Dendi

Ovde je reč o muškarcu koga bismo mogli uslovno nazvati muška lucprda. Ženama te karakteristike spadaju nekako normalno; u vrh glave kazaće za takvu neku da je „kaćiperka“, „precioza“, kako se nekad govorilo. Krležina enciklopedija ima kratku i suvu pakosnu definiciju: „Dandy (engl; franc. dandin, budala, prema njemačkom Tand, trica): kicoš, gospodičić, fićfirić, čovjek koji pretjeruje u modi i nastoji se istaknuti odjevanjem, vanjskim držanjem i vladanjem“. Za to „dandin“ nisam baš najsigurniji, ali nije Molijer bez neke svog čuvenog građanina plemića (onoga što govori u prozi, a to ne zna) nazvao Žorž Danden…

Reč je relativno nova (19. vek) i vezuje se – s pravom ili ne – na viktorijanske fenomene koje je Oskar Vajld ovekovečio. Pojava nije nova; naprotiv. Sujetni muškarci, željni pažnje i laskanja, postoje od vremena antičkih i opisivani su kod antičkih pisaca uglavnom uzgred, kao pojave komične i dostojne podsmeha. Sujeta je tu ključ, ali i kompleks manje vrednosti: ako te ne primete po pameti, lepoti (ako baš mora), parama ili duhu – nekako treba privući pažnju na sebe. Tu se javljaju perje, izveštačenost, koketerija, preterivanje, nametljivost, nadmenost i uopšte gnjavatorske crte.

Dendi će se postaviti – pre svega – kao arbitar elegancije, neko ko prati modu do u najmanju sitnicu i tačno zna, u sekundu, šta je „in„, a šta je „out„. Retko koja kaćiperka mu je ravna. Ne samo modu u odevanju i kićenju, nego svaku modu: muzika, pozorište, film, književnost; sve. To ne bi bio neki problem kada dendi ne bi s visine gledao – i komentarisao – svakoga ko sve te mode ne prati. Znam autentično elegantne muškarce koji imaju ukusa i estetskih osećanja za svako poštovanje – ali nisu dendiji. Nisu zato što ne seru drugima i ne stavljaju do znanja da su bolji, obdareniji ukusom i talentovaniji od njih.

Tu je potrebna jedna digresija: često dendije mešaju sa homoseksualcima, baš po pitanju elegancije i ukusa. Ne: to što homoseksualci drže do ukusa i elegancije ne čini ih dendijima; naprotiv: najstrašniji i najdosadniji dendiji su apsolutno straight.

Ono što me je uvek fasciniralo kod dendija – a upoznao sam ih više nego što sam želeo – jeste njihov strah od praznine u koju se onda bacaju glavom bez obzira. Davnih šezdesetih, baš nekako kada su se razmahale, znao sam lika koji je dendizam proglasio za svoju životnu filozofiju i svima nam se peo na glavu s tim. Mi smo tada već bili skrenuli u beat, sex, drugs and rock’n roll, kako da vam objasnim. Ušli smo u farmerke i jakne vijetnamke (M-65 i ranije modele), oblačili smo se po buvljacima na Zapadu i slušali šta se već slušalo: Stouns, Dilan i to. Naš drugar dendi nije umeo da ponudi bolju muziku i svetonazor, ali zato nije manje gnjavio. Pokušaji da se Bitlsi ponude kao alternativa neslavno su propali. Zanimljivo je da je bilo devojčica koje su se na to primale, kao što ih ima i danas.

Danas je, međutim, dendijima postalo teško. Nije da ih nema, ali vladajuće pomodnosti teško im padaju. Ako su uzori većine dizelaši, Cece i Jece, splavovi i Aca Lukas – gde je tu dendi? Kako se, jadan, u tome snalazi? Dobar ukus, eleganciju i prefinjenost – glavne adute dendija dostojnog tog imena – đavo je uglavnom odneo daleko izvan preovlađujućih „trendova“. Dendi danas rizikuje da dobije batine na splavu ili u kafiću, jer će ga na osnovu pojave, odevanja i stava, smatrati za pedera.

Preostaje im, dakle, sfera „visoke“ kulture, mode i zabave, iznad neopranih masa koje vrište uz pivo na cece-jece-ace, sve u klizavim trenerkama, sa kajlama, krstačama i vehabijskim šorcevima. Dendiji će čitati ono što se čita, gledati i slušati ono što se gleda i sluša na nekom nivou koji se njima čini visokim. Pratiće modne rubrike u glanc-mesečnicima, da ne promaše nešto što se pojavilo kao strašno „in“ (neoprostiv greh), puštaće obaveštene zvuke u društvu i gledaće i dalje s visine svakog drugačijeg, ali i svakog ko se s njima takmiči u istoj disciplini. Našavši se u očigledno još marginalnijoj manjini nego što su bili, utešili su se elitizmom: što nas je manje, mora biti da smo bolji i uzvišeniji. Udružuju se polako u društva za uzajamno laskanje i precenjivanje, visoko iznad primitivne gomile koja „ne razume art„, kako je govorio jedan šarlatan od grafičkog urednika dok je upropašćavao izvesne pristojne novine slaboumnim prelomom.

Što je takođe zanimljivo, ta taktika donosi uspehe, makar i kratkotrajne. Lako je, naime, opseniti prostotu, a još lakše zapanjiti buržuje (epater les bourgeois). Samo upotrebite magičnu reč „kemp“: ko ne razume kemp, on je prostak i budala. Jednostavno.