem poljubio i Kalabić mi je rekao: „Zaštitnik moga jadnog oca“, stavljajući mi glavu na grudi.

Kako je tekao razgovor između Vas i Draže?

— Draža je tražio od mene da mu izložim opštu situaciju i razvoj budućih događaja, na šta sam mu ja kazao da Nemci propadaju i da ce morati uskoro da se povuku iz zemlje. Predočio sam mu opasnost od komunista, koji nadiru sa sviju strana, pa da je, stoga potrebno da se obrazuje jedan srpski front od mojih odreda i četničkih, pa da tako ujedinjeni brzo i efikasno spasimo srpstvo i Srbiju od komunističkog upada.

Draža me je saslušao i prihvatio moje izlaganje i predlog. Sa svoje strane rekao je da ima vezu direktno sa Londonom i Englezima i da dobija izveštaje o situaciji iz prve ruke. Dalje je kazao kako ce se Englezi iskrcati na Jadranu, gde ce uhvatiti s njima vezu i da ce Englezi doći u našu zemlju radi obuvanja mira i reda.

Kakvu je pomoć Draža od Vas tražio i kakav ste sporazum u pogledu te pomoći napravili?

— Oružje, municiju, novac, odelo, obuću i hranu. Sporazumeli smo se da oružje i municiju izdejstvujem preko Nemaca, pošto ce na tome raditi i Raković, za koga je Draža rekao da je u Beogradu i da ga je obavestio o tome da ce Nemci dati oružje i municiju. No, ja se sada ne sećam kolike su bile količine oružja i municije. Znam da se radilo o velikim količinama pušaka, puščanih i mitraljeskih metaka, puškomitraljeza i bacača, granata, što mi je Draža sve dao ispisano na hartiji. U pogledu novca bilo je odlučeno da moja vlada izdaje podoficirima i oficirima Draže Mihailovića, na ime prinadležnosti, mesečno po sto miliona dinara. Dalje smo se sporazumeli da se sve oružane formacije vlade stave pod komandu Draže Mihailovića radi koordinacije u borbi protivu komunista.

Draža Mihailović sa svoje strane garantuje da dobijeno oružje i municija neće biti upotrebljeni protivu Nemaca.

Koliko ste i u čemu ispunili ove odredbe ugovora između Vas i Draže Mihailovića?

— Ugovor je samo delimično ispunjen i to predajom sto miliona dinara, obuće i odela za deset hiljada vojnika i izvesne količine hrane iz magacina SDS.

Sto se tiče oružja i municije, obratio sam se Nojbaheru i predao mu spisak primljen od Draže. Nojbaher je napravio zamerku da je to preterano.

Pukovnik Boško Pavlović, koji je bio zaposlen u Predsedništvu vlade, išao je zajedno sa Rakovićem i podizao oružje i municiju. Kolike su količine oružja i municije Nemci izdali, nije mi poznato, znam toliko da je Raković bio nezadovoljan na dobijenim količinama. Čini mi se da su Nemci izdali svega oko deset hiljada pušaka.

Zapisnik mi je pročitan i sve navode u njemu priznajem za svoje. Dao sam ih bez ikakvog fizičkog pritiska.

Islednik: Miloš Isaković

Saslušani: Milan Đ. Nedić

Zapisničar: Milica Radojicic

Beograd

5. II 1946.

Zapisnik saslušanju Milana Nedića, Rađeno u kancelariji OZN-e za Srbiju 29. i 30. februara, kao i 1, 2. i 3. februara 1946, Pogledi, 25. 11. 2012.

Videti takođe: DOKUMENT: Zapisnik sa saslušanja predsednika vlade okupirane Srbije: Poslednjih šest dana Milana Nedića, Politika;