Žene su instrument društva

„Činjenicu da se ovaj dan obeležava dugujemo pre svega sifražetkinjama. Osmi mart, dužni smo da naglasimo, ma kog da smo političkog opredeljenja, nastao je iz socijalističke borbe. Prvo se raširio iz komunističkih zemalja Istočnog bloka, da bi ga Generalna skupština UN proglasila Međunarodnim danom žena 1977. godine“, rekla je na početku emisije Gligorijević.

Slučaj koji je u poslednjih nekoliko meseci privukao najviše polemičkog potencijala kada je o problemu tretiranja žena u medijima reč jeste tekst novinarke Katarine Đorđević u dnevnom listu „Politika“ o problemu pada nataliteta u urbanim sredinama.

Iza tog teksta stoji patrijarhalni model razmišljanja koji od žene očekuje da ima obavezu da bude majka kako bi se potpuno ostvarila, smatraju učesnice „Zumiranja“.

Dramatično u vezi sa tim tekstom je to što su za pad nataliteta okrivljene isključivo žene i promocija novog, hedonističkog koncepta u njihovim životima, smatra Jelena Višnjić: „Važno je reći da kada dekonstruišemo medijski narativ o ženama, mi jasno dajemo sliku društva. Politike predstavljanja žena u medijima jesu rezultat ukrštanja reprezentacije i moći. Onaj ko ima moć nad reprezentacijom ima značajan instrument diskurzivnog poretka jer može da legitimiše ili delegitimiše kolektivno pamćenje, nacrt budućnosti, kolektivnu prošlost. Ono što vidimo u medijima je zapravo konstrukcija ženskog identiteta i slika koje jedno društvo o sebi želi da dâ. Vrsta kapitala koja treba da potvrdi zajednicu, poredak, društvo, kulturu. Taj kapital nikada ne pripada ženama, već su one instrumentalizovane da bi jedno društvo potvrdilo sebe i svoj poredak.“

Kada novinarka kritikuje žene jer su odustale od izbora da budu majke, jasno je šta nam društvo poručuje. Nakon ovog teksta, grupa teoretičarki napisala je jedanaest tekstova kao odgovor Katarini Đorđević. Oni se nisu našli ni u jednom zvaničnom mediju. To takođe govori o tišini na medijskoj sceni, dodala je Jelena Višnjić.

Veći problem kod ovog teksta je to što se on pojavio u „Politici“, smatra Magda Janjić: „Navikli smo da se takvi i slični tekstovi pojavljuju u „ženskim“ časopisima. Ovaj tekst je osvanuo pod intelektualnim velom u „Politici“. Nakon toga smo imali nekoliko tekstova na tu temu. Očigledno je neko odlučio da dâ platformu tim ljudima da nam serviraju takve teme. Tu nema slučajnosti. Zašto bi najstariji štampani medij dao prostora takvim tekstovima? Mene to zanima. Taj problem se produbio sa Zoranom Milivojevićem i temom o deci, a otpor tome je bio jako slab, na nivou interneta i sporadičnih tribina. Problem je što suprotne političke agende nema.“

Povod za pomenuti tekst je bio pad nataliteta, ozbiljan problem kojim svako društvo treba da se bavi, ali tema je obrađena na pogrešan način, složile su se sagovornice. Neophodno je postojanje koordinirane akcije, od ženskih grupa, obrazovnih centara, institucija moći i vlasti. U društvu koje je duboko podeljeno i u trenutku kada se ukida porodiljski dodatak, problem ne može da bude sveden samo na odluku žene da ne želi da bude majka. To je pitanje svake žene u koje država ne bi trebalo da se meša. Kada društvo prolazi kroz proces dubokog konzervativizma i retradicionalizacije, prvo se interveniše u prostoru ženskog tela, smatra Jelena Višnjić: „Ako se setimo ratova tokom devedesetih godina, imali smo dve vrste nasilja nad ženama – patriotski zahtev da nema abortusa i ekstremno nasilje, silovanje žena druge nacionalnosti. Taj kontinuitet nasilja koji je dobio legitimitet od države, traje. Porast nasilja, feminizacija siromaštva, obrazovni procesi koji nas loše pozicioniraju na tržištu rada, smanjena plaćenost žena, veliki uticaj crkve, neki su od faktora koji pozicioniraju žene u društvu. Mi moramo da reagujemo u institucijama, ali da budemo prisutne i na ulici.“

Kada je o nacionalizmu reč, žensko telo i prisilna seksualizacija nedavno su bili poprište srpsko-hrvatskog sukoba kada je „Informer“ na naslovnu stranu stavio lažni porno-snimak novoizabrane hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović. „Za patrijarhalnu kulturu, sama predsednica je poraz. Žene se diskredituju preko njihove seksualnosti. Javnost političarke i žene u javnom prostoru diskredituje kroz njihova tela“, smatra Magda Janjić.

Osim žena iz javnog života, sa ovim problemom suočene su sve žene. Kod nas vlada mišljenje da žena treba da vlada na mikronivou, na nivou porodice, upravo jer joj je u javnoj sferi uloga mala i zanemarena, smatra Magda Janjić: „Danas sam se setila Živane Stanković, čije je troje od četvoro dece pre nekoliko meseci izgorelo u požaru u romskom naselju. Dugo posle toga su je ‘razapinjali’ po medijima. Nju nema ko da zaštiti. Pripada manjini koja je najmarginalizovanija. Ne znam koji je način da uspostavimo model da prestane da se tako piše o ženama.“

Kada je reč o nasilju nad ženama i izveštavanju o tome, Jelena Višnjić smatra da se stalno daje scenografija koja će to nasilje opravdati: „Sagovornik u medijima u slučaju nasilja ne treba da bude blizak član porodice. Sudstvo, tužilaštvo, policija i zdravstvo su instance koje nas interesuju. U slučaju Vlade Stanojevića, voditelja Pinka koji je pretukao suprugu Ana Mariju Žujović, mi ne pravimo samo romansiranu biografiju, već i suočavanje unutar studija, gde on govori o svom nasilnom činu. To je zastrašujuće. Potrebna je nulta tolerancija kada je o nasilju reč, ali mediji treba još mnogo da nauče o tome.“

Magda Janjić smatra da je veliki problem u vezi sa medijskim izveštavanjem o nasilju to što se novinari ne bune: „Za tekstove koji se pojavljuju u medijima, zaduženo je uredništvo. Potrebno je da se neko od novinara pobuni zbog naslova i da bude spreman da snosi posledice. Mi zavisimo od mladih novinara koji će biti spremni da se pobune, a takvih nema, jer niko ne želi da rizikuje svoj posao.“

Jedan od pomenutih primera izveštavanja o nasilju odnosio se na slučaj u kojem je mladić ubio devojku i završio u pritvoru, nakon čega je jedan onlajn medij objavio izjave njegovih prijatelja koji ga opisuju kao divnog mladića, a nju kao devojku koja ga je varala i davala povoda da bude ljubomoran. Urednik tog medija objašnjavao je to novinarskim pravilom po kome treba da se čuje i druga strana. Reč je o namernom pogrešnom korišćenju definicije, složile su se sagovornice.

Feministička politika jedan je od načina za rešavanje problema sa kojima se žene suočavaju. Međutim, feministički pokret ne može sam da odigra ovu ulogu, već je potrebno da se čitav sistem promeni, ali je ograđivanje od feminističkih zahteva veliki problem. Žene na visokim funkcijama se u svojim javnim nastupima često ograđuju od feminističke politike, ni ne pomišljajući da im je upravo taj položaj dala feministička borba i žene koje su ugnjetavane, marginalizovane i bile svesne koliko je još potlačenih žena, saglasne su sagovornice.

Reći da je kraj feminističke borbe, ravno je skandalu. Ozbiljna feministička borba tek predstoji. Feminizam nije jedan i feministkinje se bore na različite načine sa idejom da naprave bolji svet u kojem će svi imati jednaka prava.

Jedan od zaključaka emisije jeste i taj da problem sa bilo kojom vrstom diskriminacije žena i pojavom mizoginije nikada nije neprijateljstvo prema ženama, već je uvek vezan za klasnu podelu, ekonomsku moć ili jačanje nacionalizma.

„Oni koji se ne kreću, ne primećuju svoje lance“, citat je Roze Luksemburg kojim je Jovana Gligorijević završila razgovor, poručujući svim ženama da se više kreću i kidaju lance koji su danas tanji nego u vreme kada je citat nastao, ali i dalje postoje.