Strip album i knjiga koji svedoče o životu u zaumnom režimu severnokorejske dinastije Kim nisu baš štivo za pred spavanje, ali su vredni svake pažnje
Jednom smo, u nekom društvu uz čašicu i čačkalice, nešto spomenuli Severnu Koreju, bilo je to valjda nekom od onih sumanutih prigoda „nuklearne krize“ na Korejskom poluostrvu. Poznanica, agencijska novinarka, rekla je – sa onim nepopravljivim žarom „lutajućih reportera“ – da bi ona rado otišla tamo, da izbliza upozna ljude i prilike u toj neobičnoj i zagonetnoj zemlji, da bi to bio pravi profesionalni izazov; jedan prijatelj i ja graknuli smo na nju da nije normalna ako može da bude toliko naivna da misli da tamo nekakv stranac, pa još i novinar, bilo šta da „vidi“, a kamoli da nekoga od krvi i mesa „upozna“… Rasprava je trajala dugo i vrtela se u krug, jer se svako držao svoga. Ona, doduše, još nije otišla u Pjongjang, ali nikad se ne zna…
Gi Delil (Guy Delisle), kanadski (kvebečki, frankofoni) strip crtač i ilustrator, nije imao ni humanističke ni istraživačke motive da ide u Severnu Koreju; sve što ga je vodilo je naprosto – posao, tj. prilika za zaradu. Tako kapitalistički, ne? Ali, kako dođavola može neko sa zapada da zaradi u jednoj od najsiromašnijih zemalja na planeti? Radi se o nekoj čudnoj – nisam je do kraja shvatio, ali za priču nije ni važna – kooperaciji između deviza željnog severnokorejskog režima i izvesnih zapadnih kompanija, na osnovu koje su u NDR Koreji otvoreni crtački studiji, a u jednom od njih obreo se i naš Delil. Bilo je to, doduše, još pre deceniju i kusur, „dragi vođa“ Kim Jong Il još je bio u punoj snazi (album je izvorno objavljen 2002), ali ni to nema mnogo veze, jer su prilike u zemlji do danas suštinski iste, osim što su po svemu sudeći još gore. Zapravo, ono što je isto i večito je sama ta zaumnost poretka, neuporediva sa bilo kojom drugom na planeti, i to je ono što tako mami naivne (avan)turiste, ubeđene u sopstvenu skenirajuću moć opažanja, koja će, je li, nekako transcendirati takoreći totalnu onemogućenost stranca da bilo kako sudeluje u „normalnom životu“ Severnokorejaca, šta god tu uopšte bilo „normalno“.
Strip album, grafički roman, ili kako se to već danas pretenciozno zove, Pyongyang (preveo Nikola Pezić; Fibra, Zagreb 2013), opsežno i moćno izdanje na nekih 180 strana, ishod je tog Delilovog putešestvija. Čitaoca i priča i crtež zgrabe od prve stranice: naš junak sleće na mračni i skoro prazni pjongjanški aerodrom, odgovara na nadrealna pitanja policajca, upoznaje se sa svojim „vodičem“ kojem jedva vidi lice jer na aerodromu nema svetla, voze ga kroz pust i zamračen grad u skoro pa isto takav hotel (samo za strance, naravno)… I tu Čuđenja tek počinju.
Jedna od velikih vrlina Delila kao pripovedača (i lika, dakako) jeste što je gotovo potpuno „apolitičan“: on je naprosto mlad čovek kojeg je posao doveo u neku zemlju, i to je sve. E sad, što to nije baš tako obična zemlja, šta da se radi?! Zato Delil naprosto hoda (gde sme), razgovara (s kim može) i opaža (što mu je dostupno), sklapajući polako, bez suvišnih reči, jedan spooky mozaik o zemlji iz koje izbija ledena jeza Velikog Straha i sveopšte tišine (ne računajući lavež zvaničnih fraza) u kojoj nikog, kamoli stranca, ne gledate u oči i ne obraćate mu se – osim ako ste u svojstvu Službenog Lica – a sveopšta prinuda, represija i teror toliko su sveobuhvatni da se na kraju – uopšte ne vide. Kako to? Pa, lepo: pošto je mogućnost bilo kakvog otpora, pa makar i poluprivatnog škrgutanja zubima pred sveobavezno sveprisutnim portretom Vođe, praktično nezamisliva, ne postoji ni potreba za vidljivom prinudom: sve funkcioniše „samo od sebe“. Točkići koji pokreću taj mehanizam, dakako, postoje, ali ih vi nećete videti, kao što ih nije video Delil. Ali je u svakom budnom trenutku živo osećao kako taj mehanizam radi…
Spolja gledano, Severna Koreja je do sada najsavršenije ovaploćenje beskonfliktnog društva. Naravno, „beskonfliktno društvo“ je cotradictio in adiecto, ergo: Severna Koreja kao „društvo“ ne postoji. There is no such a thing as society, rekla je jednom ona zla neoliberalka Megi Tačer; njena tvrdnja je dokazana, ali ne tamo gde bi se očekivalo, naprotiv.
Delilovi „vodiči“ i „pratioci“, razni sitni zvaničnici i studijski asistenti, hotelsko osoblje ili sudeonici u ovom ili onom Igrokazu koji mu se prikazuje u vidu „srećnog života“ Severnokorejaca prikazani su u lucidnom, crtački briljantnom i duhovitom i ironičnom, ali nipošto „superiorno“ rugalačkom maniru kao svojevrsni mehanički lutani: mnogi smrtno zaplašeni, mnogi negde i sasvim ravnodušni, ubijeni u pojam ili naprosto indoktrinirani do one mere nakon koje prestaje svaka (?) nelagoda zbog grotesknog nesrazmera između onoga što govoriš i kako se ponašaš i onoga što Jeste – a bar poneko od njih zna, imao je prilike da vidi, šta i kako Jeste. Jer Delil se ipak kreće među relativno privilegovanim Severnokorejcima: stanovnicima glavnog grada (u provinciji su i beda i izolacija još kudikamo veći), onim zaduženim za kontakte sa strancima, a koji su čak i putovali u inostranstvo.
Robotizacija? Otuđenje? Ne tražite to među uobičajenim sumnjivcima, manite nas Lejdi Gage, Fejsbuka i potrošačke civilizacije s njenim glupim i duhomornim trivijalnostima, jer je sve to smešno u poređenju s onim što vas čeka u zaumnom carstvu dinastije Kim, dakle baš tamo gde ima vrlo malo, a za veliku većinu stanovništva nema baš nimalo, uobičajnih „agensa otuđenja“: kompjutera, mobilnih telefona, televizora, ili recimo komfornog samačkog življenja, neobaveznog casual seksa, usamljeničkog prejedanja kaloričnom hranom uz zloglasne TV dinners…
Veličansteno je i u svakom: „dokumentarističkom“ koliko i artističkom smislu uverljivo Delilovo svedočanstvo o poseti zemlji koju možete (ako vam dozvole) da posetite samo „kao takvu“ – jer, naime, ne možete da posetite nikoga pojedinačno u njoj… – i ovaj ga album čini pripadnikom elitnog kluba nadarenih lucidnih svedoka epohe, ništa manje nego što su to jedan Džo Sako ili Marđan Satrapi. Nezaobilazno!
A kako Severna Koreja izgleda iz još mnogo, mnogo mizernijeg ugla domaćeg underdoga, Severnokorejca, i to pripadnika najniže od najnižih kasti unutar jedne nezamislivo brutalne podele ropskih uloga (a drugih uloga ni nema, razlikuju se samo po gradaciji; tu su, naime, svi osim Vođe robovi, pa čak i naizgled svemoćni Vođin teča, kako smo videli…), to jest, potomka političkih zatvorenika koji je i sam rođen i sav svoj svesni život proveo u progonstvu, svedoči knjiga Blejna Hardena (Blaine Harden) Bekstvo iz logora 14 (prevela Ljubica Milutinović; Dereta, Beograd 2013).
Šin Dong Hjak upravo je takav nesrećnik; patnje, poniženja, odricanja i povrede (fizičke, a još više emotivne i duhovne) koje je doživeo na svom putu od života u logoru (logor nije mesto sa par baraka ograđeno žicom, nego ceo jedan ogroman predeo unutar zemlje!) do mukotrpnog i „ludo srećnog“ izbavljenja i bekstva u Kinu, te posle u Južnu Koreju i SAD, takva su da u poređenju s njima i priče iz sovjetskih logora izgledaju nekako, božemeprosti, „mlako“, a „Jedan dan Ivana Denisoviča“ čini se kao frivolna reportaža sa letovanja… No, ono što najviše osupnjuje nije brutalnost zatiranja slobode, nego radikalnost ukidanja ljudskosti: Šin Dong Hjak učinio je, danas to zna jer danas može da uporedi i da pojmi, mnogo toga sa stanovišta „normalnog“ čoveka nezamislivo nečasnog i groznog ne bi li uopšte preživeo. Danas je tu da svedoči o zaumnom režimu koji ga je takvog „stvorio“, ne štedeći sebe nimalo, preživljavajući kako zna sve krize koje to donosi: iako odavno slobodan, on nikada neće biti onako spontano „slobodan čovek“ kako to „mi“ podrazumevamo. Harden o svemu tome svedoči manirom i iskustvom odličnog reportera i dobrog pripovedača; njihova „simbioza“ na kraju rezultira knjigom koja se ne zaboravlja, ali se ni ne čita pred spavanje.
A onoj poznanici bih možda ipak savetovao da ne kreće na put: da parafraziram repliku Roma, nesklonog plaćanju TV pretplate iz onog vica: pa, ne moraš ni ti baš sve da znaš…
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!