Šta je mutno u Beogradu na vodi

Okolnosti u kojima će se graditi „Beograd na vodi“ sumnjive su, a mnogo je i pitanja u vezi sa projektom na koja i dalje nema odgovora. Koncept koji se sprovodi već više od godinu i po dana za dr Kseniju Petovar predstavlja apsolutnu dominaciju političke moći i političkih faktora u odlučivanju u razvojnom pitanju koje se tiče budućnosti grada: „U poslednjih 30-40 godina u evropskim gradovima ne postoji projekat koji je donet isključivo na osnovu političke odluke, bez učešća javnosti, građana, profesionalnih organizacija, struke… Nažalost, odluke o ‘Beogradu na vodi’, koje se tiču uređenja ključnog dela grada, donose se na potpuno netransparentan način, i osim makete, i dalje ništa detaljno nije poznato.“

Za Ivana Lalića ovaj projekat je prilično apstraktan, i ono sa čime se svakodnevno suočava u prostoru Savamale, gde se nalazi i „Mikser“, odraz je nesigurnosti u ostvarivost projekta: „Preskočeno je mnogo koraka koji su morali da budu napravljeni. Potpuni je paradoks da neko ko nikada nije bio u Beogradu projektuje nešto što bi trebalo da se nađe u srcu grada. U tom delu je mnogo arhitektonskog nasleđa i potrebno je da se najpre istraži kvart, pa da se komplementira sa eventualno novim građevinama. Međutim, ništa od toga nije se desilo. Takav projekat je bez opšteg društvenog konsenzusa i poštovanja zakona neodrživ. Iako ne verujem u projekat, ne bih potcenio investitora. Reč je o ozbiljnoj firmi koja ima biografiju i rezultate po svetu. Bio sam u prilici da upoznam ljude iz projektnog tima i tada je naš impuls bio da se pokrene komunikacija. Ona je izostala, a i dalje nije jasno zašto je samo prihvaćeno ono što je investitor ponudio.“

Praveći presek dosadašnjih aktivnosti u vezi sa projektom, sagovornici su se složili da je mnogo toga nepoznato, netransparentno i da predstavlja kršenje kako domaćih zakona tako i međunarodnih dokumenata koje je Srbija ratifikovala.

Urušavanje identiteta: Potreba da se prostor uredi ne dovodi se u pitanje i sagovornici smatraju da uređenje svakako treba da se dogodi, ali ne na način predviđen projektnom „Beograd na vodi“. Taj deo Beograda je geometrijski centar grada i njegovo čišćenje je dobar korak, ali izgradnja ovakvog projekta to nije, smatra dr Petovar: „Kada se prostor očisti, biće prazan, ali se on ne nalazi u praznoj okolini. Pravljenje analogije sa drugim, novim gradovima nemoguće je. Ta zona je u centru grada i pristup i namena površine mora biti takva da omogući integraciju u okolno, postojeće gradsko tkivo. Ne može se graditi kao da u okolini ništa ne postoji. U evropskim gradovima nema nijedne ovako radikalne intervencije u centru grada koja u potpunosti poništava okruženje.“

Izgradnja projekta i podrivanje gradskog jezgra urušilo bi identitet grada, pa je namena površine nešto na šta treba obratiti naročitu pažnju. Ovo je centralna gradska zona koja bi trebalo da postane javni prostor, a ne komercijalni, kako je predviđeno planom, smatraju sagovornici. U Prostornom planu područja posebne namene uređenja dela priobalja grada Beograda – područje priobalja reke Save, za projekat „Beograd na vodi“, za kulturu i aktivnosti koje čine urbani identitet grada, predviđeno je izdvajanje svega oko jedan odsto sredstava.

Izgradnjom „Beograda na vodi“ identitet grada bi bio potpuno promenjen, a ta promena se nameće i nije utemeljena ni u kakvoj praksi, želji i logici našeg urbaniteta, smatra Lalić: „Kada pogledate maketu sa strane Novog Beograda i sa druge strane vidite Kalemegdan i Sabornu crkvu, to deluje potpuno neuklopivo, nejasno, ničim izazvano. Savamala je istorijski centar devetnaestovekovnog Beograda, avangardna četvrt predratnog grada. Sada treba sve to zaboraviti i graditi nešto što je potpuno neuklopivo, što niko ovde nije mogao ni da zamisli. Ne treba to tumačiti kao strah od novog i čudno je što je izgradnja planirana tu, a ne sa novobeogradske strane.“

Identitet grada se stvara trajanjem, istorijom, društvenim grupama, kulturnim obrascima, načinom života, smatra dr Petovar: „Ne postoji identitet u jednini, već je reč o brojnim identitetima lokalnih zajednica. To što se nama nudi replika je objekata koji se nalaze u novim neevropskim gradovima. Ono što je neverovatno je odnos Beograđana, a pre svega ljudi na javnim funkcijama. Na televiziji danas više ne vidite ono što je prepoznatljivost grada – Kalemegdan, Ratno ostrvo, Pobednika, nema te panorame Beograda, već su svi izlepili slike šarenih višespratnica. Ono što predstavlja osobenosti Beograda je nestalo sa televizijskih ekrana.“

Čini se da je koncept silaska Beograda na reke izgradnjom i urbanizacija ovog dela grada pogrešno protumačena projektom, jer su urbanitet ljudi, a ne kulise, smatra Ivan Lalić: „Ideja sa kojom smo krenuli kada smo sišli u Savamalu i otvorili „Mikser“ bila je da pravimo kvart kulture i u tome smo uspeli. Tamo je sišao Beograd, a sve više je i stranih posetilaca. Raširila se priča o Beogradu kao Berlinu jugoistočne Evrope. Pre nekoliko dana su gradski čelnici rekli da će taj deo grada ostati kakav je sada i to je naša mala pobeda. S druge strane, ovaj projekat je toliko komplikovan i u kapacitetu koji se danas predstavlja njegova ostvarivost i izgradnja su nemoguće. Ne postoji taj broj kupaca, a nije moguće imati ni konstantnu političku volju koja će braniti projekat u narednih deset godina. To je neodrživo u savremenom demokratskom društvu. Jedino bi restilizacija ili optimizacija projekta možda bila nekakvo rešenje, mada arhitekte smatraju da je i bilo kakva prepravka projekta radi ostvarivanja njegove funkcionalnosti nemoguća.“

Otvaranje Pandorine kutije: Početkom marta donet je predlog leks specijalisa za „Beograd na vodi“, kojim se određuje utvrđivanje javnog interesa za eksproprijaciju nepokretnosti radi realizacije projekta, kao projekta od posebnog značaja za Republiku Srbiju i Grad Beograd. Ovim zakonom bi se omogućila eksproprijacija privatne imovine u korist privatnog investitora. „Taj zakon otvara Pandorinu kutiju zato što unosi imovinsku nesigurnost“, smatra dr Petovar. „Predlagač zakona otvoreno priznaje da krši važeći zakon o eksproprijaciji, a u Ustavu piše da se zemljište može eksproprisati samo u skladu sa važećim zakonom, pa se tako krši i Ustav. Donošenjem ovakvog zakona nijedna imovina ne bi bila sigurna. Svaki investitor bi mogao da se zapita da li ima smisla da investira ako svaka vlada Republike Srbije može da proglasi nešto kao prostor od posebnog značaja.“

Dobro je da su se struka i javnost oglasili, što ranije nije bio slučaj i niko nije govorio o projektu, kaže Lalić: „Struka je dobro reagovala, ali s druge strane vlast stalno govori o tri milijarde. Te tri milijarde mi i dalje ne vidimo, ne znamo ni način finansiranja projekta. Mnogo toga je nepoznato, a sada su se pojavile i dve nove kule, kojih nema u maketi. Dobar primer kako treba graditi projekte je konkurs za tri gradska trga na koji se prijavilo 50 arhitekata sa idejnim rešenjima, a ocenjuje ih žiri. To tako ide. Da je makar deo toga primenjen na projekat „Beograd na vodi“, bilo bi mnogo lakše. Potpuna izolacija struke od svega je nemoguća. Naša moć je zdrav razum i nastavićemo da radimo kao i do sada. Ovde mora da proradi komunikacija i verujem da je i u interesu investitora da prokomuniciraju sa domaćim stručnjacima i arhitektama.“

Javnost i struka nisu reagovale na vreme, smatra dr Petovar. „Mi, inače, imamo problem u tome što političke nomenklature nikada nisu želele mnogo da razgovaraju sa javnošću i o mnogo manjim stvarima. Postoji bahatost vlasti koja varira, ali je konstantno prisutna. Ozbiljna, javna, dobro organizovana rasprava mogla bi da dâ uvide i nove parametre za ocenjivanje ekonomske uspešnosti. Način na koji je izvršena revitalizacija Savamale oko ‘Miksera’ jedini je plodonosan i, pokazalo se, uspešan. U situaciji u kojoj imamo prazan prostor, dobrom voljom vlasti da se postavi na drugačiji način i njenom spremnošću da pokrene javnu raspravu o tome šta i kako treba graditi, došlo bi se do najboljeg rešenja“, zaključuje dr Petovar.