Dragan ili Bojan – da li je stvarno svejedno

Demokratska stranka nije dala šansu Draganu Đilasu. Isuviše ga je brzo potrošila. To je jedno od tumačenja 18. izborne skupštine DS-a samopozvanih da sude o demokratama samo zato što su bar jednom u proteklih dvadeset i kusur godina našli za shodno da za njih i glasaju. Ono drugo je da su demokrate shvatile kolika je šteta napravljena DS-u predajom u ruke Draganu Đilasu te pristojno sačekavši da se okončaju vanredni parlamentarni izbori odlučili da – spasu što se spasiti dade. Ima i treće – da ne valjaju ni jedan ni drugi, i da je ovo kraj DS-a. Ta potreba da im se sudi otkako su izgubili izbore 2012. godine, prvi je utisak i povodom ove pobede Bojana Pajtića, doskorašnjeg zamenika predsednika stranke, koji je u subotu, 31. maja, postao peti predsednik od osnivanja DS-a. Osvojio je 1461 glas, a za Dragana Đilasa, dojučerašnjeg predsednika, glasalo je 1277 delegata. Pajtić je odneo pobedu za 184 glasa. Glasalo je 2768 delegata i bilo je 30 nevažećih listića. Pajtiću je, videlo se, baš bilo stalo do pobede i ozbiljno je računao na nju.

Ne zato što su se po štandovima mogli naći samo flajeri sa likom i programom za DS Bojana Pajtića, jer Dragan Đilas, kao da je unapred digao ruke, nije imao svoje predizborne flajere. U stvari, sve je nekako te subote izgledalo kao proslava 18. rođendana sinu jedincu u najprestižnijem beogradskom klubu koji je valjalo dobro platiti, mada se za infostan i struju nema, a sezonsko se voće odavno već kupuje na komad. Kako reče jedna gospođa delegatkinja u redu za glasanje: „On je dete DS-a, bilo bi dobro da sve prođe kako nam dolikuje.“ To „kako nam dolikuje“ drugi je utisak Izborne skupštine DS-a. Demokrate izgledaju kao predratna gospoda još u neverici da je revolucija protutnjala, a sa njom i njihove fabrike i letnjikovci, da od predratnog imetka imaju crvotočnu komodu i nešto srebrnog escajga naguranog u kujnici na kraju grada. O tome bi novi predsednik valjalo da misli.

Da ne bude nesporazuma, nije tu sporan Bojan Pajtić. On je, kako i sam reče, porastao u DS-u, jedan je od poslednje trojice DS-ovih lidera koji su pod svojim imenom pravili ozbiljne rezultate na izborima, a očigledno ima i dovoljno poštovalaca unutar stranke. Treba se samo podsetiti kad je Boris Tadić 2008. trebalo da odluči o budućem premijeru iz redova DS-a. Mada je Tadićev đak Vuk Jeremić bio najviše medijski eksponiran, na sednici Predsedništva DS-a dobio je jedan glas, kao i Mirko Cvetković. Bojan Pajtić bio je onaj koji je dobio poverenje Predsedništva DS-a, sa devet glasova. Rečju, to što je nedovoljno prepoznatljiv u centralnoj Srbiji ne znači da u DS-u nije i te kako poznat i cenjen. Samo bi trebalo da ne napravi istu grešku kao Đilas, nego da iskoristi svoje dugogodišnje stranačko iskustvo te da odmah krene u organizovanje stranke od Subotice do Trgovišta. To je, veruju pomenuti eksperti za DS, u ovom trenutku najpotrebnije demokratama.

Teško da bi se, međutim, moglo pravdati to što se DS u poslednje vreme tako razbacuje liderima u trenutku kada se svi nešto žale na kadrovski deficit. Kako god, DS svoje lidere menja brzinom koja nameće logično pitanje: A šta posle Pajtića? Sve to liči na preveliku nervozu, želju da se postigne brz rezultat i dođe do neke dobitne kombinacije, instant rešenja, a da zapravo razliku u političkom profilu dvojice kandidata određuju samo nijanse, koje, kako se novinar „Vremena“ uverio pre neki dan u Sava centru, teško može da definiše prosečan delegat.

ZA ŠTA SU GLASALE DEMOKRATE?: Na pitanje šta je to što bi novo doneo Bojan Pajtić, ako pobedi na izborima u DS-u, odgovori delegata bili su: „Ništa. Ovi izbori treba da prekinu dalje osipanje stranke i pad rejtinga, ko god da pobedi“; „Male su razlike među njima. Ali, ako Pajtić pobedi, stranka će nastaviti da se cepa“; „Previše je lidera imao DS, možda je dobro da konačno bude samo jedan“; „Đilas i Pajtić su vodili stranku sa Borisom Tadićem, pa bez Borisa Tadića, sad je na Bojanu red da pokuša nešto, bar da nas ujedini“; „Mi iz Bečeja ne poznajemo Đilasa. Ipak je on odskoro u stranci“.

Niko, međutim, nije mogao da odgovori koja je to programska razlika između Pajtića i Đilasa? I šta znači „srednji put“ kojim Pajtić namerava da povede stranku, a koji je najavio kao okosnicu svog programa za DS? Ako je u odnosu prema SNS-u Boris Tadić bio spreman da uvede DS u koaliciju sa Aleksandrom Vučićem (zbog čega je stranku i pocepao mesec dana pred vanredne parlamentarne izbore i napravio NDS), a Dragan Đilas kategorički bio protiv bilo kakvog dogovora sa naprednjacima i tako ušao u predizbornu kampanju, šta znači „srednji put“ Bojana Pajtića, novog predsednika DS-a? Ako je Pajtić i pre nego što je postao predsednik DS-a, ali i posle toga, vrlo jasno rekao da niti ima dogovor sa SNS-om niti će ga praviti, te da se on ne može dogovarati sa onima koji već dve godine pokušavaju da ga obore s vlasti u Vojvodini, da li kada kaže „srednji put“ misli na „vladu u senci“, koju planira da napravi od „najkompetentnijih stručnjaka u ovoj zemlji koji će argumentovano kritikovati poteze vlade“ („Politika“, 30. maj)? Ili na širi demokratski blok koji želi da napravi i u koji će pozvati i NDS i LDP, i sve one koji hoće da artikulišu ono što je demokratsko?

Rekao je da je ružno ono što je Boris Tadić učinio DS-u mesec dana pred izbore, ali da DS ne treba da bude gadljiv i da „suspenduje budućnost svoje dece“ zbog onoga što je bilo pa da sad trošimo novih deset godina na trebljenje opozicionog čistunstva („Utisak nedelje“, TV B92, 1. jun). Da li to onda znači da će „srednji put“ Bojana Pajtića biti negadljivost prema onima koji nisu gadljivi na dogovor s Vučićem, pre svih – prema NDS-u i LDP-u?

Izgleda da ne bi bilo preterivanje reći da demokrate nisu baš sa sigurnošću znale kakav program biraju 31. maja i da je to osnovni razlog što je rezultat bio tako „tesan“ kako se od samog početka najavljivalo. Bilo je najlakše onima koji su glasali protiv Đilasa, uvereni da je on najveći krivac za loš rezultat na izborima 16. marta. Zaboravljajući da je Dragan Đilas pre samo godinu i po dana došao na čelo uveliko konfederalizovane stranke „žutih barona“, kako je nazivan DS u vreme Borisa Tadića. Što su naprednjaci onoliko trošili kao glavni adut tokom poslednje dve godine, a izgleda da će trošiti i ubuduće, sada ekskluzivno fokusirani na „vojvođanske barone“, jer u Beogradu i centralnoj Srbiji od „žutih“ više nemaju koga. Ostao je još Pajtić. Zato je, u delu demokratske javnosti, ostao utisak da je Đilas prebrzo „potrošen“. Zato izbor novog predsednika nije samo ogromna odgovornost za Pajtića, nego i za one koji su za njega glasali. Jer šta ako Pajtić ne napravi neki spektakularni rezultat na prvim sledećim izborima, lokalnim u Srbiji i opštinskim u Beogradu za godinu i po dana? Hoće li opet biti razloga za novu izbornu skupštinu? I šta onda?

Demokrate uporno u zvaničnim izjavama insistiraju na svojoj demokratičnosti, činjenici da ni u jednoj stranci nema tako „otvorenih i fer“ izbora, da se samo u DS-u može dogoditi da Zoran Đinđić pobedi Slobodana Vuksanovića za samo 120 glasova i posle sedam meseci organizovanja DOS-a s Vojislavom Koštunicom, smeni Slobodana Miloševića. Ovo podsećanje na Đinđića je otud što demokrate veruju da ponovo imaju sličan zadatak i da može da se dogodi da se istorija ponovi.

O REŽIJI I KOMPROMISIMA: Ipak, i pored najbolje namere, teško je oteti se utisku da je i ova, kao i prethodna izborna skupština DS-a, novembra 2012, samo dobro izrežirana predstava. Tada su delegati formalno glasali između Đilasa i Branimira Kuzmanovića, koji je, posle povlačenja Tadića iz trke za predsednika, isturen kao protivkandidat, a Gojko Tešić je sa skupštinske govornice upozorio na „truli kompromis“ između gazda: Tadića, Đilasa i Pajtića. Ovog puta se niko zvanično nije osmelio da nešto kaže o novom kompromisu između Đilasa i Pajtića. Međutim, nekoliko beogradskih delegata koji su prilično nezadovoljni došli samo na glasanje, rekoše nezvanično za „Vreme“ da ovo jeste još gori kompromis od onog pre godinu i po dana, i da će se stranka pretvoriti u lokalnu Ligu socijaldemokrata Vojvodine ili SVM, jer „Pajtić ne shvata da DS ne može biti Banovina“, kao što ni „Đilas nije shvatio da ako hoće da vodi nacionalnu stranku, mora prvo sam da je organizuje, ali on je imao preča posla, stigao je Beograd da izgubi, da nas sve okrene protiv sebe“.

Ostali su svi ponavljali da je svejedno Dragan ili Bojan, da je važno da se stranka oporavi i da se ide dalje, da se zbiju redovi u borbi protiv nove autokratije koja se nadvila nad Srbijom, da onaj koji pobedi treba onog drugog da imenuje za premijera „vlade u senci“ i sve tako i tome slično. Kako je već rečeno, nije bilo Đilasovog „predizbornog materijala“. Sudeći po štandovima punim Pajtićevih flajera, izgledalo je kao da se glasa za jednog kandidata, gotovo kao u slučaju Dragoljuba Mićunovića koji je od skupštine do skupštine sam sebi protiv kandidat, to jest hronično je jedini kandidat za predsednika Političkog saveta DS-a. Đilasov bliski saradnik za „Vreme“ reče ovako: „Nije Đilas hteo da se bavi predizbornim materijalom, flajerima i glupostima, nije imao kad, morao je da odblokira račun DS-a, trošio svoj novac, uplaćivao donacije, završavao za Sava centar, da se ne blamiramo da nas ne puste u SC. Mislim da će posle svega sebi priuštiti dug odmor. Nije mu trebalo sve ovo.“

Neobično je, dalje, to što je izveštaj Dragana Đilasa o radu između dve izborne skupštine usvojen apsolutnom većinom (oko deset uzdržanih), a nekoliko sati potom, Đilas je smenjen.

Prema podacima Informativne službe DS-a, Dragana Đilasa je za predsednika DS-a kandidovalo 45 opštinskih odbora i osam gradskih odbora, a Bojana Pajtića 39 opštinskih i četiri gradska odbora.

Bojan Pajtić posle izbora nije krio da nije iznenađen rezultatom, da je očekivao većinsku podršku delegata, samo što nije znao kolika će ona biti, 200 glasova, nešto više ili manje od toga („Utisak nedelje“, 1. jun). Pred izbore je otvoreno govorio da je njegovu kandidaturu podržala većina beogradskih odbora, svi odbori sa Kosova, svi vojvođanski odbori osim dva, kao i veliki broj odbora u centralnoj Srbiji, kao i da uživa većinsko poverenje među delegatima Demokratske omladine i Foruma žena… „Nije neophodno veliko poznavanje matematike da bi se uvidelo da se radi o uverljivoj većini glasova“, govorio je (Politika, 30. maj).

Dalje, u vezi sa hroničnim osećajem „štele“ svih demokratskih izbora u Demokratskoj – ništa ne znamo o kampanji. Retki đilasovci koji se ne nadaju nekoj sinekuri kod Pajtića reći će, „među nama“, da je veliko pitanje kako je moguće da na glasanje nije došlo više od 200 delegata iz centralne Srbije. Oni nezvanično, ali odgovorno tvrde da je Pajtićev tim učinio sve, ama baš sve da Pajtić dobije ove izbore. I da su Demokratska omladina i Forum žena – „fantomske organizacije“ koje su obezbedile Pajtiću 250 glasova (svaka ima po 132 delegata), ukratko, prelomile rezultat. Naglašavaju da na glasanje nije došlo ni oko 90 delegata iz Beograda, ni oko 70 delegata iz Vojvodine.

ĐILAS NEĆE BIRATI: „Pajtićev tim je na razne načine ubedio te ljude da ne dođu da glasaju ako već nisu hteli da glasaju za Pajtića. Vojvodina je ozbiljno shvatila i uradila sve za Pajtića, jer ih je ubedio da će, ako ne pobedi u DS-u, izgubiti vlast u Vojvodini. Iako će se to sigurno desiti. U Beogradu je Balša Božović odradio odbore, one koje on kontroliše, što bi se reklo, Stari grad, Vračar, Palilulu, Novi Beograd, oni su imali veliki broj delegata… Tačno je da se Dragan Đilas nije bavio organizacijom u Beogradu, vodio je grad, a oni su se za to vreme dobro umrežili, na primer 80 delegata sa Palilule – svi glasaju za istog čoveka. Forum žena vodi Goca Čomić, mandat joj je istekao pre četiri godine. Ona je odredila oko 130 delegata tako što je 110 dala Beogradu i Vojvodini, a 20 Srbiji, kao da u Srbiji nema žena. Protiv toga su se pobunili neki članovi Organizacionog odbora, jer Forum žena nema ni organe, ne postoji u Statutarnoj komisiji. Slično je i sa Demokratskom omladinom. Ove dve fantomske organizaciju su prelomile rezultat“, reči su ovog đilasovca.

Međutim, Bojan Pajtić u svojim prvim intervjuima ističe da „Dragan Đilas može da bira šta želi da radi u DS-u“, i da će u tome imati njegovu punu podršku: „On je odličan operativac i hrabar čovek. Nikada o meni nije izgovorio lošu reč, ni zvanično ni nezvanično, kao ni ja o njemu. Samo u našoj organizaciji je moguće da kampanja bude tako civilizovana i da svi kandidati budu tako zreli.“ „Vreme“ saznaje da Đilas neće birati funkcije.

Još jedan od kurioziteta poslednjih izbora u DS-u jeste i činjenica da će sem Gordane Čomić (1456), koja je bila Pajtićev predlog za potpredsednika stranke, svi potpredsednici DS-a biti Đilasovi ljudi: Borislav Stefanović (1602 glasa), Goran Ješić (1526), Nataša Vučković (1557) i Maja Videnović (1494). Pajtić je rekao da s tim nema nikakav problem, da je „Borko bio njegov student“, „Nataša i Maja – drugarice“, a sa Ješićem je godinama radio.

Goran Ješić, novoizabrani potpredsednik DS-a, najavio je na svom Tviter nalogu da će ukoliko Bojan Pajtić pobedi Đilasa podneti ostavku na mesto potpredsednika Vlade Vojvodine i pokrajinskog sekretara za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo. Kad je Pajtić postao predsednik DS-a, Ješić je potvrdio da će podneti ostavku, ogradivši se da je to – principijelna stvar jer je tokom izbora u DS-u podržavao Dragana Đilasa, a kako je rekao Bojan Pajtić ga je pozvao u pokrajinsku vladu. Još je i dodao da je „lična stvar Bojana Pajtića da li će njegovu ostavku prihvatiti ili ne. Koliko god da se proteklog vikenda Ješićeva tviter-ostavka činila nezgodnom izazivajući nelagodu pri pomisli kakvi će to odnosi između predsednika i potpredsednika biti u DS-u, kad je tako počelo, na dan zaključenja ovog broja, izgleda da duvaju povoljni vetrovi u novom vrhu DS-a.

Ovi izbori u DS-u ostaće upamćeni i po tome što su priču o Pajtićevoj kandidaturi za predsednika stranke prvo pokrenuli tabloidi. Onda su 21. aprila u zajedničkom saopštenju Đilas i Pajtić demantovali da je Pajtić o svojoj kandidaturi obavestio Đilasa, kao i da u DS-u postoje podele na one koji su za NATO i protiv njega. Demantovali su i da u DS-u postoji grupa onih koji su za kooperativni stav prema SNS-u. Pajtić je danima pred izbore morao da demantuje da njegova kandidatura ima veze sa očuvanjem vlasti u Vojvodini, mada se među đilasovcima može čuti da je Pajtić baš tako animirao vojvođanske demokrate u kampanji – da njegova pozicija u DS-u i te kako ima veze sa vlašću u Banovini.

Na kraju, NDS, LDP i Nova stranka Zorana Živkovića, odazvali su se pozivu Bojana Pajtića za formiranje širokog demokratskog bloka. Izgleda da je novi DOS na pomolu. U stvari, nekadašnji DS. Samo još da se dogovore ko je za Vučića, a ko nije.