Šešelj kao paradigma sadašnje vlasti

O Šešelju, njegovoj ulozi i drugim političkim pitanjima u Srbiji u četrnaestoj po redu emisiji „Zumiranja“ sa Ljubicom Gojgić, urednicom informativnog programa Radija B92, i Verom Didanović, novinarkom nedeljnika NIN, razgovarao je Filip Švarm, odgovorni urednik nedeljnika „Vreme“.

Prisećajući se devedesetih kada su Vojislav Šešelj, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić bili stranačke kolege i vremena nakon Šešeljevog odlaska u Haški tribunal, sagovornici su pokušali da sagledaju kakav je njegov uticaj u sadašnjoj politici Srbije.

Značaj Haškog tribunala u unutrašnjoj politici Srbije naročito je izražen od 2000. godine, kaže Ljubica Gojgić: „Sve do izvršenja poslednje obaveze i odlaska Ratka Mladića, Hag je bio odrednica domaćih političara. Setimo se da je Šešelj u Hag gotovo odjurio. Komentarisalo se da je jedva čekao da ode iz Srbije nakon ubistva Đinđića. Međutim, postupak protiv njega je pokazao da javnost u Srbiji, mediji i stručnjaci nisu zainteresovani za nacionalni interes. Ljudi su propuštali suđenja načelniku generalštaba, bivšem predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću, celokupnom vojnom vrhu, a danas se suđenja Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću uopšte ne prate. Šešeljevo suđenje je praćeno jer je bilo vrhunska cirkuska predstava. On je otišao obećavši da će dovesti sud do besmisla, i to je uspeo.“

Odnosi koji su vladali u SRS-u pre Šešeljevog odlaska u Hag, kada su uz njega na vrhu stranke bili Nikolić i Vučić, potpuno su suprotni današnjim pozicijama, smatra Vera Didanović: „U vreme radikala sva trojica su bili ljuti nacionalisti, a danas imamo jednog izrazitog proevropejca, jednog nacionalistu i jednog za koga nismo baš u svakom trenutku sigurni gde se nalazi, ali je pretežno okrenut ka Rusiji. U metodološkom smislu se neke stvari nisu promenile. Kod radikala se znalo ko je glavni, ko je za šta zadužen. Ono što je SRS razlikovalo od svih ostalih stranaka u Srbiji je da ništa što se ticalo unutrašnjeg života stranke nije moglo da procuri. Slična je situacija sada sa naprednjacima. Često se govori o sukobu između Vučića i Nikolića, a onda vidimo da oni funkcionišu uspešno, kao pragmatični ljudi koji već 25 godina žive od politike i vrlo su svesni da su jedan drugom potrebni.“

IZNEVERENA OČEKIVANJA: Iako su mnogi u Srbiji po povratku Šešelja očekivali oštriji odnos prema nekadašnjim stranačkim kolegama, u njegovim nastupima nema ljutnje i iznošenja „prljavog veša“, onoga što se moglo čuti iz sudnice, kada je bio mnogo radikalniji prema svom „političkom sinu“ i kumu. Jedna od često citiranih Šešeljevih izjava glasi da ima tri cilja: da uništi Aleksandra Vučića, da uništi Tomislava Nikolića i da uništi Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića, kaže Gojgić: „On svoj povratak započinje uključivanjem u predizbornu kampanju u Hrvatskoj gde napada Iva Josipovića i postaje zvezda po lokalnim medijima koji navijaju za kandidatkinju HDZ-a. Ovde nam u nastupima objašnjava kako je provodio dane u pritvorskoj jedinici, govori svašta o Zoranu Đinđiću, nudi novu ekonomsku politiku i pali hrvatsku zastavu. Međutim, ne ponavlja ono što su ljudi očekivali u odnosu prema nekadašnjim partijskim saradnicima.“

Vera Didanović smatra da se deo javnosti koji ne voli Vučića nadao da će Šešelj biti taj koji će premijeru urušiti rejting. Ona je dodala i da u politici Aleksandra Vučića ima mnogo sličnosti sa Šešeljevom politikom: „Devedesetih, u vreme dok je SRS bio ekstremno nacionalistička stranka, niko nije mogao da izađe na kraj sa Šešeljem zato što većina ljudi nije mogla da pređe granice koje je on mogao. Sada se prelaze neke druge granice i u retkim situacijama kada neko ima prilike da razgovara sa premijerom, nema načina da izađe na kraj sa njim. Taj model je savladan devedesetih i dobro se primenjuje u novim okolnostima.“

Odnos Šešelja prema Nikoliću i Vučiću u SRS-u, sličan je odnosu Vučića prema ministrima. Tokom devedesetih novinari su često bili u prilici da vide članove stranke postrojene i Šešelja koji ih disciplinuje na razne načine, a nešto slično može se videti i danas u nastupima, na konferencijama za medije i sednicama Vlade. To je preuzet model, kako u odnosu prema saradnicima tako i u odnosu prema javnosti, saglasni su sagovornici.

„Jedina razlika između nekadašnjeg SRS-a i SNS-a danas je u odnosu prema Zapadu. Šešelju je Zapad bio mrzak, pa i sada imamo pretnju da će među narednim zastavama koje bude palio možda biti američka. Došlo je do transformacije – oni koji su bili na listama nepoželjnih dve decenije, sada su ambasadori, omiljeni političari, oni kojima se veruje“, kaže Ljubica Gojgić.

Kada je o odnosu prema medijima i javnom mnjenju reč, Didanović smatra da je Aleksandar Vučić još ranih devedesetih dobro poznavao medijsku scenu i pažljivo pratio istraživanja javnog mnjenja: „Premijer ume da čita i zaključuje kao malo koji drugi političar. On je najpažljiviji čitalac, najbolji medijski analitičar i analitičar javnog mnjenja. Njegova politika na dnevnoj bazi se usklađuje sa stavovima građana. Šešelj je ranije voleo da razgovara sa nezavisnim medijima, da čuje drugi stav i da se prema tome opredeljuje. Vučić radi nešto slično samo na mnogo višem nivou.“

Sa ovim se složila Ljubica Gojgić dodajući da je Vučić i najveći kreator onoga što se u medijima pojavljuje: „Iako je Šešelj pretio novinarima, oni su dolazili do njega, bio je pristupačan, a i mediji su bili hrabriji, verniji svojoj misiji. Ne možemo za sve danas da krivimo premijera. Možemo za klimu i atmosferu koja je stvorena, ali ne i da pobegnemo od svoje odgovornosti. Nju delimo, čak je možda naša krivica veća od krivice vlasti.“

Podsećajući da su naprednjaci došli na vlast zahvaljujući pobedi Tomislava Nikolića, a da je iste godine na izborima za gradonačelnika Aleksandar Vučić izgubio, Didanović je kazala da je on pridobio biračko telo zahvaljujući hapšenju Miškovića: „Vučić je mudro markirao onoga koga su građani doživljavali kao nekoga ko je pokupio novac. Njegov skok je bio baziran na borbi za pravdu i borbi protiv korupcije. On sve vreme igra drugu vrstu igre – usvaja sve ono što se nameće na putu ka EU, ali u medijima koji su mu najbliži se ne mogu naći proevropski stavovi i tako hrani svoje biračko telo. Zgodno objašnjenje za zapadne partnere glasi da tako mora da se radi jer je biračko telo takvo.“

SAMOPROMOCIJA I SKRETANJE PAŽNJE: Povratak Šešelja iz Haga mnogi su iskoristili za sopstvenu promociju smatra Gojgić: „Najveća tragedija je u tome što se više ne zna zašto se Šešelju sudi. To je potpuno zaboravljeno zbog nekompetentnosti haškog tužilaštva koje pokušava da se vrati u žižu javnosti. Odluka suda da se Šešelj vrati u Srbiju doneta je nakon usvajanja njegovog zahteva za izuzimanje sudije. U vreme kada je proces završen i kada se očekuje da usaglašena presuda bude odštampana, dolazi novi sudija koji obaveštava sudsko veće da mu je potrebno neograničeno vremena da se upozna sa slučajem. Pošto se ne zna kada će presuda biti saopštena, donosi se odluka o Šešeljevom puštanju. HDZ to odlično koristi u svojoj predizbornoj kampanji. Hrvatski predstavnici u Evropskom parlamentu takođe, ali i Serž Bramerc, čija je pozicija uzdrmana. Pravda, žrtve i ratni zločini čak nisu ni sporedna stvar, već ih uopšte nema.“

U Srbiji se njegov povratak koristi kako bi se skrenula pažnja javnosti sa bitnih pitanja kao što su podaci o padu helikoptera, o siromaštvu, padu privredne aktivnosti, dogovor sa MMF-om. „Čuli smo zanimljivu najavu o povećanju plata i penzija, čeka nas pitanje nastavka dijaloga sa Prištinom, odnos prema Rusiji, najava da će Srbija morati da se opredeli… Svim tim temama bavili smo se manje nego Šešeljem“, dodaje Gojgić.

Tokom razgovora bilo je reči i o tragediji helikoptera. Sve ono što se nalazi u izveštaju teško se može podvesti pod „nema tu ništa spektakularno“, smatra Didanović: „U izveštaju se vidi da su neke stvari ozbiljno propuštene i da ima potrebe za skrivanjem činjenica. Na kraju je premijer spasilac časti pilota. Opet je on taj koji vredi više od svih nas zajedno, cele zemlje, svih stručnjaka i izveštaja. Ponovo je zamenio teze, za napad na pilote optužio novinare i medije koji su pitali i interesovali se.“

Kada je o izveštavanju o nesreći reč, Gojgić smatra da je bilo dosta konfuzije i da nije problem ako su novinari imali dojavu da će se na aerodromu nešto desiti i pojurili za ekskluzivom: „Ono što je problematično i što nismo do kraja saznali je to da li je neko govorio novinarima da se očekuje sletanje u trenutku kada je helikopter već bio srušen.“

Zajednički zaključak sagovornika glasi da ako Šešelja vidimo kao velemajstora zamajavanja, onda je on paradigma današnje vlasti, a da u tom slučaju, on u Srbiji ima više od jednog sledbenika.