DOKUMENT: Pismo Milovana Đilasa Ljubomiru Tadiću

Povodom objavljivanja pisma Ljubomira Tadića Milovanu Đilasu iz 1977. o tragičnim ratnim zbivanjima u Crnoj Gori, koje se nalazi u ličnom arhivu akademika Ljubomira Tadića, a koji su Arhivu Jugoslavije predali njegova ćerka Vjera Radović i sin Boris, redakciji Vremena uvid u kopiju odgovora Milovana Đilasa omogućio je njegov sin, Aleksa Đilas, koji je, svedočeći o tome da su njegov otac i Ljubomir Tadić razjasnili o tragičnim ratnim zbivanjima i postali prijatelji, zamolio da se ono učini dostupnim javnosti zato što se bavi temama koje očito ne silaze s dnevnog reda i neće sići ni u bliskoj budućnosti; zato što svedoči kako o tragičnoj sudbinu porodice Tadić u Drugom svetskom ratu, tako i o sudbina porodice Đilas, koja sigurno nije manje tragična, zato što bi se jedan u suštini davno razrešeni spor predstavio javnosti u svojoj celini, a mnogo bi se doprinelo razumevanju rata i građanskog rata, a verovatno i zato što se protiv njegovog oca u medijima vodi satanizujuća kampanja koja je u poslednje vreme ponovo oživela.

u okviru omaž teksta povodom smrti Ljubomira Tadića. U toj verziji, koja je neminovno ograničena prigodnim karakterom priloga, ono je objavljeno na sporednom mestu, teže čitljivo pa ga kao primarni istorijski dokument koji svedoči o epskoj tragičnosti objavljujemo i izdvojeno u verziji čiljivijoj na internetu.

LJUBOMIRU TADIĆU, profesoru univerziteta

Beograd

Mada sam Vaše pismo primio pre više od mesec dana, nisam Vam na njega odgovorio iz više razloga, a glavni su ovi: Vaše pismo je, po mojoj oceni, zatvorilo svaki dijalog, a nisam imao pri ruci ni original svojih memoara, da bih mogao sravniti Vaše navode preuzete iz izdanja na engleskom jeziku. No najvažniji je razlog bila želja da izbegnem polemiku s Vama, uprkos tome što sam nalazio da je Vaše pismo nepravedno, a u bitnim pitanjima i netačno. A što Vam odgovaram, makar sa zakašnjenjem, činim to iz ovog razloga: Vi već upoznajete razne sredine s Vašim pismom meni, pa nije naodmet da se – makar za istoričara, ako se nađe takav koji će se baviti mojom ličnošću – zna šta i ja danas o svemu tome mislim.

Ja primam kao istinitu Vašu tvrdnju da niste razgovarali sa mnom nikada, pa ni prilikom tragičnog zbivanja o kome je reč – iz razgovora s D. Ćosićem sam saznao da niste tamo ni bili. Ali je istina i da sam ja tada dvaput razgovarao s jednim mladićem predviđenim za smrtnu osudu. Iz toga je i moglo doći do moje greške, utoliko lakše što ja Vas i ne poznajem – jedino sam Vas video usred mase u vreme demonstracija 1968 g., a ovih godina sam čuo od ličnosti koja Vas dobro poznaje i koja je prisustvovala tragičnom zbivanju, da umalo i Vi niste tada stradali – to i Vi navodite u Vašem pismu, mada meni nije jasno kako se to moglo dogoditi ako tamo niste ni bili.

Žao mi je i izvinjavam Vam se što je do te greške došlo. Ispraviću to, kao i druge činjeničke netačnosti, u budućim izdanjima – nažalost dva glavna izdanja, na engleskom i nemačkom, već su štampana, a francusko je verovatno već u štampi. No uveravam Vas da niko nije tome pridavao nikakav značaj – u četrdesetak kritika iz SAD, Britanije i Nemačke koje posedujem. A ja ni sada ne vidim da bi to, kad bi moj navod bio tačan, moglo da Vas ičim kompromituje: kakva „samokritika“ – i u originalu u navodnicima! – mladića-komuniste može da kompromituje zrelog, afirmisanog sociologa, čak i da je „data“ u normalnim uslovima? Smisao mog teksta je bio – a tako ga i vide oni koji nisu emotivno angažovani – da se kroz taj događaj prikaže složenost, često tragična, same revolucije. Tako je i izraz „levi filozof“ upotrebljen u smislu: Eto, i takav čovek je mogao tada nastradati.

Izrazi „policijski agent“ i „besni pas“, koji se u engleskom tekstu odnose na Vašeg strica Spasoja, a koji Vas posebno revoltiraju, proizvod su neadekvatnog prevoda. U originalu su izrazi „policijski službenik“ i „zvijerac“. Upamtio sam da je Spasoje bio načelnik sreza ili policijski pisar, pa sam upotrebio uopšteni, navedeni pojam, za koji je prevodilac uzeo izraz „policijski agent“, koji nema u engleskom pežorativno značenje kao kod nas. Izraz „zvijerac“ sam čuo od jednog seljaka, i to baš za Spasoja, a on u crnogorskom govoru, što i sami znate, ima značenje bezumno odvažnog čoveka, ali prevodilac takvo nijansiranje nije shvatio. Ja sam se kroz celu knjigu čuvao propagandnih, a pogotovu psovačkih izraza, utoliko više za Spasoja, koji je, čak i u partizanskim vrhovima, važio za uglednog čoveka.

Isto tako je prevodilac reč „četa“ – kad se spominje pobuna, preveo s „regimenta“, mada mi regimenti nismo imali: to je i Vama poznato, iako Vas to nije suzdržalo od ironisanja da smo se „mi vođi“ uplašili pa sve to preuveličali.

No to ne znači da Spasoje nije pripadao ilegalnoj četničkoj organizaciji. Ja se ne sećam u kojoj aferi je on bio kompromitovan – Ružićevoj ili Novice Kovačevića ili nekoj drugoj. Jer ja istragu nisam vodio – nisam ni razgovarao ni s jednim okrivljenim, sem s pomenutim mladićem. Štaviše, ja nisam sve vreme ni bio tu: klupko se već počelo razmrsivati kad sam ja došao s terena. Činjenica da je Spasoje bio komita u Prvom svetskom ratu i levi zemljoradnik bila je poznata i istražiteljima, ali ona nije bila meritorna, niti je to mogla biti za njegovo držanje u revoluciji: opredeljivanja su se odvijala – kao što i Vi znate – po vrednostima i uslovima koje je nametnula revolucija, a ne po onima iz Prvog svetskog rata i stranačkim pripadnostima između dva rata. U vezi s tim, upućujem Vas na nedavno objavljenu knjigu „Kontrarevolucija u C. Gori“, u kojoj se za Spasoja iznose podaci koji ukazuju na njega kao istaknutog četnika, a u mogućnosti ste i da se obavestite od ljudi nepristrasnih i autentično obaveštenih.

A ja, čak i kad bih bio u mogućnosti, nemam nameru da dokazujem, ponovo, krivicu Spasoja Tadića. Ni Vi ne poričete da je ubio dva i ranio nekoliko partizana, ali to opravdavate odbranom „golog života“. Ja shvatam i Vaš bol i Vaša ogorčenja. Ali me niko, pa ni Vi, ni onda ni danas ne može uveriti da se ubijanje dva i ranjavanje nekoliko partizana moglo dogoditi u odbrani, a ne iz zasede, kao što se onda dokazivalo. A i ti partizani, valjda, imaju braću i bratstvo. I svoje starešine – odgovorne i što su ih tamo poslali i za njihovu sudbinu.

To isto bi se moglo reći i za optužbu Tadije – javljanje stricu Spasoju o dolasku parizanske patrole. Ja sam izveštaj suda o tome primio kao tačan: sud su sačinjavali funkcioneri, najbolji koje smo imali. Držim i sada da je izveštaj suda tačan, mada Vi tu optužbu pripisujete „douškivačima“. Na to, kao i na pokušaj pobune čete, gledalo se kao na teško, nedopustivo kršenje partijske i vojne discipline, pogotovu što se to događalo u vreme neprijateljskog nadiranja i četničkih „udara“ u pozadinu.

Shvatljivo mi je, ponavljam, Vaše emotivno reagovanje. Ali razlike moje s Vama potiču, očito, i iz različitog gledanja na revoluciju i revolucionere kakvi su onda bili, a ja bih rekao: kakvi su i morali da budu, ako su hteli revoluciju da izvrše. Vi optužujete mene kao „glavnog krivca“. Istina je da sam ja bio najodgovornija ličnost. A što se tiče „krivice“: delovao sam u određenom kolektivu, s određenom svešću i u određenim živim, revolucionarno-ratnim uslovima. Učvršćivao sam partiju i izgrađivao revolucionarnu vojsku – vršio dužnost kako sam znao i umeo. Ne bih drukčije postupio ni s rođenom braćom u pretpostavljenim uslovima, mada bih zbog toga trpeo, u sebi, svestan tragične neminovnosti.

Zbog toga ja na tadašnje „denuncijante“ gledam kao komuniste, tragično i herojski odane ideji i konkretnim ratnim dužnostima. I na Nedu Božinović, koju sam poznavao već pre rata iz partijskog rada u Beogradu, kao na člana partije koji se isticao odanošću, odvažnošću i preduzimljivošću.

Nije tačno da smo mi, tj. vođstvo, „tada svakog ubijali“ i da smo gonili ljude da ubijaju stričeve i očeve. Takvih slučajeva je moglo biti, svakako je i bilo, na terenu: revolucija ima svoje nekontrolisanosti i neobuzdanosti, a u istoriografiji su već objašnjena „preterivanja“ u Crnoj Gori, kao i uloga vođa i vođstva kao celine u određenim periodima revolucionarne borbe.

No možda je uzaludan napor izdizanja iznad revolucije ili izdvajanja od nje: realnost je mnogostruka i raznovidna, pa ima i takvu logiku: Vi i ja se kidamo između ljubavi i dužnosti, a niko ne spominje one streljane oficire, iako njih nisu baš mnogo saslušavali, nego njihovo pogubljenje svi primili kao nešto što se samo po sebi razume.

No rasprava o tome ide izvan naših odnosa. Kao i o tome da li smo mi bili „fanatizovana verska sekta“, kakvo je bilo vođstvo, kakva partija i sl.

Pogotovo se neću osvrtati na Vaše odbacivanje mojih memoara u celini, na prebacivanja o mojim samokritikama i td. I kad bih bio u moći, ne bih Vam osporavao pravo da iskažete svoje mišljenje. Pa ni o događaju koji Vi i danas tako bolno doživljavate, a koji ni za mene, onda, nije bio „obično“, „shvatljivo“, obračunavanje s neprijateljem.

Ne bi me čudilo što Vam je promakla zadnja rečenica iz odlomka o nesreći Vaše braće i rođaka – rečenica u kojoj kažem da sam imao osećanje da se radi o mojoj sudbini, tj. o tome da i ja mogu jednog dana doći u sukob s partijom – ne bi me, kažem, to čudilo kad bi se kod Vas radilo samo o ogorčenju, a ne o ideološkim uopštavanjima – kako sam ja protiv svih levičara i sl.

Neću se raspravljati s takvim načinom gledanja, a još manje s uopštavanjima koja se odnose na mene. No pritiska mi pamet i savest nešto drugo: sudbina, odnosno uslovi koje nismo kadri sasvim da kontrolišemo, bacili su i Vas i mene u sporove i sukobe s postojećom realnošću. Za moj udes je, držim, to važnije od revolucionarnih zbivanja sudbonosnih za ovu zemlju u kojima sam potrošio pola života. Iz tog gledanja i potiče moj zaključak da je svaka rasprava između nas o prošlosti jalova i štetna. No nek svak postupa po svom uverenju: ja ću se braniti jedino ukoliko bi mi to neka izuzetna dužnost nametnula.

22. januar 1978. godine.