Intervju: Goran Ješić
Praksisovac proteran s Univerziteta 1974, suosnivač Demokratske stranke, član SANU, otac Borisa Tadića expredsednika Srbije. Antička drama porodice Tadić 1942 FOTO GALERIJA: PREPISKA O RATNIM ZBIVANJIMA - Pismo Ljubomira Tadića Milovanu Đilasu 28. decembra 1977. i odgovor Milovana Đilasa 22. januara 1978. (U čitljivijoj verziji na stranici DOKUMENT: Pismo Milovana Đilasa Ljubomiru Tadiću )
Akademik Ljubomir Tadić preminuo je posle duge i teške bolesti u noći 30/31. decembra u Beogradu u 88. godini.
Aleksa Đilas, sin Milovana Đilasa javio se redakciji Vremena iznoseći činjenice koje po njegovom viđenju stvari osvetljavaju prepisku Milovana Đilasa i Ljubomira Tadića o sudbini porodice Tadić i kasnijem odnosu njih dvojice. Faksimil pisma Ljubomira Tadića od 28. decembra 1977. i odgovor Milovana Đilasa na pismo Ljubomira Tadića od 22. januara 1978. možete videti u FOTO GALERIJI (klikunti na sliku radi uvećanja), a u čitljivijoj verziji na stranici DOKUMENT: Pismo Milovana Đilasa Ljubomiru Tadiću
Profesor Ljubomir Tadić bio je žrtva policijskih dezinformacija u vezi sa sudbinom Tadića za vreme Drugog svetskog rata u Crnoj Gori. Napisao je mome ocu Milovanu Đilasu pismo puno netačnih optužbi. Milovan Đilas je profesoru Ljubomiru Tadiću odgovorio januara 1978. i opovrgao sve klevete.
Rekao bih da je to vredan istorijski dokument, a i da pomaže razumevanju složenih ratnih događaja.
Profesor Tadić je ubrzo sasvim promenio mišljenje. On i Milovan Đilas, a i ja, Aleksa Đilas, postali smo prijatelji.
Ljubomir Tadić je imao mnogo zajedničkih prijatelja sa Milovanom Đilasom i često su se zajedno družili. Bili su to Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Svetozar Stojanović, Nikola Barović, Danilo Pejović i mnogi drugi.
Meni se Ljubomir Tadić javio iz Njujorka telefonom na Harvard, kada sam ja tamo radio a on došao u Ameriku da drži predavanja. To je bio početak našeg poznanstva, negde krajem osamdesetih godina.
Mene je zvao u šali, prijateljski, kao stari Crnogorac mlađeg, „Aleksa, sokole“.
Profesor Tadić je bio jedan od osnivača Drušva srpsko-jevrejskog prijateljstva. Poklonio je Milovanu Đilasu počasnu kartu.
Jedan od osnivača Drušva srpsko-jevrejskog prijateljstva bila i je dr Klara Mandić, stomatolog. Ova uspešna i politički angažovana žena popravila mi je jedan zub negde 1991. i to besplatno. Bilo mi je neprijatno što neće da uzme novac. Sećam se da se našalila kako ima dana (ili je možda rekla ljudi?) kada mi Jevreji ne naplaćujemo.
Mala ordinacija bila je u njenom stanu, u ulici blizu Hrama Svetog Save. Posle smo sedeli i razgovarali, Ljubomir Tadić, Milovan Đilas, gospođa Mandić i ja.
Družili smo se Ljubomir Tadić, Milovan Đilas i ja na Filozofskim susretima u Kruševcu, u leto 1991. ili 1992. Tada sam video da Ljubomir Tadić ume odlično da zabavlja društvo, ima izrazit smisao za humor, dobro priča viceve. To je bilo u lepom kontrastu sa velikom učenošću ovog marksističkog filozofa. Voleo i ja da se šali na svoj račun i doista je bio prijatan za druženje.
Kada je Milovan Đilas umro u aprilu 1995, profesor Tadić mi je uputio telegram saučešća.
Možda se najbolje može videti odnos profesora Ljubomira Tadića prema Milovanu Đilasu iz njegovog teksta „Spor oko demokratije“, objavljneog u časopisu Sociologija, broj 3, 1990. Ljubomir Tadić između ostalog piše:
„Da ponovim: obračun sa Đilasom sam zajedno sa mojim kolegama doživeo kao ružan san, kao obračun sa nadama cele jedne generacije.“
„U Đilasvom intelektualnom sklopu bilo je svakako nečega što ga je odvajalo i izdvajalo iz jedne sredine i okoline, čija su pravila ponašanja unapred bila određena…“
„…svi ti pokreti i revolucije donosili [su] nešto novo u svetskoj istoriji.“
Zar ovo nije lep epitaf jednom prijatelju i jednoj revoluciji?
Dopunjeno 3. januara 2014.
Ljubomir Tadić je rođen u mestu Smriječno u Crnoj Gori 1925. godine.
Učesnik je NOR-a. Detalji o Tadićima iz te epopeje imaju elemente antičkih tragedija.
Kraj rata je dočekao u činu kapetana, odlikovan Medaljom za hrabrost. Studirao je pravo u Beogradu i Sarajevu, a doktorirao (filozofija prava) na Univerzitetu u Ljubljani. Karijeru je počeo kao asistent na Pravnom fakultetu u Sarajevu 1954. godine, a potom nastavio u Beogradu od 1963.
Jedan je od pisaca Ustava SFRJ (1963) i programa SKJ.
Bio je jedan od predvodnika studentskog protesta 1968. godine a po sopstvenom priznanju, on je autor naziva „Crveni univerzitet Karl Marks“. Godine 1974. je Ljubomir Tadić je kao jedan je od osam profesora praksisovaca zbog „nepodobnosti“ udaljen sa sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Sa nekolicinom istomišljenika pokrenuo je u Engleskoj „Praksis Internešenel“ koji je uređivao, a sa Dobricom Ćosićem pokušao da pokrene časopis Javnost.
Bio je stalni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Dopisni član SANU postao je 1985, a redovni deset godina kasnije. Za pristupnu besedu odabrao je svoju najomiljeiju temu „O pozivu intelektualca“.
Oblast rada akademika Ljubomira Tadića ,
bila je teorija i filozofija prava, politikologija.
Akademik Tadić bio je profesor univerziteta. Radio je kao vanredni profesor Pravnog fakulteta u Sarajevu 1960-1962, redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu od 1963. do1975. godine i kao naučni savetnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka u Beogradu od 1980. godine.
Bio je član Filozofskgo društva Srbije i Sociološkog društva Srbije. Bavio se i uređivačkim radom i to : „Oslobođenje“ (Sarajevo) 1953-1954 i, „Filozofija“ (Beograd) kao urednik. Bio je član redakcija časopisa: „Pregled“ (Sarajevo), „Politička misao“ (Zagreb), „Praxis“ (Zagreb), „Praxis International“.
U SANU je aktivno učestvovao u radu: Odbora za filozofiju i društvenu teoriju, kao član od 1985. godine; Odbora za etnologiju; MO odbora za proučavanje položaja srpske manjine u susednim zemljama (promenio naziv u: MO odbor za proučavanje manjina i ljudskih prava); MO odbora za nacionalna pitanja; Komisije za proučavanje života Roma, kao predsednik i Komisije SANU za zadužbine, kao član.
Dobitnik je Sedmojulske nagrade, 1990. godine, Ordena zasluga za narod drugog reda, Ordena rada sa zlatnim vencem i Medalje za hrabrost
Akademik Ljuba Tadić ostaće upamćen po svom velikom doprinosu razvoju filozofoije, prava i politikologije u Srbiji.
Autor je brojnih knjiga: Filozofija prava (1983), Da li je nacionalizam naša sudbina? (1986), Nauka o politici (1988) Srpski duhovni prostor, s Mihailom Markovićem i druge.
Dela Ljubomira Tadića „Poredak i sloboda“ (1967) i „Tradicija i revolucija“ (1972) bila su veoma zapažena u intelektualnoj javnosti.
Pisao je da građanski rat u SRFRJ nije započeo 1991. godine, već da se njegove jasne naznake nalaze u periodu ranije socijalističke izgradnje, posebno „ustavne izgradnje“, najviše Ustava iz 1974. godine.
On je bio jedan od 13 intelektualaca koji su učestvovali u obnovi Demokratske stranke 1989. godine. Bio je član Senata Republike Srpske. Bio je predsednik Pokreta za zajedničku evropsku državu Srbiju i Crnu Goru, koji je imao za cilj da svi državljani te republike dobiju pravo glasa na referendumu o odvajanju Crne Gore. Bio je član Društva srpsko-jevrejskog prijateljstva 1990-ih.
Ljubomir Tadić je otac Borisa Tadića, bivšeg predsednika Srbije.
Dopunjeno 1. 1. 2014
Uzmimo neki drugi slučaj: Kada ste dozvolili streljanje porodice Tadić, niste sledili nikakav sovjetski model?
Đilas: To je bio potpuno drukčiji slučaj. Tadija Tadić je bio mlad student i komesar jedne od naših partizanskih jedinica – naravno, član partije. On je imao strica Spasoja, koji je prišao četnicima i skrivao se (kako smo čuli na jednoj lokalnoj berbi grožđa) u susednim šumama. Poslali smo jednu grupu da ga ubije, ali je Tadijina privrženost svome stricu bila jača. On ga je upozorio i, umesto da iskoristi priliku i pobegne, Spasoje je zarobio pušku i ubio dvojicu naših drugova i još nekoliko ranio. Tadija je bio uhapšen, a celo Tadićevo pleme – bila je to ogromna porodica – latilo se oružja i pobunilo. Pohapsili smo vođe, svi su bili članovi partije. Posle istrage koju su sproveli dvojica naših drugova, četvoro Tadićevih, među kojima i mladi Tadija, osuđeni su na smrt i streljani.
Bio je to strašan udarac za Tadićevo pleme, jer oni nisu bili naši neprijatelji. Njihova privrženost je bila takva da su nastavili da se bore na našoj strani kao partizani, a mnogi od njih su dali živote za našu stvar. Ljubomir Tadić je danas dobro poznati jugoslovenski filozof. On je jedini izbegao streljanje jer smo ga smatrali premladim da bismo ga ubili.
Kakav je stav Ljubomira Tadića danas prema vama?
Đilas: Nikad mi nije oprostio i možda je u pravu – a možda i nije.
Zar niste mogli spasti Tadićeve od streljanja kad ste videli da je Tadiju stric odnegovao kao otac i stoga mu je bio privrženiji nego što je mogao biti privržen jednoj političkoj organizaciji?
Đilas: Naredili smo da ove ljude poubijaju zbog toga što su prekršili vojnu i partijsku disciplinu. Bila je to, uveravam vas, krajnje drastična mera bez obzira na naše razloge! Još uvek me uznemirava pomisao šta smo učinili, iako ne bih rekao da osećam krivicu zbog toga…
Izvor: Milovan Đilas: Zašto su streljani Tadići, Danas, 20. septembra 2013, na srpskom jeziku prvi put ovjavljeni delovi intervjua Milovana Đilasa sa Džordžom Urbanom objavljen 1979. u decembarskom broju časopisa „Encounter“ (Enkaunter).
***
Dopunska objašnjenja Milovana Đilasa: Zašto su streljani Tadići (2)
U reagovanju na ovaj tekst, objavljenom u Danasu 26. septembra, sin Milovana Đilasa Aleksa Đilas upoznaje javnost da je njegov otac, po objavljivanju ovog intervjua, napisao desetak stranica neke vrste dopune i ispravke, koju je autor teksta u Encounter-u Džordž Urban uneo u svoju knjigu „Staljinizam: Njegov uticaj na Rusiju i svet“
Evo kako se to dogodilo. Jedan iz bratstva Tadić odbegao je i okrenuo se protiv nas, te su poslati partizani da ga uhapse. Ali pojedini članovi bratstva Tadić, koji nisu bili uvereni da je on kriv, upozorili su ga na opasnost, tako da kada su mu se partizani približili, ubio je i ranio nekoliko naših ljudi. Partizanska komanda je potom uhapsila one članove bratstva Tadić za koje se znalo ili sumnjalo da su umešani u aferu njihovog rođaka i osudila ih na smrt. U intervjuu kažem da bih bio optužen da sam suviše mek da vodim partizane da sam sprečio pogubljenja. Zapravo bih bio u manjini u Centralnom komitetu i najverovatnije bio izbačen iz Partije. Kad to kažem, nije mi važno da pokažem da sam imao „prestiž“ koji sam morao da branim kao lider, već jednostavno da ukažem da Centralni komitet ima izvesni način razmišljanja koji sam veoma dobro znao; uostalom, bio sam njegov član. Poenta je u tome da sam bio, i da sam morao sebi da pokažem da jesam, revolucionar i komandant boraca. Jedinu drugu opciju koju bih imao jeste da ne budem revolucionar, ali sam odabrao da budem ono prvo, ne samo zato što sam bio komunista (mada je to bio jedan važan razlog), već zato što sam smatrao da upravo kao revolucionar mogu najbolje da služim sudbini svog naroda…
***
U arhivu Ljubomira Tadića koju su Arhivu Jugoslavije nedavno predali njegova ćerka Vjera Radović i sin Boris Tadić (bivši predsednik Srbije) nalazi se i prepiska Tadić – Đilas.
Deo te prepiske objavio je magazin Nedeljnik nekoliko dana pre smrti Ljubomira Tadića, 26. decembra 2013. u tekstu Tajna prepiska Ljube Tadića i Milovana Đilasa
Ljubomir Tadić, ugledni profesor i filozof piše Milovanu Đilasu, najpoznatijem komunističkom disidentu 28. decembra 1977, revoltiran njegovim pisanjem o ubistvu svoje braće u knjizi „Revolucionarni rat“:
„Gospodine Đilas,
Pišem Vam sve ove redove s osećajem muke i ogorčenja. Verovao sam dugi niz godina da ćemo nas dvojica moći nekako živeti jedan mimo drugoga, građanski korektno, utonuli u zaborav minulih vremena i nevremena s njihovim više ili manje neočekivanim raspletima i hazardima. Vi ste se, nažalost, potrudili da tako ne bude. U poslednjoj knjizi Vaših ratnih memoara, koja je nedavno izišla na engleskom jeziku, Vi ste ponovo pisali stari, krvavi scenario iz aprila 1942. godine. Beskrajno sam zapanjen s koliko hladnokrvnosti krivotvorite opis zbivanja u kojima ste bili glavni režiser pogibije moje braće i rođaka. Dobro znam, sećanje posle više od trideset pet godina može da vara. Ali Vi se pomno sećate svih pojedinosti o mestu gde su moja braća imala da budu streljana, o parolama koje su nesrećni mladi ljudi, idući u smrt, izvikivali (srećom nisu izvikivali imena vođa!). Vi se veoma dobro sećate kako su egzekutori i partizani izgledali posle egzekucije i fizički i duševno, a sećate se i one gnusobe o streljanju dvojice osumnjičenih kraljevskih oficira zajedno s mojom braćom (citat na engleskom, prim.aut). Takođe se sećate, gospodine Đilas, mladića s „grubim licem“ koji je, u ogorčenju, rekao: „Trebalo bi baciti bombu na komitet!“, ali ste zaboravili da se taj dvadesetogodišnji seoski mladić zvao Rade Tadić, koji se, posle tromesečnog krvarenja po istočnoj Bosni, vraća kući i saznaje u pivskom komitetu da je njegov rođak, komunist, Tadija Tadić proglašen za ‘izdajnika’ i ‘petokolonaša’ koji se ‘uvukao’ u Partiju! Vi se, takođe, ne sećate još jedne okrutne pojedinosti o zloj sudbini Obrena Vukosavljevića, komandira partizanske čete, koji je to isto doživeo kao i Rade Tadić, jer se i on vraćao iz iste bitke, pa je, ne shvatajući ništa od tih besmislica koje ste Vi i Vaši verni sledbenici, sledeći potkazivače, konstruisali, pokušao da oslobodi Tadiju Tadića i bio bez ikakve milosti streljan pred pivskim manastirom po naređenju Nede Božinović. Vi se ne sećate da su bila streljana četiri Tadića (Vi kažete: „Three Tadićes were senteced to death, I believe“): Tadija, Radoje, Rade i Blagoje, a s njima i Jovica Jovović. Vi se, uglavnom, sećate svih nebitnih pojedinosti, a uvek zaboravljate one bitne. Ali za pisca memoara, koji je sebi postavio zadatak da se obračuna sa svojom sopstvenom savešću, bitan je podatak da Blagoje Tadić i Jovica Jovović nisu imali više od osamnaest godina!
…
…
No bitnije od svega jesu Vaša krivotvorenja podataka i događaja. Idemo redom. Tadija Tadić nije, kao što Vi tvrdite, bio komandant nego politički komesar bataljona; nije bio student, već diplomirani pravnik. No to spada, recimo, u sitne, zanemarljive omaške jednog pisca memoara. Vi dalje tvrdite da je Spasoje Tadić bio „policijski agent“. Reči „a police agent“ objavljene su 1977. godine na engleskom jeziku. Ja vas stoga pitam: Ako vam je taj podatak bio poznat, zašto ga niste upotrebili 1942. godine kad ste na srpskom jeziku upotrebljavali sve moguće i nemoguće etikete za svoje stvarne ili iskonstruisane neprijatelje? A da li se, možda, prisećate da je taj „policijski agent“, bežeči iz italijanskog i zelenaškog zatvora, posetio Vaš glavni štab u Gornjem Polju i, od vaših neometan, nastavio put za Pivu, nastanivši se kod svoje sestre na Ravnom? U to vreme niste ništa opraštali ne samo nikakvim policijskim agentima, nego i mnogima drugima koji su bili u službi bivše Kraljevine. Ako Vam je Spasoje Tadić bio sumnjiv, mogli ste s njim vrlo lako i tada da se obračunate. Zašto to niste učinili? Pre svega zato, gospodine Đilas, što je Spasoje Tadić, kao neustrašivi vođa komita iz Prvog svetskog rata, dakle: borac protiv okupatora, a zatim kao pripadnik levog krila Zemljoradničke partije, koji je, za vreme svih izbora u bivšoj Jugoslaviji, sedeo u zatvoru, uživao ne mali ugled u nikšićkom i pivskom kraju. Da ste ga tada nazvali policijskim agentom, Vama bi se ‘u brk’ smejali čak i oni koji su drhtali pred Vašim terorom. Ili je posredi jedan drugi razlog, vredan pomena u memoarima Vaše vrste, ali podatak koji vi prećutkujete: Vi i Vaši očekivali ste da sinovi i sinovci likvidiraju svog oca (u ovom slučaju: strica!) umesto Vas, ne bi li ih na takav gnusan način ‘krvno vezali’ za svoj pokret! Da li je potrebno da Vam navedem nekoliko poznatih primera i presedana te vrste? Sećate li se Kovačevića sa Grahova i Vojina Mićanovića iz Pive?
Vaše sećanje je detaljno kad opisujete napad grupe partizana na Spasoja Tadića. No Vaša interpretacija je ‘fantastična’. Vi pišete: ‘Spasoje got hold af a submachine gun lika a mad dog killed two Partisans…’ Vi ste njegovu običnu vojničku pušku ‘unapredili’ u mašinku, a napadnutog čoveka koji brani goli život uporedili sa ‘besnim psom’. Zar ste, zbilja, očekivali da će jedan stari komita, koji je toliko puta gledao smrti u oči, pobeći s nametnutog ‘megdana’? I da li Vam je, možda, poznat podatak da je grupa partizana prilikom napada uzela njegovog sestrića kao taoca i da je njegovo preklinjanje spasilo partizane od veće pogibije? I da li Vam je poznato da je taj ‘besni pas’ molio partizane da ga ostave na miru pre nego što je ispalio ijedan metak u svoju odbranu. Ne zaboravite, zaboga, da i danas ima živih svedoka celog događaja!
…
„U pravu ste kad tvrdite da Tadići nikad nisu zaboravili strašnu sudbinu svojih srodnika. Ali mi koji smo se nastavili boriti na partizanskoj strani, sledili smo započeti put svoje braće, a ne Vaš i Vaših istomišljenika iz jedne fanatizovane verske sekte. Da sam kojim slučajem 1942. imao više od 16 godina, svakako bih danas ležao u grobu pored svoje streljane braće. Posle svega što ste napisali o mojoj braći i meni samom, teško mi je poverovati u istinitost Vaših ostalih kazivanja. Zaista sam prinuđen da Vas upozorim da prvom prilikom i na adekvatan način u svetu i na jeziku na kome ste objavili memoare date satisfakciju mrtvim i živim Tadićima u čije ste se sudbine tako okrutno umešali.“
Đilasov odgovor na pismo Ljube Tadića možete pročitai u FOTO GALERIJI (kliknite na fotografiju radi uvećanja), a u čitljivijoj verziji na stranici DOKUMENT: Pismo Milovana Đilasa Ljubomiru Tadiću
Nedeljnik je 26. decembra 2013. objavio i deo Đilasove knjige „Revolucionarni rat“ o likvidaciji Tadića:
„Pohapšene Tadiće su sproveli u Gornje Polje. Istragu su vodili Dakić i Sava Kovačević, ali smo i Milutinović i ja bili u toku i odobrili presudu. Čini se da je bilo prestrogo prema jednom – momčini sirovoj i usplahirenoj, premda je bio rekao: ‘Treba baciti bombu u Komitet!’ Iz pokora se jedva ‘samokritikom’ izvukao Ljubo Tadić – danas poznati levi filozof: držim da je to bio onaj Tadić s kojim sam i ja razgovarao radi ‘konačnog’ proveravanja.
Odlučeno je da se Tadići streljaju pred strojem. Savini pomoćnici pronašli su ledinicu u kamenjaru. Tadićima su pridodata i dva kraljeva oficira, osumnjičena za rovarenje. Ali to nije učinjeno samo zbog toga da sve bude ‘o istim trošku’, nego i radi poistovećivanja sudbina protivnika – partijskih i spoljnih. Tadići, naročito Tadija, na streljanju su klicali partiji i borbi, dok je jedan odicir psovao, a drugi namrgođeno ćutao.
Vojska i funkcioneri vraćali su se sa streljanja sumorni, ali ne potišteni: niko nije zamerao presudi nad Tadićima – o oficirima niko nije ni hajao, kao da ih ni bilo nije – svak se skamenio pred stvarnošu čiji je saborac bio: kao da je nešto užasno, sudbinsko, ne samo obrušilo na njih, nego prelomilo i u njima samima…
Jer, mada se tada naša vojska osipala i malodušnost zahvatala i mnoge komuniste – svak je znao da Tadići nisu protivnici i da su ih povukle iskonske, žive bratstveničke žile: Tadiju je taj stric iškolovao umesto oca, sam je bio najuzornija glava bratstva i verovatno ne bi stricu ni dojavio da je slutio kako će ovaj uzvratiti…
Tadića bratstvo se i potom borilo u partizanima – ginulo i uzdizalo, ali nije zaboravilo strašni udes svojih bratstvenika. A jednom prilikom mi je Blažo Jovanović napomenuo da bi Tadići želeli da prenesu streljane rođake – naše vlasti to, inače, ne dopuštaju ni do današnjeg dana. Ja nisam bio protivu toga: obračun s Tadićima sam slutio i kao sopstvenu sudbinu.“
Odlomak iz rada Birokratija, postvarena organizacija – Ljubomir Tadić, Beograd, Praxis 1967 5-6
Čisti birokratski (legalni) tip vladavine prisutan je u stvarnosti samo kao teorijski model. U životu, međutim, najčešće susrećemo ili režime konzervativne demokratije sa jako izraženim birokratskim tendencijama ili pak političke diktature koje bi se mogle nazvati harizmatsko-birokratskim tipovima vladavine i uprave. Ovaj posljednji tip karakterističan je za nacifašističke diktature, a dobrim dijelom i za tip kvazisocijalističkog uređenja poznat pod imenom staljinizma.
Harizmatsko-birokratski tip vladavine odlikuje se smjesom iracionalnih oblika vlasti sa racionaliziranim birokratskim elementima. Harizmatsko vođstvo u suštini je nova vrsta oligarhije koja svoju vlast zasniva takoreći na čistom terenu, u tom smislu što se odriče svih ranije postojećih regula vladanja i upravljanja. Ovo političko »novatorstvo« u stvari znači totalnu arbitrernost u postavljanju tih regula u otvoreno cinički okvir sprovođenja makijavelističke ideologije državnog razloga. Umjesto zapovijesti anonimnog zakona ili ustava, vladajući imperativ ove vrste političke dominacije je obnovljeni princip apsolutizma »l’Etat c’est moi«, samo što ovdje umjesto apsolutnog monarha stoji »vođa«, »vođa i učitelj« ili »mudro rukovodstvo«. Ovaj tip političkog vođstva oslanja se ili na mistično poslanje odnosno »proviđenje« (koje može biti zamijenjeno sa isto tako mistično shvaćenom »istorijom«) ili na »apsolutno znanje«, što predstavlja jednu posebnu vrstu cezaropapizma.
Oligarhijski, uski krug lica od povjerenja koji okružuju harizmatsku ličnost, ustrojen je vođinom milošću i naklonošću, zaslugama za stvar oligarhije ili na osnovu problematičnih kvaliteta bukvalne odanosti »vođi« i njegovom posebnom »ragione di stato«. Pošto je ovdje prećutno usvojen princip eklezijastičke hijerarhije, »izabranici« zauzimaju svoje političke položaje ili »ruko-položenjem«, tj. putem čisto birokratske hijerarhijske investiture, ili, kao što je čest slučaj u rukovodstvima staljinističkog tipa, putem kooptacije ad hoc koja se najčešće primjenjuje kada treba popuniti prazninu jednog oligarha što je izgubio vođinu milost i naklonost (jer je na pr. »sišao sa linije«), ili, u po njega najgorem slučaju, bio totalno politički i fizički likvidiran. U ovakvoj političkoj konstelaciji mogućnost demokratskog izbora se uopšte ne predviđa već se umjesto toga upražnjava farsa ili mimikrija demokratije: plebiscitarna aklamacija.
Moguće je takođe i to u uslovima izuzetne krize da oligarhija postigne unutrašnju ravnotežu u kojoj ni jedna ličnost nije u stanju da ostvari u redovima ove konzervativne elite neospornu harizmu. Tada postoji posebna »podjela vlasti« koja se obezbjeđuje raznim turnusima što više liče na rulet nego na političku promjenu. U takvim slučajevima, da bi se obezbijedio makar privid političkog kretanja, konstruišu se nove gotovo uvijek izlišne političke institucije, s jedne strane, radi priliva novih članova elite, vrbovanih uvijek po slici i prilici ranijih članova, a s druge i najvažnije strane, radi neprincipijelnog zadržavanja na vlasti starijih i »oprobanih« koji, istina, nemaju više šta da kažu ili da rade, ali uslijed unutrašnjih odnosa snaga, moraju ostati na vrhu, po inerciji ili iz nužde. U takvim okolnostima najčešće se formiraju senati sui generis ili neka vrsta gerusija XX vijeka. Riječ je u stvari o raznim oblicima gerontokratije od kojih je svakako najgora »socijalistička« gerontokratija.
Ovakav tip vladavine koji je, kao što smo pokazali, i sam birokratski strukturisan, mora, uslijed svoje antidemokratske prirode, da se oslanja na birokratski ili tehnokratski aparat. Tome aparatu on pruža izvjesne privilegije, ali njegovo funkcionisanje nije, po pravilu, dirigovano zakonom u legalističkom smislu riječi, već arbitrernim ad hoc odlukama vrha koje svoju proizvoljnost, kad god je to moguće, stavlja iznad zakona i umjesto zakona. U ovom slučaju do kraja dovedeni poredak pretvara se u potpunu samovolju, u režim grube i ogoljele sile. Da bi ironija bila veća takvi režimi mogu »razoriti do temelja« stari državni, birokratski aparat, ali umjesto njega mogu stvoriti novi, koji može, doduše, takođe precizno funkcionisati, ali kao što smo rekli ne više po zapovijesti zakona, već na osnovu individualnih naloga vlastodršca.
Za zemlje u kojima je došlo do degeneracija socijalističke revolucije u harizmatsko-birokratsku vladavinu karakteristično je iščezavanje revolucionarnog vođe, narodnog tribuna, koji cjelokupnu javnu djelatnost i energiju stavlja u službu narodnih, demokratskih interesa i potreba i koji svaki praktični korak u političkom životu mjeri principima i »ciljevima« socijalizma.
Umjesto takvog vođe nastupa tip demagoga koji napušta praksu i prihvata se, uslijed silnog povjerenja u činjeničnost vlasti, obmanjujuće demokratske fraze. Ovaj tip političara karakterističan je po svom prakticizmu, prizemnom realizmu i kunktatorstvu, po zloslutnom odvajanju sadašnjosti od budućnosti, onoga što jest od onoga što jednom nekada, a ne zna se kad, treba da bude. Umjesto ugašene revolucionarne svijesti i entuzijazma tinja otaljavanje poslova i zadataka, rutina bez mašte, tzv. mirni rad od danas do sutra, u kome čitanje monstruoznih šapirografisanih ela borata i vođenje formalističkih debata koje nikud ne vode i ništa ne kazuju, ispunjava životni vijek funkcionera.
Alternativu racionaliziranoj i postvarenoj birokratskoj upravi predstavlja jedino racionalna demokratska samouprava. Ovaj tip vladavine je, međutim, potcijenjen u modernoj političkoj teoriji od Maxa Webera do Roberta Michelsa i njihovih epigona. Weber, doduše, priznaje da se »selfgovernement« u Engleskoj sačuvao od birokratske sudbine koja prati kontinentalnu Evropu. Međutim, za njega se demokratske forme uglavnom svode na demagogiju[17]. Pa ipak spasavanje »individualističke« slobode kretanja i mogućnost neke vrste demokratije Max Weber je vidio u posebnoj odgovornosti privrednog preduzetnika i državnog političara. Ovi su, naime, nešto drugo nego činovnici i to ne po formi nego stvarno. Pored borbe za moć oni su u stanju da donose samostalne odluke, da pribjegavaju kompromisima, da manje važno žrtvuju važnijem. Međutim, problem ostaje i dalje, pogotovu u svijetlu samih Weberovih upozorenja da je birokratski ekspert i njegova tajna uvijek nadmoćan nad diletantom, političarem kao i preduzetnikom.
Robert Michels, sa svoje strane, utvrđuje da »gvozdeni zakon oligarhije« proističe, po prirodi stvari, iz same organizacije kao organizacije, iz prevlasti izabranih nad biračima, mandatora nad onima koji daju mandat. Jednom riječju, oligarhijska moć izvire iz same demokratske podloge. Pošto je masa bezoblična, a zla ljudska priroda ontološki determinisana, pesimističko rješenje se samo od sebe nameće jer »iskustvo« nas uči da je istorija fatalno kretanje u krugu.
Ako pažljivo pratimo ovaj tok misli nameće se zaključak da su moderne teorije birokratije zadojene ili duhom potpune rezignacije i kvijetizma ili atmosferom ciničkog realizma koji se izdaje za simbol nauke i naučne strogosti. Alvin Gouldner je ovaj način mišljenja s pravom nazvao metafizičkim patosom pesimizma i fatalizma, a takvu vrstu nauke zlokobnom znanošću.[20] Ovi teoretičari su skloni da jednu istorijsku tendenciju, jednu istorijsku kategoriju uzdignu na rang prirodno-naučnog zakona koji djeluje snagom prirodne nužnosti. Sledstveno tome, svaka ljudska borba i svaka demokratska protivteža birokratskim talasima mora nužno da se nasuče na podvodnim grebenima pa je, stoga, uzaludno opirati se toj osebujnoj prirodno-društvenoj ili čak natprirodnoj stihiji.
Daleko smo od pomisli da bi jednom takvom grubom fatalizmu kao protivlijek trebalo suprotstavljati neki benigni i lakomisleni optimizam. Ono što se može suprotstaviti tendencijama birokratije jeste, s jedne strane, kritički uvid u istorijsko značenje ove društvene pojave, a s druge strane, ukazivanje na realnu moć i sposobnost čovjeka u uobličavanju uslova njegove vlastite egzistencije, pa i tvorevina koje prijete da nadrastu njegovu glavu.
***
Kao što je Marx isticao ukidanje birokratije moguće je samo na osnovi ukidanja političkog otuđenja, tj. tako da »opšti interes« postane doista posebni interes, a posebni interes doista opšti. A ovo je pak moguće samo na tlu demokratije kao poretka slobode, u kome »čovjek nije radi zakona, već je zakon radi čovjeka«. Ako je čovjek u svojoj borbi sa prirodom, u borbi za samoodržanje stvorio efikasna sredstva i postigao neviđeni tehnički napredak, on nije skinuo sa dnevnog reda problem svojih vlastitih tvorevina (države i raznih oblika organizacije) što mu svakodnevno prijete da postanu sile koje njime gospodare. Stoga je centralni problem marksističkog socijalizma bio i ostao: kako stvoriti društveni poredak koji će nam omogućiti efikasnu umnu kontrolu nad inače efikasnim našim proizvodima?
Međutim, prilikom razmatranja problema birokratije i tehnokratije stoji, kao i svugdje, Marxovo upozorenje da stvari, mašina i tehnika nisu krive za ljudske nedaće i porobljenost već način njihove primjene. Antimašmska i antitehnička orijentacija ravna je naivnosti ludističke faze u razvitku radničkog pokreta. Otuda je središnji problem kritike birokratije kritika društvenih odnosa u kojima birokratska vladavina postaje moguća.
U aktualnom času mnogo se i sa razlogom govori o prednostima i opasnostima koje sobom nose era automatizacije i kibernetizacije. Elektronske mašine (kompjutori) mogu danas da posluže u jednakoj mjeri za dobro kao i za zlo čovjeka. Birokratskoj racionalnoj mašineriji u njenim kontrolnim funkcijama pridodati su sada i elektronski »mozgovi«. Tako kompletirana mašina danas prijeti da ostvari potpunu vladavinu nad svijetom. Ona može da uveća moć razaranja ljudskog djela do granica samouništenja i da tehnološki progres stavi u službu neljudske manipulacije, jačanja političko-tehničke vladavine nad ljudima. Ovdje se tehnika ne upotrebljava u tehničke svrhe, jer je »telos« tehnike, kako je lijepo uočio Herbert Marcuse, u smirivanju borbe za opstanak.
Međutim, elektronski kompjutori mogu pod promijenjenim društvenim odnosima, pomoći oslobađanju ljudskih energija od mukotrpnog rada, uvećavanju proizvodnih sila i umnom planiranju ljudskih potreba. Jednom riječju, mašina u njenoj racionalnoj primjeni može doprinijeti da čovječanstvo skoči iz radnog društva kao »carstva nužnosti« u zajednicu slobodnog stvaralaštva koje odgovara dostojanstvu ljudske prirode.
Jedan od najvažnijih problema birokratske more jeste njena kvantitativna ekstenzija, gutanje ogromnih sredstava da bi se pomoću ovog parazita postigao racionalizirano efikasan uspjeh. Ovaj problem, kao što je poznato, mučio je Saint—Simona kao i Engelsa. Zato je parola »gouvernement à bon marché« bila krupna preokupacija sensimonizma u reorganizaciji društva. Međutim, Saint-Simonova kritika birokratije otvarala je širom vrata tehnokratiji: njegova radna zajednica, zajednica »proizvođača« značila je samo prenošenje političkog autoriteta birokratije starog sistema na kapitalističke »industrijalce« i tehnokrate.
Umjesto vladavine politike on je predlagao vladavinu političke ekonomije, zaboravljajući da među vrijednim, radinim »proizvođačima« ostaju takođe paraziti.
Problem socijalnog parazitizma tehnobirokratije moguće je riješiti u eri automatizacije i kibernetike ako se skupi aparat neproizvodnih činovnika bitno smanji, a nužne funkcije uprave podvrgnu efikasnoj kontroli javnosti u republici građana i proizvođača. Ova »kontrola javnosti« nije ništa drugo nego potvrđivanje politike kao prakse, tj. potčinjavanje tehničkog znanja praktičnom znanju, mašine čovjeku i njegovim ljudskim potrebama.
Ako je javnost bila i ostala smrtni neprijatelj tajnoj moći birokratije i zakulisnim, neprincipijelnim borbama za vlast, onda postaje jasno gdje treba koncentrisati aktivne, stvaralačke sile čovjeka u borbi protiv sila postvarenja.
U tom smislu demokratska, socijalistička samouprava je po svojoj definiciji tečan, stvaralački proces koji odbija ideologiju reda po svaku cijenu, tj. stvaranje i suprematiju glomaznih institucija i hijerarhija. Zato svako zalaganje za »mehanizam socijalističke demokratije« znači u isti mah, svjesno ili nesvjesno, revandikaciju poretka koji je neprijateljski raspoložen prema socijalističkoj zajednici.
Kao što sam jednom prilikom već ukazao, okoštavanje samoupravnih odnosa u mehanizme i njihove organe, koje je u našoj zemlji prisutno kao snažna tendencija, može postati i postaje novo tlo na kome se reprodukuju birokratski odnosi. Smisao je svake racionalne autonomije pa i samoupravne demokratije da se putem inicijative razvija ljudska sposobnost koja je svojstvena samo slobodnom stvaraocu i da se u tom smislu ograniči — ako ne može odmah da se ukine — samovoljna vladavina »opšteg interesa«.
Međutim, samoupravna demokratija u tom slučaju ne znači vladavinu represivnog »posebnog interesa« koji umjesto državne svojine ustanovljava dominaciju »grupne svojine«, a birokratsku centralizaciju moći prenosi na umnoženi broj republičkih birokrati ja koji svoj parazitizam, u odsustvu socijalističkog demokratskog jedinstva, opravdavaju odbranom problematičnih »nacionalnih interesa«. Samoupravna demokratija ne znači, prema tome, stvaranje jednog poretka koji bi bio ispod nivoa legalističke (birokratske) vladavine i u tom smislu predstavljao reakcionarnu kritiku birokratije, već poretka u kome se razvija ničim nesputani proces demokratskog ujedinjavanja opštih i posebnih interesa i koji nema nikakvog drugog cilja osim postizanja ljudske slobode, tj. realnog potvrđivanja ljudske sreće i ljudskog dostojanstva i njihove odbrane od svih sila porobljavanja.
Izvor: Birokratija, postvarena organizacija – Ljubomir Tadić, Beograd, Praxis 1967 5-6
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
