Levica, desnica, centralno

Emisija je otvorena aktuelnim zapletom oko urne Nikole Tesle i pitanjem šta se krije iza čitave priče. Paković smatra da pitanje premeštanja urne, iako na prvi pogled izgleda kao sukob sekularizma i klerikalizma, ima u biti drugačije uzroke: „Taj sukob u čitavoj Evropi uvek postoji i javlja se u različitim formama i temama, ali nisam siguran da premeštanje urne ovde ima snagu čvorišta preko kog bi se lomila pitanja sekularizma i klerikalizma. To jeste simptom, ali mi se čini da je Srpska pravoslavna crkva (SPC) izgubila neke teme na kojima je temeljno radila i proizvodila poraze poslednjih 25 godina. Pitanje je zašto SPC sa velikih pitanja na braniku vere i nacije, pravoslavlja i srpstva, pada na nivo premeštanja urne i ulazi u kolotečinu svih mogućih premeštanja – premeštanja spomenika i zemnih ostataka Dimitrija Tucovića, menjanje naziva ulica… Crkva time ulazi u drugi nivo sukoba i otvara nešto što do sada nije bilo toliko vidljivo, sukoba unutar sebe same. Otkriva se kolika je nemoć poglavara SPC i da on na nekim od tih zatvorenih rasprava služi za podsmeh mnogim episkopima koji, očigledno, imaju veću moć.“

Milenković je saglasan sa Pakovićem i dodaje da ukoliko se pitanje postavlja u terminima sekularizam–klerikalizam, deluje kao da zaista ima nečeg ozbiljnog, jer u tom sukobu postoji nešto zanimljivo, istorijski obojeno: „Ovde je reč o pokušaju da crkva zadrži zamah koji je dobila sa Miloševićevim periodom. Ona taj zamah želje za vladanjem nikada nije gubila, ali sada se javljaju unutrašnji problemi. Crkva je uprkos tim problemima osetila fini trenutak da krene u akciju u borbi za vlast. Čitava priča sa preimenovanjem ulica primer je pokušaja da se prošlost reinterpretira. Najzanimljivije mi je što se pokazuje da prošlost uvek živi na taj način što je mi iz sadašnjosti iznova stvaramo. Na delu je uvek, a naročito u nestabilnim društvima kakvo je naše, borba za prošlost. Ono što se dogodilo, dogodilo se na nepovratan način, ali je naše tumačenje uvek podložno ponovnoj interpretaciji. To je dokaz da prošlost nije mrtva, da neprestano živi.“

„Reč je o regrutovanju prošlosti za potrebe današnjice, koje može da ima i pozitivno usmerenje“, kaže Paković. „Očigledno toga ovde nema. Mi se vrtimo u krugu permanentne repatrijarhalizacije društva, tihe ljubavi prema monarhiji. Uvek sam razmišljao o ljudima koji žive u tim ulicama, šta se njima dešava kada se naziv promeni. Na prvi pogled, ništa. Ništa se ne menja ni u socijalnom, a ni u političkom smislu. Međutim, u dubljem sloju nije svejedno da li neko živi u Ulici Ive Lole Ribara ili Svetogorskoj. Mi decenijama živimo u semantičkoj konfuziji. Ona se pojavljuje i na drugim poljima, a ostala se ne raščišćavaju. Lovi se u mutnom, kao i kod Miloševića. Ne vidi se mnogo, nema perspektive, niko ne pravi dugoročne planove, već gleda šta sada može da uzme. Neko se sada setio urne, ostali su bili zaludni, nisu imali šta drugo da rade i to su prihvatili. Bavljenjem nevažnim stvarima, prikrivaju se ozbiljne teme.“

Jedno od pitanja koje je trenutno aktuelno jeste i polemika o ćirilici i latinici, izazvana inicijativom listova čija se izdanja štampaju na ćirilici da bi bila oslobođena plaćanja PDV-a jer, kako se navodi, čuvaju nacionalni identitet. Milenković smatra da je ova inicijativa bezobrazna i nekorektna: „Pod najdubljim sam utiskom teksta Ljiljanje Smajlović u ‘Politici’ kroz koji možemo da zaključimo da je reč o generičkom momentu nacionalizma. Kada se javilo nekoliko glasova koji su skrenuli pažnju na nelogičnosti u ovoj inicijativi ‘Politike’, ‘Večernjih novosti’ i ‘Pečata’, sledila je jednačina od koje se kosa diže na glavi: pobuniti se protiv inicijative, znači da smo se pobunili protiv ćirilice; ko se buni protiv ćirilice, buni se protiv Srbije, a onaj ko se buni protiv ‘Politike’, ‘Večernjih novosti’, Ratka Dmitrovića, Srbije i srpstva, taj je logično izdajnik. Ljiljana Smajlović je eksplicitno odbranila to da ako se neko pobuni da nije izdajnik, ne bi mu se moglo verovati na reč. Da li je kretenski to što je ona napisala? Da li je opasno? Da li je jasno to što je ona iz svoje nacionalističko–desničarske priče rekla? Odgovor na sva pitanja je potvrdan i jednačina je potpuno jasna. Budući da je jasna, ona je i opasna.“

Ono što je dobro jeste da se u čitavoj priči pojavilo i nešto racionalno, a to je da ljudi traže ukidanje PDV-a, kaže Peković: „To je već mnogo novca, zveči, a sasvim je jasno šta je iza čitave ideologije. Otkriva se velikosrpska ideologija i šta je njen konačni cilj. To je uvek materijalna dobit nekih ljudi koja počiva na velikom gubitku većine. Ja bih predložio da im se smanji PDV za 25 odsto jer se pokazalo da pisanje ćirilicom zauzima više prostora, pa je manje sadržaja na istom broju strana.“

Milenković misli da je karakteristika domaće političke scene na kojoj se odnos levica–desnica–centar izgubio je i izostanak reakcije: „Svaka akcija zahteva reakciju i to nije problem. Međutim, problem počinje kada reakcija odbije da aktivira svoju reakciju. Resantiman nije puka pobeda reakcije nad akcijom. Reč je o susretu dve reakcije, u aktuelnoj situaciji mislim na Vučićevu administraciju koja proizvodi privid akcije, sa jedne strane, i intelektualni krem sa druge. One jedne drugima ne dozvoljavaju da reaguju. To uzajamno nedozvoljavanje da se reaguje, neproizvođenje nikakve akcije, je stanje resantimana.“

Paković smatra da mi danas živimo u prividu realnosti, na neostvarivim obećanjima. „Ne samo da je tragično-smešno što je SPS danas stranka levice, nego je tragično-smešno ili smešno-tragično to što Aleksandar Vučić pokušava da nastavi spoljnu politiku Zorana Đinđića. Mi smo u užasno konfuznom stanju i kako ćemo se iz njega izvući, ne znam. Intelektualci su ti koji bi trebalo da raščiste pojmove. Sada se kapitalizam okrivljuje za sve. U osnovi to jeste tako, ali treba videti kakvi su odnosi to proizveli. To je dugoročni projekat levice i traje najmanje dve hiljade godine, a možda borbu protiv kapitalizma ostvari za dve hiljade godina. Osnovni problem levice je što ne poštuje osnove humanizma. Dobrica Ćosić je to dobro definisao rekavši da će ljudska prava doći Srbiji glave. Mi smo, boreći se protiv tiranije Slobodana Miloševića, boreći se za određena prava, nezavisnost medija, osnovna ljudska prava, borbom za parlamentarizam i višestranački sistem, instalirali kapitalizam. Mi, levičari, radili smo to u najboljoj nameri.“

Govoreći o budućnosti, Paković smatra da nema mnogo razloga za optimizam: „Čovek koji misli jeste optimista. Ako smo optimisti, možda i mislimo, odnosno ako mislimo, možda smo i optimisti. Međutim, stvari uopšte ne stoje dobro. U regionu postoji grupa malih diktatora koji mogu da naprave veliku štetu – od Orbana u Mađarskoj, preko Vučića ovde i Gruevskog u Makedoniji, do Erdogana u Turskoj, a i situacija u Hrvatskoj ide u tom pravcu. Svi oni sarađuju sa Putinom na neki način i ta saradnja je retko gde očigledna kao kod Orbana. Kod ostalih se vodi dvostruka diplomatija – i prema EU i prema Putinu. Istovremeno, u svim tim državama postoje neki pokreti, pa ćemo videti šta će se desiti. Ako i budemo ugledali neko svetlo, to se mora izboriti i ta sloboda ne može doći olako. Za nju se moraju podneti vrlo teške žrtve.“

„Sa nabrojanom ekipom nemamo šanse“, saglasan je Milenković: „Sa ovom, nekompetentnom administracijom više ne možemo da izaberemo drugu ekipu i nemamo nikakve šanse. Sa nekom drugom, možda. To neće ići bez strašnih problema. Ako postoji nešto što se nepostojećoj levici mora zameriti, to je što smo prepušteni ovakvim ljudima na vlasti kod nas, ali i u okruženju.“