Fudbal: Otrežnjujuće vesti iz Maribora

Slovenija je pobedila Srbiju na stadionu u Mariboru u poslednjoj utakmici kvalifikacija za evropsko prvenstvo u Poljskoj i Ukrajini rezultatom jedan prema nula. Gol je postignut na završetku prvog poluvremena iz slobodnog udarca sa preko 40 metara od srpskog gola nekontrolisanim udarcem koji je zbunio slabog golmana Srbije Jorgačevića.

Ovim porazom Srbija je zauzela treće mesto iza Italije i Estonije. Itajila se direktno kvalifikovala, a Estonija će igrati u baražu.

Srpski tim je igrao onako kako inače igra: nasumice i na mahove, bez ikakve ideje o tome da je potrebno organizovano napadati i organizovano se braniti. Tu nije bilo nikakvih novosti. Pred utakmicu su se i igrači i navijači hrabrili činjenicom da Srbija ima bolje igrače: to bi možda značilo nešto ako bi se fudbal igrao jedan na jedan, ali, na žalost, to je timski sport i to je ono što igračima koji igraju za Srbiji najviše smeta.

Isto se videlo i u odluci Nemanje Vidića da izvede kazneni udarac – penal sredinom drugog poluvremena. On je naravno traljavo šutirao jer je poslednji put izveo taj udarac verovatno pre desetak godina. U timu u kome igraju ljudi razornog i preciznog udarca, kao što su Kolarov ili Tošić, ovo je bila demonstarcija sile igrača koga će od sutra mrzeti i oni koji su ga do večeras podržavali.

Vidić, legenda Mančester junajteda, možda je odigrao poslednju utakmicu za reprezentaciju Srbije i to ne treba nikoga da brine. On poslednjih godina ne igra na nivou na kome nastupa u svom klubu i ne bi ga trebalo opterećivati pozivanjem za reprezentaciju.

Isti je slučaj sa kapitenom Dejanom Stankovićem koji je po 102. put istrčao na teren igrajući poslednjih 14 godina za razne reprezentacije koje su imale u sebi i igrače iz Srbije. Njemu se takođe treba zahvaliti jer je dao i više nego što svi koji prate fudbal u Srbiji zaslužuju.

Čini se da ćemo se prvo zahvaliti treneru Vladimiru Petroviću. Ovaj u svoje doba veliki igrač kao trener ne uspeva da uradi veće stvari i uvek se namesti nekoj upravi koja sa njim pokušava da pokrije svoje loše delovanje. Tako je bilo dva puta u Zvezdi a sada je to u reprezentaciji. On je došao u najgorem trenutku prošle godine i probao je da sa istim igračima uradi nešto. Čini se, sada, da je bilo bolje da je napravio novu selekciju nego da se oslanja na istrošenu generaciju koju je uobličio prvi selektor Srbije Havijer Klemente. Ovako, u ovom trenutku, niti imamo rezultat niti imamo perspektivu i izgleda da će se prvenstva uželeti srpskih igrača u narednoj deceniji.

Na kraju, prvi bi trebalo da ode Tomislav Karadžić sa svojim saradnicima (onima koji su još na slobodi). Ovaj preduzetnik iz Subotice se nadao da će u Evropu pre nego što dobijemo status kandidata, ali se na sreću to nije dogodilo. Znamo da će se pravdati Đenovom (ovih dana joj dajemo godinu dana), da će reći da prvenstvo nikada nije bilo regularnije, da je napravio „Kuću fudbala“ – njegove odluke su dovele do raspada ekipe na prvenstvu sveta prošle godine i do ovog sunovrata u kvalifikacijama za EP. Sasvim dovoljno da ga se pošalje u penziju ili među aktiviste PUPS-a ako baš želi javno delovanje. Pored toga, njegovim delovanjem, savez je verovatno bačen u nove dugove jer su se projekcije prvo pravile na zaradi na SP pa na zaradi u kvalifikacijama i plasmanu za EP, pa, kako god da gledamo, on i njegov tim (oni koji su na slobodi) najveći su krivci za propadanje srpskog fudbala.

Čini se da će morati u sve, na kraju, da se umeša predsednik Boris Tadić i regrutuje nekog kandidata za mesto predsednika Saveza. Možda je to Branko Radujko, ko zna.